Kako se osećate? Koliko ste izdržljivi? Čujete li pobunjenog sebe? A zašto je vaš govorni aparat nem?
Sve ovo vas pitam zato što mi se danas, na Međunarodni dan bolesnika, po ko zna koji put, provlači kroz glavu definicija Svetske zdravstvene organizacije da je “zdravlje stanje potpunog fizičkog, mentalnog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti”.
Zaista, kako se osećate?
Uz negaciju idealizma, ali i uz apsolutnu svest o nemanju bazičnih preduslova za ispunjenje definicije zdravlja u našoj državi, autističnoj na tu temu, pitam vas, zaista, koliko ste izdržljivi?
Gde su vaše granice u neurozi, depresiji, psihosomatici, blinkaju li pred očima te crvene linije? Vaše unutrašnje biće negoduje, a vi ga utrnulo ignorišete?
Upamtite da psihosomatika na principu „sirće grize svoju flašu“ otvara zdravstvene kartone.
Pomirljivost u odnosu na tu autodestruktivnost nije svojstvena, ona je iznuđena uz ličnu saglasnost. Pristanak tlačenju dajete kada odstupate od racionalne pobune, jer su vas ubedili da ste unapred nadjačani, uslovljeni, pod pretnjom i ucenom, pojedinac koji je beskorisna masa.
Tu je naš (gotovo montipajtonovski) paradoks: Srbi, emotivni slovenski, hipersenzitivni narod – u odnosu na sopstvenu apatiju su bezosećajni.
Ukoliko ne osvestimo emocije kao bitan faktor političkog oblikovanja, postoji opasnost da ih zanemarimo. Prevashodno mislim na emocije kao kulturološki fenomen, ne čisto psihološki.
Osećaji nade, straha i poniženja oblikuju kolektivno, ako preovlađuju daju pečat samom društvu. Emocije su konstitutivni deo našeg odnosa prema svetu – ličnog, društveno – političkog.
Nadu vezujemo za drugost, poverenje u drugoga, saradnju i na toj osnovi usmeravamo dinamiku društva.
Strah je percepcija opasnosti, u našem društvu značajno izražen, u kome pojedinac i kolektiv uprkos mogućnosti činjenja odustaju pred aktivacijom iz razloga realne ili pretpostavljene opasnosti, teren pasivizacije (mačka, bila bela ili crna lovi miševe).
Poniženje, emocija golim okom vidljiva, izražena u dugotrpeljivim društvima poput našeg čije je krajnje ishodište uverenje gubitka kontrole nad sopstvenim životom.
Postojane, ove tri emocije su osnov nemoći pojedinaca prema društvu i društva prema prema pojedincima.
Mi smo to društvo devijantnih osećaja.
Za takvu obolelost, ugnjetanost pojedinaca, društva, anuliranje normale, krivičnu, političku i moralnu odgovornost snosi – vlast.
Ne postoji bipolarnost društva koja je veštački stvorena – mi i oni. Suština iskonstruisane dvostranosti je ista – poraženi svi, razjedinjeni. Osujećenog racija, vrednosno degradirani, ucenjenog dostojanstva država je poništila čoveka. Taj čovek ne živi, on preživljava.
Nisu to neki pojedinci, to si Ti koji znaš da jesi, i svi tvoji, do njihovih, naravno i njih, odnosno naših, jer smo jedan organizam. Zbog povređene noge pati celo telo.
Ideja polarizacije nosi kao krajnji cilj anulirano društvo, bez perspektive, ambicije, dobro kontrolisano, u hibernaciji.
Pitanje je nas samih hoćemo li se revitalizovati kao društvo, preuzeti cenu odgovornosti koju danas imamo za generacije koje dolaze, za održanje države.
Jer, ništa nema status nužne trajnosti, mnoge velike civilizacije su nestajale, zašto bismo mi bili pomilovani? Zbog umišljaja zasluga? Nema zasluga, postoji samo trud, nepokolebljivost na putu normalizacije društva, karakternost pojedinaca i čitave nacije.
Danas je sva silina patriotizma sažeta u borbi i nepristajanju.
Približavanje demokratiji – to je trajan glagol.
Nadamo se da će Mesija doći.
Niko neći doći, moramo da dođemo sebi.
Možemo li (od) sebe ozdraviti?