Pišu: Dragana Prica Kovačević, Teodora Ćurčić i Gordana Andrić
Sudski postupci protiv njenog oca završeni su brzo – za ukupno pet meseci. Na 22 strane dostupne sudske dokumentacije, devojčicino ime se ne pominje nigde.
Ipak, na nekoliko mesta pišu o njoj – piše da „dete“ ima dve godine, da živi na spratu porodične kuće, a da su u prizemlju baka i deka po majci.
Kada je otac prebio majku, devojčica je ostala na spratu. Sutradan ju je odneo sa sobom u policijsku stanicu. Tamo su je preuzeli baba i deda, a njegova advokatica je napisala da je otac ostavio majci ključeve od auta i pare – da ima za „dete“. Bilo je to u Vršcu u aprilu 2022.
U dokumentima piše i da je otac tukao majku dok je dete spavalo i da je majka dobila batine zato što joj je dala da pojede keks.
Jedan od sudija napisao je da je i ona indirektna žrtva nasilja. U tužbi kojom je njena majka tražila zabranu prilaska, napisala je da se plaši za svoj život, kao i za život i bezbednost deteta. Sud je doneo odluku da mu zabrani da prilazi majci godinu dana. O detetu se nije odlučivalo.
Presuda, kojom je otac osuđen na godinu dana uslovno zbog porodičnog nasilja i na obavezno psihijatrijsko lečenje, stigla je pred kraj septembra 2022.
Osam dana kasnije, komšije su rekle novinarima da se ništa nije čulo iz stana koji je otac iznajmio u gradu.
U toj tišini, devojčica je udavljena, a njen otac i ubica se obesio.
Onda je počela buka.
Došla je policija, došli su mediji, sprovođene su istrage, slati izveštaji, pokrenuti disciplinski i krivični postupci. Izveštaji su ostali mahom tajni, postupci i dalje traju i ne zna se na koliko strana i koliko puta je u njima ponovljeno devojčicino ime – Petra.
Njeno ubistvo na trenutak je u centar pažnje stavilo probleme u disfunkcionalnom sistemu koji bi trebalo da štiti decu koja žive sa nasilnim roditeljima.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017. godine koji je trebalo da značajno pomogne žrtvama, za decu nije promenio mnogo toga.
Broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja nad decom, koji je rastao do donošenja Zakona, od tada stagnira. Broj krivičnih prijava, sudskih postupaka, presuda i izdvajanja dece od nasilnika nije porastao, a protokoli po kojima postupaju institucije ni šest godina kasnije nisu usklađeni sa novim zakonom.
Ovo je i dalje sistem u kom se deca retko prepoznaju kao žrtve porodičnog nasilja.
Za njih se mahom ne vrše procene rizika i ne izriču mere zaštite, niti se izrađuju individualni planovi zaštite i podrške.
Mnoga deca redovno viđaju nasilnog roditelja, a da prethodno nije procenjivano da li su tokom tih viđanja sigurna i bezbedna. U retkim postupcima u kojima svedoče se retraumatizuju, jer moraju iznova i iznova da govore o nasilju koje su preživela. Usluga podrške za žrtve porodičnog nasilja je malo, za decu ih gotovo ni nema, a programi za rad sa počiniocima se mahom ne izriču kao mera korektivnog nadzora ili kao mera uslovne osude sa zaštitnim nadzorom.
Uprkos proklamovanoj politici i zakonima u kojima je „najbolji interes deteta“ na prvom mestu, ovo je sistem prepun slabosti za čije rešavanje država – i pored upozorenja – godinama ne izdvaja dovoljno novca i resursa.
Čine ga policija, socijalni radnici, tužioci, sudije, školski i zdravstveni radnici.
Svi oni imaju obavezu da prepoznaju i prijave svaki slučaj nasilja nad decom, kao i da deci pruže – u skladu sa svojim nadležnostima – neophodnu pomoć, zaštitu i podršku. U mnogim delovima ovog sistema, međutim, radnika je premalo, opterećeni su, iscrpljeni i nedovoljno obučeni za rad na kompleksnim slučajevima porodičnog nasilja.
Vlada Srbije 2020. godine donela je Strategiju o prevenciji i zaštiti dece od nasilja kojom su predviđeni koraci ka rešavanju nekih od nabrojanih problema.
Ova strategija je, međutim, istekla 2023, a da u međuvremenu nije formirana ni radna grupa za njeno sprovođenje.
Od njenog donošenja, u Srbiji su tri puta održani parlamentarni izbori i dva puta menjani nadležni ministri, ali i ministarstva zadužena za sprovođenje mera predviđenih ovim dokumentom.
U periodu u kom je trebalo da bude implementirana, u Srbiji je centrima za socijalni rad prijavljeno više od 20.000 slučajeva nasilja nad decom.
Prema procenama državnih institucija, međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija, broj dece koja preživljavaju nasilje u porodici je značajno veći.
Prijave porodičnog nasilja nad decom: Vrh ledenog brega by BIRN SrbijaPetra: Kad niko ne prepozna
Noseći dvogodišnju ćerku, Petrin otac je ušao u policijsku stanicu u Vršcu 30. aprila 2022. godine.
Veče pre toga pretukao je suprugu. Ovo nije bilo neobično. U policiji je tog jutra ispričala da ju je tukao više od četiri godine, od kad žive zajedno. Te noći je prebijena sišla iz stana na spratu porodične kuće u prizemlje kod svojih roditelja. Ujutru ga je prijavila.
Pošto je saslušala i njega, policija je procenila da je rizik od ponavljanja nasilja visok i donela hitne mere, zabranivši mu da u narednih 48 sati kontaktira suprugu i odlazi u stan u kom su živeli.
Sud je, na predlog tužilaštva, ubrzo ove mere produžio na 30 dana, jer je „rizik od ponavljanja sličnog nasilja veoma visok“.
Policija, koja u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, izrađuje prvu procenu rizika nije procenjivala rizik po devojčicu, niti su se hitne mere policije i tužilaštva odnosile i na nju.
Izveštaji nevladinih organizacija i Zaštitnika građana pokazuju da policija retko procenjuje rizik i izriče hitne mere radi zaštite dece.
Petrin otac je ubrzo podneo žalbu pozivajući se, između ostalog, na to da je „posvećen porodici“ i da je „preuzeo na sebe veći deo brige oko deteta“.
Sudija Višeg suda u Pančevu žalbu je odbio, između ostalog navodeći da je dete „indirektna žrtva“ nasilja, a da će otac „požrtvovanost“ moći da pokaže u narednom periodu, poštujući mere suda.
U međuvremenu, Petrina majka je upućena u Centar za socijalni rad, koji izrađuje svoju procenu potreba žena koje su preživele porodično nasilje, ali je detaljniji razgovor o Petri centar sa njom vodio tek mesec dana kasnije.
Slučaj njene majke zatim je razmatran 5. maja na sastanku Grupe za koordinaciju i saradnju.
Podaci ombudsmana pokazuju da se tokom prve četiri godine primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, samo pet odsto hitnih mera odnosilo na decu, a studija Autonomnog ženskog centra objavljena prošle godine da je samo nešto više od 10 odsto dece, čije su majke zbog procene rizika dobile hitne mere, takođe bilo zaštićeno ovim merama.
Ove grupe uvedene su Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici 2017. godine. Njima rukovode javni tužioci, a čine ih još predstavnici policije i centara za socijalni rad.
Koja je uloga socijalnih radnika?
Ministri pravde, unutrašnjih poslova i ministar nadležan za porodičnu zaštitu trebalo je da donesu pravilnik o saradnji kako bi se detaljnije uredile obaveze i saradnja pravosuđa, policije i centara za socijalni rad u slučajevima porodičnog nasilja, ali ovaj dokument još uvek nije donet. Zakonom propisan rok za njegovo usvajanje istekao je 31. avgusta 2017. godine.
Grupa za koordinaciju i saradnju, na osnovu informacija koje na tom sastanku razmene članovi, odlučuje o tome koje mere zaštite će se tražiti i nalaže plan podrške – ovo čini Individualni plan.
„U zapisniku sa sastanka Grupe za koordinaciju i saradnju se navodi da […] ostaje nerešeno pitanje viđanja sa maloletnim detetom koje će dodatno podići tenziju dok se ne reguliše sudskom odlukom“, piše u saopštenju Pokrajinskog sekretara za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova koje je izdato posle Petrinog ubistva i istrage o postupanju centra za socijalni rad u ovom slučaju.
Tužilaštvo na sastanku grupe, tokom razmatranja slučaja njene majke, nije izradilo procenu rizika za Petru, a njena bezbednost nije razmatrana ni u okviru individualnog plana izrađenog za njenu majku.
Krajem istog meseca, kada su isticale produžene hitne mere koje je tražilo tužilaštvo, majka je podnela tužbu tražeći da se ocu izrekne zabrana prilaska i kontaktiranja majke od godinu dana.
U tužbi, koju je za majku napisao Centar za socijalni rad, piše da „strahuje za svoj život, telo i bezbednost, kao i za život i bezbednost svog deteta“. Mere zabrane tražene su samo za majku. Nije poznato da li je centar majci predložio da se mere traže i za dete.
Dan pre ročišta, 2. juna, majka je rekla radnicima centra za socijalni rad da Petra redovno viđa oca, da „nije bio nasilan prema ćerki, kao i da dete nije bilo prisutno kada je nasilje vršeno nad njom“, da ne želi da im uskraćuje viđanja i da nije psihološki spremna da pokreće razvod braka.
Sutradan je Sudija osnovnog suda zabranio ocu da prilazi i kontaktira njenu majku. Kratko rešenje nije obrazloženo „jer su se stranke odrekle prava na pravni lek“, pa se iz njega ne vidi da li je na ročištu razgovarano o Petrinoj bezbednosti.
Sudije u porodičnim postupcima mogu da i bez postavljenog zahteva stranaka odrede jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici ili odluče o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava.
Iz ovog suda kažu da nije razmatrano donošenje mera za devojčicu jer „nijedan dokaz nije ukazivao da postoji bilo kakva osnovana sumnja da je osim tužilje i maloletno dete indirektna ili direktna žrtva nasilja u porodici”.
Majka je javila odluku Centru za socijalni rad i ovo je bio poslednji kontakt Centra sa njom. Centri za socijalni rad su dužni da posle inicijalne i usmerene procene, donesu Plan mera i usluga za žrtve porodičnog nasilja u kojima su predviđeni i rokovi za kontaktiranje sa žrtvom i proveravanje da li usluge i mere treba menjati.
Tokom jula, po nalogu tužilaštva su veštaci psihijatrijski veštačili njenog oca, a krajem avgusta tužilaštvo je protiv njega podiglo optužnicu. O rezultatima veštačenja, tužilaštvo nije obavestilo centar za socijalni rad.
Osnovni sud u Vršcu 27. septembra doneo je presudu kojom je Petrin otac proglašen krivim za porodično nasilje i osuđen, kako je tužilaštvo i tražilo, uslovno na godinu dana zatvora i obavezno psihijatrijsko lečenje.
Zastareli protokoli
Radnicima centra za socijalni rad izdat je 2019. godine nalog da svu decu koja prisustvuju nasilju, tretiraju kao žrtve.
Zastareli protokol, neusklađen sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, ali i dalje jedini važeći – Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima iz 2013. godine – propisuje da se deca smatraju žrtvama porodičnog nasilja u porodici „ne samo kada ga direktno trpe“, već i kada mu svedoče, bilo direktno, bilo da čuju ili vide tragove nasilja.
Te i naredne godine, doneti su protokoli i svih drugih institucija za postupanje u situacijama nasilja nad ženama u porodici. Nijedan još uvek nije usklađen sa novim zakonom.
Posebni protokoli o zaštiti dece od nasilja mahom su još stariji, gotovo svi su doneti između 2005. i 2009. Ministarstvo zdravlja jedino je izmenilo svoj protokol 2018.
Četiri godine posle zdravstva, Vlada Srbije je usvojila Opšti protokol za zaštitu dece od nasilja početkom 2022. godine. Ovim protokolom je samo potvrđeno da tužilaštva koordiniraju zaštitom dece u slučajevima porodičnog nasilja. Na osnovu ovog dokumenta, svi sektori tek treba da izrade svoje nove protokole.
Iz ovog suda kažu da sudije u krivičnim sporovima postupaju samo u granicama postavljenim u optužnom aktu, te da sudija nije mogao da izrekne sankciju koja bi se ticala bezbednosti deteta, jer tužilaštvo u optužnici nije devojčicu navelo kao oštećeno lice.
Obavezu da primete i prijave opasnost od porodičnog nasilja nad decom imaju svi u sistemu zaštite – policija, centri za socijalni rad, tužilaštvo, sudovi, vrtići, škole, domovi zdravlja, bolnice.
Opasnost po Petru nije primetio niko.
„Ako je dete samo bilo prisutno ili ima saznanje o nasilju, a nije bilo direktno izloženo nasilju, vrlo je verovatno da će proći potpuno ispod radara […] Ako su deca ugrožena, verovatno će dobiti zaštitu ako je nasilje vrlo visokog intenziteta, pa se onda možda obuhvate žene i deca“, kaže Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC).
Deca nevidljiva za institucije by BIRN SrbijaZakonom o sprečavanju nasilja u porodici lica za vezu u policiji, tužilaštvima i centrima za socijalni rad obavezna su da „svakodnevno razmenjuju obaveštenja i podatke bitne za sprečavanje nasilja u porodici, otkrivanje, gonjenje i suđenje za krivična dela određena ovim zakonom i za pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom.“
U ovom slučaju, međutim, tužilaštvo nije obavestilo centar za socijalni rad o optužnici, nalazima veštačenja, niti o tome da je doneta presuda.
Rečenica da je žrtva najugroženija u trenucima odluka – kad prijavi nasilje, kad napusti nasilnika, kad ga puste iz pritvora, kad se podigne optužnica ili se donese presuda – ponavlja se iznova i iznova u priručnicima i pamfletima za žene koje su preživele nasilja.
Anastasija i Anabela: Kad je najopasnije
Niko se nije javljao na telefon. A onda su telefoni zazvonili širom Sombora. Dim iznad kuće opasane betonskim zidom i jedan uznemireni sin pokrenuli su lavinu brzih, zabrinutih razgovora.
„Samo da se nešto nije desilo“, rekla je tužiteljka koju je poziv zatekao na novogodišnjem ručku kolektiva.
Ženi sa druge strane linije, radnici centra za socijalni rad, već je bilo jasno – jeste, desilo se. Nezamislivo, ali se desilo. Bio je decembar.
Oko godinu i po ranije, radnica Centra za socijalni rad u Somboru Ivana Kulić smestila je u sigurnu kuću „prestravljenu“ majku i njene dve ćerke.
„Bila je preplavljena suzama koje su je davile […], prizor je bio veoma potresan čak i za profesionalce verzirane za ovu vrstu posla…
„Anastasiji se sve vreme trajanja razgovora moglo čuti stezanje u stomaku (na mahove kao da joj se stomak od grčenja „lepio“ za kičmu),“ ovako je u izveštaju Centra opisan intervjuu urađen sa starijom ćerkom u maju 2020.
Ipak, ova uplakana i uplašena devojčica, tada 17-godišnja učenica gimnazije, jedina se suprotstavljala ocu. Zbog nje je majka prijavila nasilje – više od tri decenije pošto je jedne od prvih batina dobila u osmom mesecu trudnoće 1988.
Iz nalaza veštaka se vidi da su obe devojčice inteligentne, „mekše i blaže naravi od prosečne“, empatične. Obe su volele da provode vreme sa drugaricama i da crtaju. Starija je bila zainteresovana za umetnost i šminkanje, a mlađa za matematiku i čitanje. Volela je da ide kod starijeg brata i da se igra sa njegovim detetom. Starija je krivila sebe što „nije ranije i više pomogla“.
Mislim, svi oni prete, ali da li neko to realizuje? Jako retko, ali kad se desi, onda je to jezivo.
Aleksandra Medurić Kalčan, predsednica Osnovnog suda u Somboru
Tokom postupka koji je pokrenut protiv njenog oca zbog porodičnog nasilja, iznova i iznova je govorila o udarcima i uvredama koje je preživela: pred tužilaštvom, psihijatrom, psihologom i na kraju – pred sudijom i ocem. U većini dokumenata sa ovih saslušanja se navodi da je bila uznemirena i da je plakala.
U međuvremenu, između davanja izjava i svedočenja, napunila je 18 godina, završila gimnaziju, upisala Pedagoški fakultet i proslavila i 19. rođendan.
Centar za socijalni rad označio je obe ćerke kao žrtve i obe su u izjavama navele da ih je otac udarao.
Njena mlađa sestra, koja je išla u osmi razred kada su prijavile oca, govorila je o svom životu u centru za socijalni rad, a zatim i psihijatru i psihologu. Tokom veštačenja je pričala o tome kako je „galama“ u kući za nju postala normalna i kako je otac pretukao sestru i nju jednog predvečerja kad su se igrale balonom i smejale. Dobile su batine, jer je mislio da je kasno.
Preporuka je da maloletne žrtve o nasilju govore samo jednom, ali izveštaji međunarodnih i nevladinih organizacija pokazuju da u Srbiji za intervjue, kakvi bi trebalo da se vode, mahom nema ni tehničkih uslova, ni obučenih kadrova.
Otac je optužen za porodično nasilje prema supruzi i starijoj ćerci. Jelena Ivetić, tužiteljka koja je vodila ovaj slučaj, kaže da je veštačenjem utvrđeno da mlađa ćerka nije pokazivala znake da je žrtva nasilja.
„Ne znamo da li je predimenzionirala doživljeno u Centru za socijalni rad ili je minimizirala nasilje prilikom veštačenja“, dodaje ona.
Porodično nasilje prema deci se retko procesuira na sudu. Ivetić kaže da se generalno u uključivanje dece žrtava u predmet ulazi opreznije, jer je za počinioce nasilja nad decom obavezan zatvor – zato se sve prvo pažljivo proverava, pa se onda kvalifikuje delo.
U decembru, otac je osuđen na tri godine i tri meseca zatvora, zabranjeno mu je da ih kontaktira u narednih pet godina i pušten je iz pritvora.
Ivetić je završnoj reči tražila da otac ostane u pritvoru. Pošto je saznala da je pušten, odmah je zvala radnicu centra za socijalni rad da upozori majku i ćerke. Sve žene u ovom lancu su znale – to su najopasniji dani. Ivetić je sutradan predala žalbu na odluku o ukidanju pritvora.
Aleksandra Medurić Kalčan, predsednica Osnovnog suda u Somboru i dugogodišnja sutkinja krivičnog odeljenja Osnovnog suda u Somboru, kaže da je sudija morao da ukine pritvor jer je određen na osnovu toga što se otac krio i nije bio dostupan nadležnim organima. Smatra da je tužiteljka trebalo da traži promenu osnova za pritvor.
„Postupajući sudija nije mogao ništa tu da uradi. On je izrekao meru i to je ona zabrana približavanja. To je to što je mogao da uradi“, rekla je Medurić Kalčan.
Kada je najopasnije?
Kad prijavi nasilje, kad ga napusti, kad ga puste iz pritvora, kad se podigne optužnica ili se donese presuda.
Milena Vasić, pravnica Komiteta pravnika za ljudska prava, objašnjava da bi osuđeni koji „je bio u pritvoru u trenutku kada mu je izrečena mera, trebalo da bude prosleđen odmah u zatvor.“
„Nakon podizanja optužnice, sud može i po službenoj dužnosti, bez zahteva tužioca da preispituje odluku o pritvoru i može da je produži, iz kojih god razloga smatra da treba, ili da ukine pritvor“, objašnjava Vasić.
Sedam dana posle izricanja presude i oslobađanja iz pritvora, otac je sve tri ubio, zapalio kuću, a zatim ubio i sebe. Bio je 29. decembar 2021. godine.
Medurić Kalčan kaže da sudu „ništa u predmetu nije ukazivalo da će on njih ubiti“.
„Mislim, svi oni prete, ali da li neko to realizuje? Jako retko, ali kad se desi, onda je to jezivo“, rekla je predsednica Osnovnog suda u Somboru.
Sanju Balać, profesorku koja je starijoj ćerki predavala i u gimnaziji i kasnije na fakultetu, vest je zatekla u Beogradu.
„Pamtim njen rukopis koji je jako ličio na nju. Slova su bila izdužena, vitka i pomalo kitnjasta. Takva mi je nekako bila i ona. I sećam se, kada napiše kontrolni zadatak, onda ona meni nešto i nacrta. Jako mi je žao što nisam sačuvala te kontrolne zadatke, ali ko je mogao da pretpostavi?
„Na prvom semestru imamo dva parcijalna kolokvijuma i ona ih je besprekorno uradila, dobila je dve blistave desetke. I nakon što se desilo to njeno ubistvo… E, to sam sačuvala. Te njene desetke u mojoj evidenciji, čuvam ih. To mi je neki podsetnik. I tužni, ali negde mislim da sam povlašćena što sam predavala takvom detetu.“
Mihailo: Kad ga viđa
Mihailo je rođen u decembru 2012. godine. Bio je težak 2800 grama. U porodilištu je, kao i mnoge druge bebe, imao žuticu. Izašao je iz bolnice sa 400 grama manje. Majka i on pušteni su kući dan pre nove godine.
Živeo je sa majkom i tetkom u stanu. Svakog meseca su brinule da li je dovoljno napredovao, a on je napredovao lepo i brzo.
Dečaka za kog kaže da je rođen da ga vole, tetka u početku nije smela da drži koliko je bio sitan.
„Znaš kako se kaže samo da se neko voli? E to ti je to. Toliko harizmatično i jedno specifično dete, primamljivo, lepljivo, umiljato… Mislim, ne znam, da mogu da ga vratim, pa da vidiš kako je to“, opisuje tetka Branislava.
Nasilje je počelo i pre nego što se rodio.
Njegova majka nikada se nije ni odselila od sestre da bi živela sa njegovim ocem.
Za nasilje ga je prvi put prijavila pre nego što je Mihailo napunio godinu dana, a onda su usledile prijave policiji, veštačenja, odluke i obaveštenja centru za socijalni rad o udarcima, uvredama, pretnjama koje je ponekad prenosilo i dete pošto bi se vratilo od oca.
Prvi osnovni sud je 2013. godine naložio da otac može da viđa dete jednom nedeljno u prostorijama centra za socijalni rad. Mediji su kasnije pisali da su ga se plašili i radnici centra.
Manje od dve godine kasnije, posle tužbe oca, Drugi osnovni sud nalaže da otac počne da viđa dete van kontrolisanih uslova, jednom nedeljno.
Po nalogu Drugog osnovnog suda, klinika Laza Lazarević je psihijatrijski veštačila oca 2016. godine i u nalazu predložila da počne dva puta nedeljno da uzima dete i da ga vraća direktno majci.
Centar za socijalni rad je slučaj tretirao kao „konflikt u parnici za vršenje roditeljskog prava i zaštite prava deteta jačeg intenziteta koji se mogao kontrolisati“, policija nije imala evidenciju prijava, veštaci nisu prepoznali porodično nasilje, ni oca kao rizičnog u roditeljskoj ulozi, a vrtić je poslao podatke „koji ničim nisu ukazivali da postoji problem u ponašanju oca“, rekao je posle tadašnji Ministar za rad Zoran Ðorđević.
Ljudi prebacuju krivicu jedni na druge.
Zoran Ðorđević, Ministar za rad 2017-2020.
Optužnica za porodično nasilje protiv njega je podignuta u februaru 2017, prvo ročište – zakazano za maj – odloženo je jer je on menjao advokate i pomereno za 13. jul.
Dan pre ročišta, otac je ušetao u Centar za socijalni rad u Rakovici u kom je trebalo da vrati dete majci. Tetka kaže da ga je nosio u rukama i da su radnici mislili da dečak spava.
On je, međutim, već ubio sina, a u Centru za socijalni rad u Rakovici i njegovu majku. Povredio je troje radnika koji su pokušali da ga zaustave. Pet meseci kasnije, ubio se u pritvoru.
Nedelju dana pre ubistva Mihajla i njegove majke Maje, ispred Centra za socijalni rad na Novom Beogradu kamenom je ubijena majka koja je u centru trebalo da preuzme troje dece koja su bila kod oca.
Ocu, koji je već dva puta bio u zatvoru zbog nasilja nad njom, ali i nad decom, bilo je dozvoljeno da ih svo troje viđa u kontrolisanim uslovima – na sat vremena u prostorijama Centra za socijalni rad.
„Ljudi prebacuju krivicu jedni na druge“, rekao je tadašnji ministar Đorđević o istragama o propustima institucija u oba slučaja.
Premalo ljudi, znanja i resursa Premalo ljudi, znanja i resursa by BIRN SrbijaOn je tada rekao da će se pojačati „pružanje stručne pomoći stručnjacima starateljstva u reagovanju na pojavu nasilja u porodici“ i da će jedna od mera biti zapošljavanje novih 157 radnika u centrima za socijalni rad.
Sledeće godine, prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, bilo je 42 radnika manje nego 2017.
Oba slučaja dogodila su se u prve dve nedelje od stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
U izveštaju Ekspertske grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici piše da se najčešće odlučuje da deca nastave da viđaju nasilnog roditelja – sa ili bez nadzora.
„Za razliku od toga, izgleda da se mogućnost uskraćivanja roditeljskih prava u ovakvim slučajevima retko koristi, ako se uopšte i koristi“, piše u Izveštaju o bazičnom postupku procene stanja iz 2020. godine.
Sudovi, piše, retko sami istražuju navode o nasilju tokom odlučivanja o starateljstvu. Umesto toga, oslanjaju se na centre za socijalni rad koji procene, kako dalje piše, rade brzo, bez dovoljno kadrova, sredstava i specijalizovanih radnika za ovaj posao.
Tanja Ignjatović iz AŽC-a kaže da nasilnici često decu koriste kao sredstvo kojim nastavljaju da vrše nasilje nad majkom i kojom je kažnjavaju ili kontrolišu.
„Bezbednosni rizici za dete, ako nastavi da se viđa sa roditeljem koji je nasilnik, koji ne prihvata odgovornost, koji nije ni na kakvom kursu za roditeljstvo, korektivnom nadzoru i tako dalje – to je ozbiljan problem“, kaže Ignjatović.
Za advokaticu Ninu Nicović osnovni problem je što u Grupama za koordinaciju koje procenjuju rizik nema psihologa, a psihijatrijska veštačenja se rade za kompleksnija krivična dela i ne traže se uvek.
„To je, po meni, suština problema. Znači, samo ako je nasilnik toliko nasilan i ne pokazuje nameru da prestane sa nasiljem ni kad priča sa policijom, tužilaštvom, sudom i centrom za socijalni rad, tek onda se radi veštačenje, i to retko. Zato mislim da je to jedna jako bitna procena koja fali od samog početka, od samog prijavljivanja nasilja“, dodaje ona.
Centri za socijalni rad imaju prava da roditeljima odrede mere preventivnog i korektivnog nadzora – razgovaraju sa njima, upute ih na obuke ili razgovore sa stručnjacima za mentalno zdravlje. Imaju pravo da pokrenu i postupak za zaštitu prava deteta i traže od suda da centru dodeli brigu o detetu.
Sudovi mogu da ograniče ili uskrate roditeljsko pravo, ukoliko smatraju da je to u „najboljem interesu deteta“ samostalno, na predlog jednog roditelja ili centra za socijalni rad.
I sudovi i centri ova svoja ovlašćenja u zaštiti dece i dalje retko koriste.
To je poseban problem u odnosu prema detetu, kaže Nicović.
„Dete zatim mora da viđa nasilnog roditelja, uz pomoć centra za socijalni rad, ali ni tu nemamo procenu da li će se možda preneti agresija sa partnera na dete. Veliki je jaz kada ne postoji procena. Tužilaštvo, policija i sud ne mogu da imaju dobar uvid bez psihijatrijskog veštačenja“, zaključuje ona.
Luna: Kad kazne nisu dovoljne
Nalazi psihijatra i psihologa daju sliku netolerantnog, agresivnog, egocentričnog čoveka niže inteligencije koji lako i brzo plane. Sklon je laganju i manipulacijama, pokazuje nedostatak kajanja i osećaja krivice. Njegovu „psihopatsku strukturu ličnosti“ nije moguće promeniti – to je deo trajne strukture ličnosti.
Psihološkinja je napisala da ga je otac tukao „jako“ i „izraženo“. Da mu je „obrazac fizičkog zlostavljanja kao model ponašanja bio blizak i ugrađen u sferu njegovog ponašanja“.
Nekoliko ljudi je reklo da je „sklon tuči“ u kafani, „konfliktan“ kad pije i da je bio nasilan prema bivšim devojkama. Sa njenom majkom bio je u vezi oko mesec dana.
Te noći je došao pijan između 12 i jedan. Devojčica je spavala na krevetu u kuhinji. Probudila se i počela da plače kad je počela svađa. Imala je dve godine i osam meseci. Udario joj je šamar.
Opisi narednih povreda ispisani su na više od tri strane presude. Bilo je dva ujutro kada je umrla 27. maja 2019. godine.
Mesec dana pre nego što je ubio Lunu, osuđen je na šest meseci uslovno zbog porodičnog nasilja nad bivšom devojkom.
Ne može uslovna kazna i on je slobodan, ništa.
Tanja Ignjatović, Autonomni ženski centar
Na sudu, ona je ispričala da joj je 2014. godine pretio ubistvom jer nije želela da živi sa njim. Odvezao ju je taksijem u svoju kuću, tamo pretukao i držao više od jednog dana. Njeni roditelji su prijavili da je nestala, ona je uspela da pobegne i naišla na policijsku patrolu.
„Kasnije je saznala da je i ranije bio nasilan, da je i druge devojke zatvarao u kuću i da ih je maltretirao“, piše u presudi za Lunino ubistvo.
Kazna koju je dobio samo mesec dana pre nego što je na smrt prebio dete, uobičajena je kazna u slučajevima porodičnog nasilja.
Međunarodne i nevladine organizacije ovako niske sankcije opisuju kao „neadekvatne i neefikasne“. Pored toga što kazne moraju biti strože, oni navode da je potrebno da ih prate i obavezne mere zaštite žrtava i programi rada za počinioce.
„Mi nemamo ništa što su mere koje se nameću nasilnom roditelju. Ne može uslovna kazna i on je slobodan, ništa. Uslovna kazna je ništa. Može uslovna kazna uz bezbednosne mere – zabrane kontakta, pa može da razmatramo o kontaktu, samo ako ideš na kurs za roditeljstvo nasilnih roditelja, ideš na program za nasilnike“, kaže Ignjatović iz AŽC-a.
Dok neka tužilaštva i sudovi traže obavezne tretmane za nasilnike, poput obaveznog psihijatrijskog lečenja ili lečenja od alkoholizma, preporuka ombudsmana je i da Grupe za koordinaciju u slučajevima kada sumnjaju na psihološke probleme ili bolesti zavisnosti traže obavezno lečenje.
Drugih programa za rad sa nasilnicima – poput programa za kontrolu besa ili smanjenje nasilja – u Srbiji nema dovoljno.
Ovi programi su uglavnom dobrovoljni, odnosno na njih počinioci pristaju zbog nagodbe sa tužilaštvom da se odloži krivično gonjenje. Ove programe za počinioce finansira republika. Neke su finansirali i međunarodni donatori, ali ovi programi nisu trajno dostupni. U mnogim zemljama praksa je da počinioci sami plaćaju troškove ovih programa.
Programe za žrtve finansiraju delom lokalne samouprave, pa tako dostupnost usluga nije svuda ista i neke opštine gotovo da i ne pružaju podršku žrtvama.
U izveštaju Saveta Evrope piše da je od 2009. do 2011. UNDP sproveo program tokom kog je 120 zaposlenih u centrima za socijalni rad prošlo obuku za rad sa nasilnicima. Programi su ubrzo obustavljeni jer su bili plaćani iz projekata.
„Tokom 2016. godine, centri za socijalni rad u svega četiri grada nastavili su da nude rad s počiniocima, bilo u okviru programa ili zahvaljujući posvećenim pojedincima“, piše u izveštaju.
Kada je te iste godine najavljivan novi Zakon o sprečavanju nasilja o porodici, za Politiku su iz Ministarstva pravde rekli da će biti formirana i evidencija nasilnika, obavezni psihosocijalni tretman i praćenje njegovog ponašanja. Ovo se, takođe, nije desilo.
Ovaj tekst je nastao na osnovu analize dostupne sudske dokumentacije u devet slučajeva ubistava dece, više od 130 protokola, uputstava, izveštaja međunarodnih i nevladinih organizacija, državnih ustanova i mišljenja Zaštitnika građana i razgovora sa više od 20 pravnika, tužilaca, sudija, socijalnih radnika, doktora, psihologa i svedoka nasilja.
Autori: Dragana Prica (021), Teodora Ćurčić, Gordana Andrić
Saradnici na istraživanju: Tamara Todorović (Južne vesti), Sandra Solujić (Glas Šumadije), Ivana Jovanović (Bujanovačke), Aleksandar Đorđević (BIRN)
Urednica: Gordana Andrić
Ilustracije: Jelena Jaćimović
Dizajn: Olivia Solis