POMOĆ KRAGUJEVCU – ZDRAVSTVENI RADNICI U ŠUMARICAMA

Od prošle nedelje, kao što smo pisali zdravstveni radnici iz drugih mesta počeli su da dolaze u naš grad kao stručna (is)pomoć u Kliničkom centru Kragujevac. Smešteni su u Hotelu „Šumarice” gde provode vreme, ono što im ostaje između dvočasovnih smena od 7 ujutru do 7 uveče ili obrnuto. U Hotelu „Šumarice” imaju i po dva obroka koje, kako saznajemo od ljubaznog i predusretljivog osoblja ovog ugostiteljskog objekta, obezbeđuje naše, kragujevačko zdravstvo.

Nije im dozvoljeno da razgovaraju sa novinarima ni na bilo koju temu, po izričitom naređenju direktora Kliničkog centra ovdašnjeg, kao ni da se slikaju. Poštujemo i ne želimo da imaju probleme zbog nas. Duga antimedijska Sazdanovićeva ruka „protegla se” preko čitavog grada od bolničkih vojnih šatora i baraka do šumaričkih livada i proplanaka. Ovaj totalni „moratorijum” na sve informacije, čak i lične i životne priče, posebno je pojačan od juče, kada su se pojavili prilozi na RTS-u i RTK (to im je hvala što su jedini emitovali Sazdanovića, uz inforamtivni gigant „Pink”, naravno) o njihovom boravku u Šumaricama i angažmanu u našem Kliničkom centru.

Neki od njih tu su još od 11. aprila i nemaju zamerke na smeštaj kao ni radni angažman. Zanimljivo je da među njima i naših sugrađana, Kragujevčana koji su zbog specifičnosti svog radnog nagažmana u zdravstvu. Načelno su zadovoljni smeštajem ali, kao i uvek ima drugarskih zamerki na (ne)mogućnosti pranja veša, grejanje (jeste hladno) i nedostatak kablovske po sobama. Ipak, hvale „Šumarice” a činjenicu da ipak iako nisu iz Kragujevca poznaju „situaciju” na terenu potkrepljuju „razmišljanjem” i „procenom” situacije: „mnogo je bolje ovde nego u ’Artemu’”. Tu, nema dvojbe. Oni ne smeju da komuniciraju sa nama a zaposleni u hotelu pokazuju nam gde borave kada nisu na dežurstvima i ratno-radnom rasporedu. Obeduju u posebnoj trpezariji prilagođenoj njihovom broju, načinu ishrane, raspoloživom vremenu i potrebama u terminima od 8 do 10 časova ujutru i 18 do 20 sati uveče. Zaposleni u hotelu kažu, da ono malo slobodnog vremena što im preostaje do radnih obaveza vole da provode „koristeći” zrake prolećnog sunca ili (muški deo) igrajući fudbal na terenčetu iza hotela.

Ne želimo da remetimo njihov mir a kamoli da ih dodatno ugrozimo (dosta im je opasnosti na poslu) da slučajno ne bi na bilo koji način stupili (k’o da smo zaraženi kovodom) u ikakav kontakt sa nama. Zahvaljujemo se radnicima hotela koji su nam pomogli i vraćamo se u grad.

Vlasnik Hotela u „Šumaricama” Milenko Marjanović, kao revnostan građanin i poštovalac vanrednih mera od početka krize je u izolaciji u garsonjerici u samom centru grada. Uspevamo da stupimo u kontak sa njim a on „ima dozvolu” da priča. Već smo ranije u svojim tekstovima na portalu „Glas Šumadije” isticali da je svoje ugostiteljske objekte stavio na raspolaganje široj društvenoj zajednici i za potrebe grada i države.

– Još 19. marta sam gradu Kragujevcu i državi Srbiji dao oba hotela na raspolaganje. U hotelu „Zelengora” se organizuju akcije dobrovoljnog davanja krvi svkoga dana još od početka vanrednog stanja a pre sedam-osam dana i hotel „Šumarice” je stavljen u funkciju za smeštanje svih onih profila zdravstvenih radnika iz drugih gradova koji dolaze kao stručna ispomoć u našem Kliničkom centru. Za sve te ljude i njihove porodice ne bi billo ni bezbedno a ni zdravo kada bi se posle svake smene vraćali u svoje gradove tako da je na ovaj način regulisan njihov boravak na najbolji i u doba pandemije najbezbedniji način, kaže Marjanović.

Od njega saznajemo da ih trenutno ima 39 osoba svih profila: lekara, medicinskih sestara i tehničara, kaže Marjanović, od njega saznajemo da dolaze iz: Kraljeva (5), Čačka (najviše), Gornjeg Milanovca, Topole, Užica, Jagodine, Aranđelovca… a da se ovih dana oko Uskrsa (pre ili posle) očekuje dolazak još dvadesetak njih, kada im i drugi nalaz na kovid testu potvrdi da su potpuno zdravi i bezbedni.

On dodaje da u hotelu „Šumarice” oni imaju dva obroka a njihov boravaka u ovom objektu je u stvari samo odmor i predah između dva dvanaestočasovna dežurstva.

– Mi se trudimo da se tokom boravka ovde, koliko god je to moguće u ovim uslovima osećaju kao kod kuće i da nemaju nikakvih problema kako bi mogli što predanije i bolje da obavljaju svoje poslove na kojima su raspoređeni kod nas u Kragujevcu, ističe on.

Pisali smo već da je od 1. aprila Hotel „Zelengora” dat na raspolaganje Zavodu za transfuziju krvi gde se uz pomoć volontera Crvenog krsta svakoga radnog dana organizuju akcije dobrovoljnog davanja krvi od 8 do 13 sati.

– Znamo koliko su neophodni sada, u ovakvoj situaciji dobrovoljni davaoci krvi i momentalno smo se organizovali i izašli u susret ljudima iz Zavoda za transfuziju. Eto, već više od dve nedelje je i „Zelengora” u toj „pravoj” funkciji kako bi se obezbedile dovoljne zalihe krvi za rad lekara u ovo i ovakvo sadašnje vreme, podseća naš sagovornik.

Za njega je ovakav gest, privrednika sa stažom od preko pola veka moralna obaveza i način da se oduži i gradu Kragujevcu i državi Srbiji.

– Takav način razmišljanja u ovakvim situacijama je duboko ukorenjen u mom domaćem vaspitanju a to je ono što je po mom mišljenju najvažnije u današnjem trenutku i ovakvoj kriznoj situaciji, smatra on, dodajući da to nije samo stvar, kako se danas popularno kaže „društvene odgovornosti” već i ima svoju devizu koja glasi: „srećan je onaj koji daje a ne onaj koji uzima”. Iz svoje urođenje skromnosti ceneći da za to nije trenutak sam Marjanović neće da istakne, ali mi hoćemo da je za svoje dosadašnje humanitarne aktivnosti, još mnogo pre pandemije, ovenačan najvećim crkvenim i društevenim priznanjima.

Sve to upotpunjava i obogaćuje njegov život koji se bliži 80. rođendanu (negde za godinu i po dana) i da i danas, kada je najteže, na svakom koraku dokazuje da je Kragujevac njegov grad i Srbija njegova zemlja. Po njemu sada, kada smo „kao u ratnom stanju” drugi bi trebali da pomognu kako i koliko mogu i sa čim i na taj način ubrzali bi da se iz čitave ove situacije što bezbolnije izvučemo i pospešili za mesec, dva, tri… celokupan povratak društva normalnom životu.

• Piše: Zoran Mišić
• Foto: Ivan Stojanović