PODSEĆANJE NA PRVOSLAVA RAKOVIĆA I PREGOVORE SA FIJATOM

Ovih dana (9. i 12. aprila) navršava se 21 godina od NATO bombardovanja kragujevačke Grupe Zastave, nastale na temeljima nekadašnje Topolivnice (potonjeg Atiljerijskog i Vojnotrehničkog zavoda, te Zavoda Crvene zastava), najstarijeg i do relativno skora najvećeg industrijskog kompleksa od  Torina do Bosfora. NATO bombardovanje, u kojem su do temelja bili porušeni brojni pogoni ključnih Zastavinih fabika za proizvodnju automobila, kamiona, oružja, otkovaka, alata i drugog, definitivno je označilo početak kraja industrijskog kompleksa koji je, na desnoj obali Lewpenice, počeo da se gradi davne 1853. Propast Zastave počela je krajem 80-tih i početkom 90-tih ratnim razaranjem bivše jugoslovenke zajednice, kada su glavne Zastavine fabrike izgubile tržište i više desetina ključnih dobavljača delova za ugradnju u automobile, pre svega, ali i druge proizvode.

Međunarodne sankcije Miloševićevoj SR Jugoslaviji (i Srbiji) iz Kragujevca i Zastave oterali su i sve njene inostrane partnere (IVEKO, FIJAT, kompanija Malkolma Briklina i druge), izvoz “juga” u Ameriku i druge evropske i vanevropske zemlje obustavljen je. U Zastavi je, 1989. godine, zabeležena rekordna proizvodnja od više od 230.000 vozila. Samo dve godine docnije, preciznije 1991., iz Zastavinih pogona izašlo je tek nekih 10 – tak hiljada teško ”skrpljeniih” automobila…U leto 2001., Grupa Zastava je dekomponovana, odnosno podeljena na nekoliko desetina samostalnih fabrika, što je, najverovatnije, prvi slučaj rasturanja industrijskog kompleksa te veličine i značaja u svetskoj praksi.

Kako god, proizvodnja automobila u Kragujevcu., odnosno u rekonstruisanim o osavremenjenim pogonima nekadašnje Zastavine fabrike automobila počela je ozbiljnije da se obnavlja u leto 2012, kada je u pogonima nove kompanije  Fijat automobili Srbija  startovala proizvodnja tada najnovijeg Fijatovog  modela “500L”. U jesen 2008., Fijat se peuzimanjem Zastavine fabrike automobila, vratio u Kragujevac i Srbiju, gde ih je davne 1955. doveo nekadašnji generalni direktor Zavoda Crvena zastava i tvorac srbijanske  i jugoslovenske automobilske industrije Prvoslav Raković.

 Glas Šumadije eksluzivno objavljuje intevjuu koji je sa počivšim Prvoslavom Rakovićem, u leto 2001, za dokumentarni film “Zastava  juče, danas, sutra”, napravio autor tog filma, novinar Zoran Radovanović. Prvoslav Raković preminuo je 2002., a intevju koji je s njime napravljen godinu dana ranije, dragoceno je svedočenje čoveka koji je, sa grupom saradnika, uz žestoke otpore vojnih i političkih vlasti u vrhu jugoslovenske države i drugim republika nekadašnje SFRJ, na temeljima nekadašnjeg Vojnotehničkog zavoda, iz kojeg je prethodno izmeštena proizvodnja topova, haubica i drugog atiljerijskog orudja, izgradio najveći industrijski kompleks u Srbiji i na Balkanu. 

Zoran Radovanović: U leto 1953. godine većina radnika ’’Zastave’’ se na referendumu opredelila za početak produkcije putničkih vozila u toj fabrici. Dva, tri meseca kasnije, ’’Zastava’’ je raspisala međunarodni konkurs za otkup licence. Nepunih godinu dana kasnije, tačnije dvadesetog avgusta 1954. godine, ’’Zastavino’’ rukovodstvo se između više ponuda odlučilo da licencu kupi od italijanskog ’’Fijata’’. Već sledeće, 1955. godine u ’’Zastavi’’ je montirano 1044 ’’Fića’’. Prethodno je u ’’Zastavu’’ iz vojne industrije došao inženjer Prvoslav Raković.’’

Prvoslav Raković: ’’Kada sam ja došao, tada je prvih hiljadu komada montirano u ’’Zastavi’’, to je bila 1955. godina. A kakva je ideja, šta dalje, da li je ugovor o montaži bio zadatak i svrha pregovora sa ’’Fijatom’’ ili nešto drugo, niko od nas koji smo bili direktno angažovani za situaciju u ’’Zastavi’’, s obzirom na probleme u kojima su se nalazili, nije imao iskustva u proizvodnji automobila. Tada smo mi formirali jednu mešovitu grupu, koja je obišla Evropu i sve proizvođače automobila i stvorila šta i kako dalje. Mi smo o tom obilasku napisali knjigu, svih i svega što smo onda videli. Tada je bilo kako naći i gde graditi fabriku automobila. Ono što smo mi nasledili iz Drugog svetskog rata, bilo je nekoliko hala koje su bile prazne jer nije bilo programa. U razgovoru sa ’’Fijatovim’’ stručnjacima, mi smo bili ponudili te hale. Naravno,  oni su odbili jer su rekli da to nije za fabriku automobila. Tada se došlo na ideju da takozvana ’’Abesidija’’, ono polje koje znate, da to bude angažovano za izgradnju fabrike automobila. Mi smo te kućice koje su ljudi tamo napravili, otkupili i zauzeli celu tu teritoriju. Kada smo saznali šta je fabrika automobila, kada smo došli do saznanja da nije to što smo ugovorili za montažu, onda su počeli drugi pregovori. Pregovori da se ide preko montaža automobila, u početku, ide na projektovanje i izgradnju fabrike automobila. Naravno da to nije bilo tako jednostavno, jer u to vreme, kada se ta ideja saznala niko u Jugoslaviji nije prihvatio ideju o fabrici automobila, niti je ko zamišljao u tim uslovima da će biti kupaca, privatnika, koji će imati želju da imaju automobil. Tada je oformljena jedna komisija sa kojom smo napravili takozvani prvi investicioni elaborat. U tom prvom elaboratu, s obzirom na situaciju kakva je bila, rekli smo da se napravi projekat prema kom bi se pravilo 35.000 automobila godišnje. Komisija, koja je bila sastavljena od ljudi iz Sekretarijata za Narodnu odbranu, prvo je odbila i posle mnogo muka, prihvatila cifru od 12.000 godišnje. Puno nam je pomogao Mihajlo Švabić u borbi sa tom, kako smo mi zvali, vojnom komisijom, jer generali nemaju razumevanja i interesa za industriju. Sa ’’Fijatom’’ smo počeli projektovanje. Naravno da mi nismo verovali u 36 hiljada godišnje, jer je to glupost, ali takva je situacija bila i mi smo se morali prilagođavati. Tada se formirala ta prva faza od 36 hiljada godišnje. Tu prvu fazu smo mi gradili po projektima koje su radili ’’Fijatovi’’ konstrukcioni biroi sa našim ljudima koji su učestvovali. Naravno da je ta izgradnja, takva kakava je bila, bila je zapažena od raznih drugih, a naročito od Hrvata, koji su bili jako protiv te izgradnje. U to doba, generalni direktor Investicione banke neki Miljanić, zvani Ratar i njemu je došlo pismo u upravnom odboru iz Hrvatske, i članovi odbora Investicione banke su rekli da mi ne radimo po projektu nego da pravimo veliku fabriku i da je to protiv odluka koje su donete. Pošto je takva situacija bila, tada je Ratar, direktor Investicione banke, koji je bio nama naklonjen, rekao da se formira jedna komisija koja će konstatovati šta se tamo gradi. I stvorena je komisija Saveznog izvršnog veća. Kada su oni došli u Kragujevac da vide šta mi to radimo, tada je bio angažovan jedan vrlo sposoban inženjer Aca Vlajić, koga sam ja zamolio da tu odvede tu komisiju u obilazak fabrike, kako bi ih ubedio da mi zaista proizvodimo 36.000 komada. Naravno da je njima bilo teško da to procene pošto je tu bila gvožđurija i konstrukcije, sve se to montiralo. I on je uspeo da im dokaže da se tu zaista pravi 36 hiljada godišnje.’’

Zoran Radovanović: ’Od 1960. do 1972. godine u Kragujevcu je najviše zahvaljujući robusnoj volji i entuzijazmu Prvoslava Rakovića, na Ledini odnosno, na Visiniskom polju kraj Lepenice, izgrađena potpuno nova fabrika automobila koja je već sredinom sedamdesetih mogla da proizvodi svih 200 hiljada putničkih vozila. Od daleke 1955. godine do ovih dana, u ’’Zastavi’’ je sa montažnih traka sišlo oko 4 miliona automobila, od čega skoro milion ’’Fića’’, preko 200 hiljada ’’Tristaća’’ i  oko 3 miliona ’’Stojadina’’, ’’Jugića’’, ’’Florida’’ i ostalih modela. Rekordna proizvodnja ostvarena je 1979. godine kada je iz ’’Zastavinih’’ proizvodnih hala izašlo preko 230 hiljada vozila. Sredinom osamdesetih prošloga veka, ’’Zastava’’ je na tržište Amerike izvezla preko 140 hiljada modela ’’Jugo’’.’’

Zoran Radovanović: ’Početak ere samoupravljanja u ’’Zastavi’’ gotovo da se poklapa sa proizvodnjom automobila u toj fabrici. Za vreme samoupravnog socijalizama, proizvodnja automobila u ’’Zastavi’’ narasla je sa 1000 ’’Fića’’ u 1955. na preko 230 hiljada ’’Jugića’’ i ’’Stojadina’’ u 1979. godini. ’

Zoran Radovanović: ’’U leto 1953. godine, u ’’Zastavi’’ je održan referendum na kome se 94 posto radnika izjasnilo za to da 100 miliona ondašnjih dinara uloži u adaptaciju jedne radionice za proizvodnju automobila. U jesen te 1953., ’’Zastava’’ je raspisala međunarodni konkurs za otkup licence. Na konkursu su se prijavile firme iz Francuske, Engleske, Amerike, Italije i Austrije. 20. avgusta 1954. ’’Zastava’’ je odlučila da kupi licencu od italijanskog ’’Fijata’’. Naredne 1955. godine, u ’’Zastavi’’ je montirano 1044 ’’fića’’, odnosno 44 više od plana. Pre toga, u ’’Zastavu’’ je došao inženjer Prvoslav Raković.’’

Prvoslav Raković: ’’U tom periodu, bilo je šta sa ’’Zastavom’’ i došlo je do ideje da se ide na proizvodnju automobila, pored takozvane namenske proizvodnje. Kada je ta ideja došla do vrha srpske republike, tada je došlo do konkursa da se izabere partner. U tom konkursu učestvovalo je više proizvođača iz više fabrika u Evropi i ’’Fijat’’. Konkurs je završen tako što je ’’Fijat’’ dobio pozitivan rezultat i ušao je u pregovore. Tada sam ja došao u ’’Zastavu’’. ’’Kada sam ja došao, tada je prvih hiljadu komada montirano u ’’Zastavi’’, to je bila 1955. godina. A kakva je ideja, šta dalje, da li je ugovor o montaži bio zadatak i svrha pregovora sa ’’Fijatom’’ ili nešto drugo. Niko od nas koji smo bili direktno angažovani za situaciju u ’’Zastavi’’, s obzirom na probleme u kojima su se nalazili, nije imao iskustva u proizvodnji automobila. Tada smo mi formirali jednu mešovitu grupu, koja je obišla Evropu i sve proizvođače automobila i stvorila šta i kako dalje. Mi smo o tom obilasku napisali knjigu, svih i svega što smo onda videli. Tada je bilo kako naći i gde graditi fabriku automobila. Ono što smo mi nasledili iz Drugog svetskog rata, bilo je nekoliko hala koje su bile prazne jer nije bilo programa. U razgovoru sa ’’Fijatovim’’ stručnjacima, mi smo bili ponudili te hale. Naravno,  oni su odbili jer su rekli da to nije za fabriku automobila. Tada se došlo na ideju da takozvana ’’AbIsiNija’’, ono polje koje znate, da to bude angažovano za izgradnju fabrike automobila. Mi smo te kućice koje su ljudi tamo napravili, otkupili i zauzeli celu tu teritoriju. Kada smo saznali šta je fabrika automobila, kada smo došli do saznanja da nije to što smo ugovorili za montažu, onda su počeli drugi pregovori. Pregovori da se ide preko montaža automobila, u početku, ide na projektovanje i izgradnju fabrike automobila.’’

Zoran Radovanović: ’’Uz pomoć ’’Fijatovih’’ stručnjaka, u Kragujevcu je, na Abisinijskom polju kraj Lepenice, 4. aprila 1960. godine počela prva faza izgradnje nove fabrike automobila. Prethodne 1959., ’’Zastavina’’ delegacija, predvođena Prvoslavom Rakovićem u Torinu je pregovarala 47 dana o dobijanju kredita od 30 miliona dolara od ’’Fijata’’.’’

Prvoslav Raković: ’’Kada smo završili prve projekte kod ’’Fijata’’, onda smo obavili izvesne razgovore sa njima i postavili pitanje da od ’’Fijata’’ i preko ’’Fijata’’ angažujemo 30 miliona dolara. To nisu bile male pare jer je to bilo preko 50 godina. Morali smo da tražimo takav kredit od ’’Fijata’’, merodavni u Izvršnom veću nisu bili raspoloženi da mi kao preduzeće postavimo pitanje nabavke, odnosno uzimanje kredita od 30 miliona dolara. U to doba je Jugoslavija tražila kredit od Italije od 25 miliona dolara. Pošto je to bila ozbiljna stvar, bila su velika natezanja da se meni omogući da dođem na pregovore u Italiju sa ’’Fijatom’’. Posle mnogo natezanja i razgovora, spremljena je jedna ekipa, u kojoj je bio predstavnik Međunarodne banke, doktor Škarka, predstavnik Investicione banke i mi. Tada, Bora Jović je bio finansijski direktor u ’’Zastavi’’ i on je bio u toj ekipi. Pre nego što smo pošli, morali smo da odemo kod Ljube Babića, koji je bio predsednik Komiteta za spoljnu trgovinu. Mi smo se naravno sa njim objašnjavali i on je dao neke sugestije, i mi smo izašli iz njegovog kabineta. Kada sam ja izlazio, Babić je zadržao Škarku i nešto sa njim razgovarao ali ja nisam ulazio u to jer je on bio predstavnik Narodne jugoslovenske banke. Ovo vam govorim zbog kasnije. Mi smo počeli sa pregovorima, i pregovori nisu išli lako. Trajali su 47 dana jer je bilo veliko čudo šta smo mi i šta predstavljamo. Jer je ’’Fijat’’ ipak na kraju trebalo da vidi ko smo mi i ko stoji iza nas, jer je ipak bilo smelo tražiti 30 miliona dolara. Razgovori su tekli kako su tekli, i otprilike 23., 24. dana meni doktor Škarka kaže: ’’Druže Rakoviću, ja moram da vas napustim.’’ Ja sam ga pitao ’’Što’’, na šta je on rekao ’’Meni je rekao Ljuba Babić da kad budete na pola razgovora, da vas ja napustim.’’ Prema tome, glavni oslonac je bio u Narodnoj banci. Ja sam mu rekao ’’Dobro, Saša, šta ti misliš?’’. On kaže ’’Ja mislim da je ovo poseban posao i ja se neću vraćati, ostaću sa vama.’’ Pošto je to bilo tako, ja sam napisao pismo i dao Bori Joviću da dođe u Kragujevac, tada je bio Svetski komitet i da se pošalje pismo Centralnom komitetu Srbije i da se kaže da to nije fer, da ste mene poslali u patrolu, a da ste onom u patroli rekli da puca meni u leđa. I tu je bila velika priča, Svetski komitet i Kragujevac su me naravno podržali, a i deo Srba, tu je uvek bio Mijalko Todorović na našoj strani, tako da je taj Ljuba Babić išao i na neke razgovore u Centralnom komitetu, zbog takvog ponašanja. Međutim, razgovori su se nastavili, tu je bio čitav niz pitanja i oko licence, izvoza, uvoza , tehničke pomoći i tako dalje. Pri kraju razgovora je bio Rikardo Pivino, predstavnik ’’Fijata’’ u grupi u kojoj je bio i generalni i komercijalni direktor, i on je otišao za Rim u ambasadu, da pita, da nas proverava. Ja vam ovo pričam jer je ovo bio početak i posle je toga bilo još. U ambasadi u Rimu je bio Stevović Mihajlo ekonomski savetnik. On me je izvestio telefonom i rekao da je ambasador zamolio da se pokupite i da idete za zemlju jer se ne slaže da nastavljate razgovore. Ja sam rekao da vratiti se neću ali da mogu da dođem da ti objasnim zašto treba da ostanem. Ambasador je rekao da će gospodin Stevović doći u Torino za nekoliko dana da mi objasni svoj negativan stav. Govorim vam sada detaljnije kako je krenulo, jer da nije ovako krenulo, onoga ostalog ne bi ni bilo. Predložio sam gospodinu Kivinu i gospodinu Ćutiju da dođu da ručak, da budu moji gosti. Tu je bio i Škarka, i doktor Tušek koji je bio pravnik u ’’Zastavi’’, znao je jezike koje ja nisam, tako da je on bio sa mnom kao neki tumač ili sekretar. Na ručku sam ja rekao gospodinu Ćutiju da ćemo ili potpisati ugovor ili ću se ja okrenuti Nemcima i prekinuti razgovore sa vama, ovo ovako više ne može. On me je zamolio da ne bude tako i da ćemo doći do dogovora. S obzirom da je to tako bilo, onda sam ja seo u voz i otišao u Rim u ambasadu i pitao ih šta rade. Napravio sam jednu večeru, došao je šef kabineta ministra industrija, čijeg se imena ne sećam, i tamo sam mu ja objasnio celu stvar i na kraju je on rekao da će ipak podržati koliko on može. U Rimu je bila direkcija ’’Fijata’’ i direktor te direkcije je sa mnom razgovarao, a sa mnom je bio i Velja Milutinović iz fabrike motora iz ’’25. maja’’. Kada smo počeli razgovore, onda mi je direktor filijale ’’Fijata’’ rekao da oni žele da potpišu sa nama, međutim je naša vlada nama dale teške uslove i da mi pokušamo te uslove malo da smanjimo. Ja sam mu rekao da ne mogu više da stojim sa njim u pregovorima, da oni stoje već 40 dana i da oni ili hoće ili neće, kao i da sam već i Ćutiju napomenuo da ćemo preći na drugu firmu u Evropi. U jednom momentu je rekao da će sada on, ustao i otišao. A moj kolega Milutinović mi je rekao da sam tada uprskao stvar. Posle 15 minuta se vratio i rukovao se sa mnom i rekao da će potpisati, išao je sa nekim da se konsultuje. Sutradan sam otišao kod Javorskog, koji je bio ambasador. Saopštio sam mu da smo potpisivanje ugovora priveli kraju. Stevović i ambasador su bili iznenađeni. Nakon toga sam seo u voz i vratio se. Posle 3, 4 dana, mi smo ugovor potpisali, na 30 miliona dolara.’’

Zoran Radovanović: ’’Sa ’’Fijatovim’’ kreditom i sredstvima koje smo dobili od domaćih i inostranih finansijskih institucija, na Abisinijskom polju su od 1960. do 1972. godine izgrađene prva i druga faza fabrike ’’Zastavinih’’automobila. ’’

Zoran Radovanović: ’’Kada je 24. marta počelo NATO bombardovanje Jugoslavije, u Kragujevcu se isprvo mislilo da će grad i ’’Zastava’’ biti pošteđeni. U Kragujevcu se tih prvih dana pretpostavljalo da grad i ’’Zastava’’ neće da budu bombardovani zato što ’’Fijat’’ ima kapital u ’’Zastavi’’. 9. aprila, međutim, ispostavilo se da su te pretpostavke i ta verovanja bila naivna pošto su toga dana, u 1.15 iza ponoći,  NATO bombarderi sa 5 projektila pogodili kompleks ’’Zastava’’. Tri dana kasnije, 12. aprila, NATO je bombardovao Zastavine fabrike sa 14 projektila.       Zastava i Kragujevac koji je 90-tih prošloga veka slovio za „dolinu gladi“, platili su preveliku cenu ratne politike režim