Kako se približavaju izbori, tako i vlast dodaje gas u otvorenom podmazivanju svih ciljnih grupa od kojih očekuje glas. Pa tako vladajuća garnitura, u ime i pod velom države, baš pred izbore odlučuje da opet „časti“ penzionere koji važe za njeno verno biračko telo, pa potom mlade od 16 do 30 godina (nije baš od 18 jer je suviše providno) i na kraju mlade roditelje, dajući im subvencije za kupovinu kuća i stanova. Prethodno je mladim majkama obećano po 300.000 dinara ako rode dete da bi se, eto, podstakao natalitet koji je u padu. Velikodušno, ili vulgarno i banalno, kako to samo ova vlast ume?
Dužnost svake vlasti, pa tako i ove, jeste da brine o standardu stanovništva, da donosi mere za pomoć socijalno ugroženim grupama, da podstiče natalitet i brine o starima, nemoćnima, deci i mladima. I šta je onda problem? Kad se to radi ad hoc, stihijski i baš pred izbore, onda je to problem. A kada ta pomoć, pokloni, subvencije, kako god ih nazvali, nisu rezultat promišljanja stručnih tela i neke državne strategije, nego odluka nenadležnog predsednika države Aleksandra Vučića, uz sasluženje ministra finansija Siniše Malog, onda je to zloupotreba vlasti.
Sasvim su jasni njihovi motivi: nema nikakvih naznaka da društveno racionalni i opravdani razlozi stoje iza odluke da se otvoreno i u krajnjoj liniji nezakonito podmazuju različite društvene grupe pred same izbore. U pitanju je gola vlast, pa neka košta šta košta.
Potkupljivanje birača patentirano je u sred prvog naleta korone, kad je svim punoletnim građanima podeljeno po 100 evra. Uzalud su i Fiskalni savet i svi redom stručnjaci govorili i dokazivali da je ovo traćenje novca, koji je uz to i pozajmljen na međunarodnom tržištu kapitala, pa se sa kamatom mora i vratiti. Vlast je ostala uporna. Novac je baš pred tadašnje parlamentarne izbore podeljen, izbori su dobijeni, formiran je jednostranački parlament, najsramniji koji se pamti, sa trustom mozgova formata Atlagić/Bakarec/Kebara/Langura. Mada, nepravedno je izostaviti još jedno 240 takvih istih poslanika.
Dakle imamo ovako: penzionere pokrivamo stalno; omladinu i mlade roditelje pokrivamo pred izbore; siromašnima i nezaposlenima dajemo rijaliti, malo ih lažemo, malo vozamo autobusima tamo-ovamo; zaposlene po javnim preduzećima i državnoj službi ne treba ni da potplatimo, ima da glasaju po spiskovima ako hoće da zadrže posao. Svi ostali su nebitni, imamo većinu.
I sad, čik se vi kao opozicija usprotivite javno ovim velikodušnim poklonima vlasti. Računajte da ste time sebi direktno pucali u koleno. Bićete optuženi da ne želite da bračni parovi rađaju decu, da se skuće, da ste protiv starih koji treba da kupe lekove i da ubijate u pojam mlade kojima država ovim poklonom „uliva optimizam“ – kako se izrazio ministar Mali.
A sa druge strane, šta ćete vi kao opozicija da date svojim biračima? Novca nemate, celokupnu državnu kasu uzurpirala je klika na vlasti i njome raspolaže kao svojom imovinom. Medije takođe nemate, da preko njih ljudima objasnite kako ovim „poklonima“ javni dug dalje raste, a već je dupliran tokom deset godina naprednjačke vlasti. Nemate čak ni pakete od po 80 grama kafe i kilo šećera da biračima odnesete na vrata.
Možete samo da idete praznih ruku i da pitate ljude – kako im izgleda činjenica da je ukupna ušteda od oduzetih penzija manje od 450 miliona evra, a samo je za prenos engleskog fudbala (!?) slupano neverovatnih 600 miliona evra. I još – da li oni podržavaju to što se do sada za „poklone“ građanima država zadužila još milijardu i po evra, koje ćemo svi mi sa kamatom da vraćamo. I treće – da li misle da je oni brutalni mafijaši baš nikakve veze sa ovom vlašću nemaju.
Dovoljno bi bilo da birači čuju ova tri pitanja, pa da svako zna kako da glasa. Ali je problem što vlast upravo čini sve da birači ne čuju nikakva pitanja, još manje odgovore, nego da se svako zabavi svojim „poklonom“. I da tako zadovoljan ode na biralište. Šta će posle toga biti nije ni bitno, pošto će svakako biti kasno.