Kragujevčanin Nikola Rakonjac danas je završio svoje jedanaestodnevno humanitarno pešačenje do velike srpske svetinje – manastira Ostrog. Posle jedanaest dugih i napornih dana, osećaj je neopisiv, navodi Nikola. Ukupna svota koja je potrebna za Danijelino lečenje u inostranstvu još uvek nije prikupljena, te on apeluje na sve dobre ljude da pomognu koliko mogu – 1678 na 3030.
Par sati po dolasku na krajnje odredište za Glas Šumadije kaže da još uvek sabira utiske, pomisao da odustane nije bila opcija, a bilo je teško, pogotovu posle drugog dana kada su nastali žuljevi i rane na nogama. Bez pratnje, sa rancem teškim 25 kilograma, prelazio je svakog dana skoro 35 kilometara.
Priča da se četvrtog dana dogodila neverovatna situacija, te je još jednom sebi potvrdio da nema slučajnosti, kao i da „ukoliko smo s Bogom i Bog je s nama na putu”. Taj dan mu je bio izuzetno težak jer je imao uspon, kada je završio rutu tražio je gde može da odsedne. U izabranom smeštaju, u vratima je stajao ključ sa priveskom na kome je oslikan manastir Ostrog i lik Svetog Vasilija Ostroškog.
- I pre toga nije bilo odustajanja, a od tog trenutka mislim da bih i na rukama išao, ali ne bih odustao, navodi sagovornik.
Nikola naglašava da je za ovakav put bitna fizička spremnost, ali da su mentalna snaga i vera najbitniji elementi, kada je to prisutno, onda ne smetaju ni žuljevi, ni usponi, kao ni visoke temperature.
- Svakome bih preporučio ovakvo putovanje da upozna sebe, da kroz duge šetnje oprosti sebi šta ima, oprosti drugima i shvati kome treba da zatraži oprost. Dok sam pešačio razmišljao sam šta sam do sada uradio u životu, šta ću ubuduće da radim, shvatio sam da sam izabrao pravi trenutak za put, jer mi se dosta dobrog desilo u životu. Ljudi se obično okrenu Bogu kada naiđu loši trenuci, a ja sam prepoznao trenutak u kome mi je najbolje u životu i da treba da se zahvalim na tome, naglašava ovaj mladi Kragujevčanin.
Na ovom svojevrsnom hodočašaću Nikola je svakog dana pozivao ljude da pošalju poruku ili uplate novac za njegovu sugrađanku Danijelu Cvetković, a da dobri ljudi ni u svojoj muci ne zaboravljaju druge govori primer Danijelinog muža koji je svakodnevno bio sa Nikolom na vezi i pitao ga da li mu je potrebna pomoć.
Na putu do Ostorga upoznao je mnogo ljudi, a pojedini su mu nakon njegove priče davali novac namenjen za Danijelu. Njegova jedina želja je da se potrebna suma prikupi, a sutra će, kako kaže, na liturgiji zapisati njeno ime da joj se očita molitva za ozdravljenje.