U petak, 11. juna pola veka mature proslavili su nekadašnji đaci ŠUP-a, maturanti 1971/72. godine. Pre više od pola veka školovali su se za majstore svih zanata elektro-struke a bili su učenici onog, što se danas kaže, dualnog obrazovanja.
– Tada se išlo jedan dan u školu, jedan dan na praksu. Zanimanja su bila: pogonski električar, elektromehaničar, radio i TV mehaničar, elektroinstalater… a sa nama su osnovne predmete srpski, matematiku, fiziki… „slušali” i oni koji su se školovali za fotografe (jedan je tu, drugi, na žalost nije više među živima), pekari, knjigovesci…, raportira Rajko Novaković koji je upriličio susret svoje generacije sa novinarima.
Ne krijući emocije što vidi stare drugare Rajko sa suzom u oku i knedlom u grlu kaže da čak devotoro nije više meću njima što je više od trećine ove feneracije.
Danas su svi penzioneri a nekada, po završetku škole ovi kadrovi mahom su se zapošljavali u „Zastavi” i „Elektrošumadiji”. Neke je životni i profesionalni put odveo za Beograd a druge u privatne vode.
No, sećanja na đačke nestašluke nisu izbledela.
– Pamtimo ona šaputanja na času, i kazni (obavezna jedinica) zbog toga, kroz smeh kaže Rajko, piatjući se „da li je takvo sankcionisanje danas u modi?”. Nije, mogu da odahnu.
Među slavljenicima je i Dušan Ćujić Ćuja, naš kolega dugogodišnji tonac Radio Kragujevca.
– Iritiralo nas je zimsko doba, rano se smrakava, mrak pada usred nastave, pa kolega i drug iz školeske klupe Dragan Petrović i ja, skoknemo do obližnjeg Košutnjaka koji nas je stalno mamio. Često smo zadnja dva časa, deleći jedno pivo, umeli da provedemo tamo u druženju, duhovit je Ćuja kao i obično.
Prezime njihovog saborca od pre pola veka iz školske klupe Dragoslava Mišića sinonim je i brend u našem gradu (i široj okolini) za popravku i servisiranje bele tehnike. Mišić se tog vremena (sem lepote koju svaka mladost nosi sa sobom) seća šklovanja po tome što su ih kvalitetno pripremali za buduću profesiju.
– Imali smo izuzetne profesore naročito iz stručnih predmeta. Iz škole smo poneli visok nivo znanja i on nam je i pomogao da se dobro snađemo u poslu i povežemo njegov teoretski i praktičan. Zato smo i izrasli u dobre majstore: viklere, one koji se bave belom tehnikom, instalacijama… sve to savladali smo ovde, ističe Mišić.
Još jedan iz njihove generacije Zoran Obradović, često prolazi pored škole i „vuče ga da svrati” ali se plaši „kako bi se to protumačilo”. Na pola veka mature ne mora da se za to pravda.
– Naša generacija je „podnela mnogo toga” radeći i razvijajući firme i preduzeća u kojima smo se saposlili ali, lako zahvaljujući našim majstorima koji su bili dobri, tvrdi i on i ne bez žala konstatuje da je šteta što oni sada ne mogu da prenesu to znanje mladima.
Po njemu ono što današnje generacije vide i nauče preko interneta „nije to to”.
– Živu reč i stalnu praksu ništa ne može da zameni, zaklljučuje on. I, u pravu je.
Na proslavi (a, to nije mala stvar) je i njihov razredni, gospodin Žarko Simić koji im je predavao fiziku. I njemu su ovakva okupljanja draga.
– To me na neki način podmlađuje. Zajedničkim snagama a moje su sve manje obnavljamo sećanja, uspomene, detalje iz života i školovanja koje pamtimo i danas. Lepo je i njima i meni da se uvek ovako susretnemo, iskren je Simić bez patetke.
Nekadašnje „ŠUP-ovce” primio je Ivica Miljković, direktor Trgovinsko-ugostiteljske škole „Toza Dragović”. Uz njegovu pomoć slavljenici su pogledali dnevnike i dokumenta iz vremena svog školovanja a „palo” je, kao što je i red posluženje i osveženje.
– Uvek se trudimo da im ovakvi susreti lepo proteknu, ističe današnji direktor koji konstatuje da se on rodio četiri godine posle njihovog završetka škole na čijem je on sada čelu.
Po njemu ovakva okupljanja sa sobom uvek nose interesantne priče pre svega kakvo je školovanje tada bilo, po kojem se sistemu učilo i programu radilo.
– Ima dosta razlika, iskren Miljković koji takođe potencira da su pripadnici ovih generacija imali tokom svog obrazovanja mnogo više prakse.
Pola veka od mature „nije mala brojka” a, u školi su uvek najinteresantnija bila ona druženja posle nje. Ni generacija maturanata 1971/72. godine nije odustala od te prakse pa su posle zvaničnog dela proslavu mature (sa sve razrednim Simićem) nastavili uz priče i anegdote u „Maloj Avali”.
Idealno mesto za hvatanje zaleta za narednu proslavu 60 godina od mature.