Na ovogodišnjem Velikom školskom času, tradicionalnoj antiratnoj manifestaciji posvećenoj nevinim civilnim žrtvama fašističke vojske na početku Drugog svetskog rata, izvedena je drama „Izrešetane duše“ makedonskog književnika Venka Andonovskog. Tako se najpopularniji, najčitaniji i najnagrađivaniji književnik Severne Makedonije našao u društvu Duška Radovića, Milovana Vitezovića, Ljubivoja Ršumovića, Mire Alečković, Vidosava Stevanovića, Mirka Demića, Ričarda Bernsa, Andreja Bazilevskog, Ane Santolikudio i drugih domaćih i stranih autora koji su svojim delima podizali ugled i značaj Velikog školskog časa. Andonovski je profesor na Filološkom fakultetu u Skoplju gde predaje svetsku književnost, južnoslovenske književnosti i teoriju književnosti. Njegov roman „Pupak sveta“ štampan je u, za balkanske prilike, veoma dobrom tiražu od 14.000, „Veštica“ u 10.000 primeraka, a romani „Azbuka za neposlušne“ i „Matematičareva kći“ su po tiražu veoma blizu crte od 10.000 primeraka. Njegove predstave godinama su najgledanije na makedonskim pozorišnim scenama. Dela su mu prevedena na 12 jezika.
Književni izazov i lično iskušenje
Poziv iz Kragujevca da napiše dramski tekst za ovogodišnji Veliki školski čas ga je iznenadio, ali je on Kragujevčanima priredio još veće iznenađenje.
„Pre svega ukazali su mi veliku čast time što su u mojoj književnosti prepoznali mirovne poruke i stavove i omogućili mi da budem deo tog, u svetskim razmerama, poznatog Velikog školskog časa. To je za mene bilo veliko i prijatno iznenađenje. Onda sam ja iznenadio članove Saveta VŠČ kada sam im otkrio da je i moj deda po majci streljan u Šumaricama“, kaže Andonovski za „Novi magazin“ i dodaje da je na početku imao tremu pred velikim književnim izazovom, koja se kasnije pretvorila u jak osećaj lične odgovornosti prema kragujevačkoj tragediji i „ljudima koji su tada predali svoje duše“.
„Zapitao sam se sa čim ću pred dedu u Šumarice i počeo da pišem ono što sam nosio u srcu“, kaže Andonovski na početku razgovora za NM.
NM: Drama „Izrešetane duše“ izašla je iz štampe neposredno pre izvođenja na VŠČ. U njoj se već na početku prepoznaje Vaša povezanost i prisnost, da ne kažem familijarnost sa svim licima u njoj, osim sa zloglasnim majorom Kenigom. Znam da je nemoguće odrediti procenat autentičnosti likova i događaja, kao ni količinu umetničke fikcije (imaginacije), ali Vi verovatno znate sa čim ste izašli pred dedu Branka u Šumaricama.
VA: „Ova priča je zahtevala minimum fantazije i fikcije, jer je život već režirao sve ono što se dogodilo tih dana 1941. u Kragujevcu. Moja majka je tada imala samo četiri i po godine. Tog jutra je zatražila od oca da joj kupi kiflu za doručak i on je, uprkos upozorenju Nemice Elze, koja je stanovala u njihovoj kući, da ne izlazi na ulicu jer su fašisti već počeli u racijama da kupe ljude i kamionima ih odvode u Šumarice, izašao do pekare na uglu ulice, kupio kiflu i hleb, bio uhapšen ispred pekare i narednog dana streljan. Život je već napisao takvu dramu u kojoj ni najbolji dramski pisci ne bi imali mnogo intervencija. Tako je meni samo ostalo da napišem šta je mom dedi prolazilo kroz glavu i kako je proveo tih dvadesetak sati od hapšenja do streljanja, što i nije bilo tako teško, jer o čemu je mogao da razmišlja čovek kome je supruga umrla i kome za nekoliko sati sleduje sigurna smrt, nego o ćerki koja sa četiri i po godine ostaje sama. Zbog toga zaista verujem da je deda Branko streljan sa kiflom u rukama kako se i događa u drami, jer ta kifla za njega nije bila hleb već – njegova ćerka“, kaže Andonovski.
NM: Da li je porodična tragedija iz tog vremena bila otežavajuća ili olakšavajuća činjenica tokom stvaralačkog procesa i koliko su „izrešetane duše“ u Šumaricama, a pre svega vašeg dede, zbog bolnog porodičnog sećanja, čekale da ih oživite u drami izvedenoj na mestu njihovog stradanja?
VA: „Zločin u Kragujevcu i sve ljude stradale u njemu ja promatram kroz sudbinu mog dede. Deda je u mojoj drami objedinio i generalizovao sve te tragične sudbine nevinih stradalnika. Pisac mora da ima osoben pristup prema svom delu, uvek mora da ima neku individualnu nit, a još kada je to istinita priča, onda je ta nit bolna žica koja olakšava pisanje, jer tu nema šta da se dodaje. Može se samo tumačiti sudbina, tražiti simbolika i ja sam se time bavio u drami, ali sam okosnicu dramske radnje imao. Nju mi je poklonio život, odnosno moj deda Branko. Svi likovi u drami su ljudi i žene koji su bili savremenici tog strašnog zločina i njegove direktne ili indirektne žrtve, kao i vojnici koji su ih streljali, jer ja smatram da će u nekoj nebeskoj sceni i duše vojnika, koji su po naredbi morali da pucaju u nedužne ljude – žrtve svojih naredbodavaca. Tako je i sa mojom majkom Vericom, koju posle očeve smrti odvode u sirotište. Ona više nikada nije pojela kiflu i danas živi sa grižom savesti da je ona kriva i da je oca oterala u smrt. Nakon završene Srednje učiteljske škole u Kragujevcu bila je upućena na studije u Skoplje. Tamo upoznaje mog oca, novinara Veroljuba Andonovskog, udaje se za njega i ostaje do danas da živi u Skoplju.“
Imaginacija ili Božja promisao
NM: Kragujevački književnik Mirko Demić, napisao je u recenziji drame „Izrešetane duše“ da je autor ’uspeo da kragujevačku kolektivnu tragediju utka u pojedinačnu, ličnu tragediju svoje porodice i pri tom izbegne patetiku, suspregne lični bol i moralisanje, dajući joj univerzalni pečat’“. Da li je to rezultat treme i lične odgovornosti o kojoj ste govorili na početku ovog razgovora, ili jednostavno, spisateljskog iskustva? Takođe, u dramu je preko Kragujevca stigao i pesnik Blaže Koneski, koji se smatra ocem makedonskog jezika. Poznato je da je on, kao i prvi predsednik Makedonije Kiro Gligorov i Lazar Mojsov, ministar Inostranih poslova i član predsedništva SFRJ, bio đak Prve Kragujevačke gimnazije. Da li je i njegovo pojavljivanje u drami zasnovano na realnom događaju?
VA: „Kako da ne. On je predavao mojoj majci na fakultetu u Skoplju, a iz Kragujevca i Prve kragujevačke gimnazije otišao je 1939. godine. Sticajem okolnosti moja majka je upućena na studije u Skoplje, gde je on bio profesor. Ali, tu nije kraj nizu sudbinskih srpsko-makedonskih priča koje, verovatno, smišlja moj deda. On je bio Srbin oženjen Makedonkom iz okoline Štipa. Njihova ćerka, moja majka se udaje za Makedonca i odlazi da živi u Makedoniji, ja se pre nekoliko godina ženim Kragujevčankom, tako da sada u mojoj biografiji piše ’živi i radi u Skoplju i Kragujevcu’“. Kao da me je deda pozvao da zatvorim taj krug. Ja sam siguran da on, pre streljanja, nije mogao ni da zamisli da će jednoga dana njegov unuk doći u Kragujevac i da će mu biti dodeljeno da napiše scenario za Veliki školski čas. To nije moja imaginacija, to je, po mom mišljenju, Božja promisao.“
Zločini su simboli smrti i jada
NM: Kako Vi kao umetnik sa ove istorijske distance, u svetlu kragujevačke tragedije, gledate na ratne zločine koji su se, ne tako davno, dešavali na prostoru bivše Jugoslavije i da li je „brzo ponavljanje istorije“ moglo da se spreči?
VA: „Ja sam veoma razočaran današnjim svetom jer je zločin postao najnormalnija stvar. Ne mogu da shvatim kako je ona država u kojoj smo živeli zajedno zapala u vrtlog ratova i zločina i, što je najstrašnije, kako se mi ponašamo kada tumačimo te užasne događaje koji su se desili ne tako davno. Za mene je frapantno što se u tim tumačenjima ne razlikuje dobro od zla, ni dželat od žrtve. Današnji svet daje sebi za pravo da istoriju tumači kao francusku simbolističku pesmu, pa je svako tumači na svoj način. Ja mislim da to nije zdravo, jer se istorijske činjenice ne mogu tumačiti. A ako se tumače, to najčešće znači da se bude na strani laži. Isto se odnosi i na zločine. To su simboli smrti i jada našeg, balkanskog naroda i ne smemo sebi dozvoliti da ih proizvoljno tumačimo. Moja poruka svim političarima na Balkanu i svima koji pokušavaju da prekrajaju istoriju, jer vidim da je to u modi – ne dirajte u istoriju jer ćete izbrisati sami sebe.“
NM: Sa raspadom bivše Jugoslavije nestale su ili su marginalizovane i mnoge značajne međunarodne kulturne manifestacije, koje su organizovane od Vardara do Triglava. Šta je ostalo od nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora, ima li zajedničkih književnih projekata poput onih u filmskoj industriji i, uopšte, neke institucionalne saradnje?
VA: „Nažalost nema. Ja sam do pre dva meseca bio spoljni savetnik naše vlade za kulturu. Pokušali smo da otvorimo Makedonski kulturni centar u Beogradu, i nismo uspeli jer kultura je na Balkanu uvek na poslednjem mestu. Ali, ja sam veoma razočaran. Ali, ako već ne postoji institucionalna saradnja nekadašnjih bratskih kultura (sećam se da su svi makedonski pesnici bili prevedeni prvo na srpski jezik, pa na hrvatski i slovenački jezik i da su bili hit u tadašnjoj Jugoslaviji), zašto ne postoje lične veze? Moje kolege makedonski pisci jedva da znaju jedno ili dva imena pisaca iz savremene srpske književnosti. Verujem da je isto i sa srpskim piscima. I pitam se, ako nema te saradnje, zašto se mi među sobom ne družimo? U Makedoniji su jedino ostale međunarodne Struške večeri otvorene, ali ove godine ih je uništila pandemija, pa nismo imali goste iz inostranstva, već su se održale onlajn.“
NM: U Evropi su često skloni mišljenju da su balkanski narodi okrenuti prošlosti i da žive u mitovima. Mnoga vaša književna dela su upravo zasnovana na spoju mitskog i ovovremenskog poimanja sveta. Kako Balkan može izaći iz neosvetljenih i nerasvetljenih lavirinata mitske prošlosti i umrežiti se na 5G tehnologiju XXI veka?
Balkan – zlatni rudnik arhetipova i simbola
VA: „Nisam baš ubeđen da smo mi primitivna plemena koja žive u mitovima. Ja uvek polazim od toga da je umetnost lepa ako je u isto vreme lokalna i univerzalna. Ne pripadam grupi pisaca (a njih je sve više i kod nas i kod vas) koji po svaku cenu žele da budu bestseler pisci. I onda pišu po zapadnom, bestseler šablonu, pa im se radnja dešava u Briselu, Parizu i Minhenu, a ne u Kragujevcu, Skoplju ili nekom selu u okolini. Neće lokacija dati umetničku vrednost vašem romanu, iako tako misle mladi pisci, imitatori zapadnih bestselera. Mi imamo snažnu balkansku i nacionalnu književnu tradiciju i ja se uvek setim Markesa koji je uvek pisao o svom selu. Ne mislim da treba da se prikačimo na 5G tehnologiju, jer mi smo jedan zlatni rudnik arhetipova i simbola i siguran sam da bi mnogi pisci svetskih bestselera dali sve da pripadaju takvim bogatim kulturama kao što su balkanske. Mi ne znamo samo da plasiramo našu književnost, da je prevedemo i da izađemo na tržište i predstavimo se kvalitetom. Mi napišemo fantastične romane, ali ih ne prevedemo. To je naša tragedija.“
NM: Zahvaljujući spajanju mitskog i savremenog, osvojili ste čitalačku publiku i uspeli da na tom spoju ostvarite, za balkanske prilike, visoke tiraže Vaših knjiga, pa u tom kontekstu moram da Vas pitam da li se u Severnoj Makedoniji može živeti od književnosti, makar ona bila ovenčana brojnim nagradama, kao Vaša.
VA: „Od književnosti se, nažalost, ne može živeti. Ja sam po profesiji profesor fakulteta. Oduvek sam sanjao da budem samo pisac i da mogu da živim od toga. Na zapadu je to moguće, ali, s druge strane, onda prihvatate tzv. šablon književnost. Ja je zovem Mekdonalds književnost. Vi možete da živite od književnosti i da pišete i romane i filmske scenarije. Ali često morate da odradite ono što nije vaša umetnička preokupacija. Ja jednostavno pišem ono što mislim i to ne mogu da radim. Čovek ne treba da beži od sebe.“
NM: Za kraj i obavezno pitanje: na čemu radite sada?
VA: „Trenutno radim na novom romanu koji se zove ’Pupak svetlosti’. Roman ’Pupak sveta’, koji je nagrađivan i na istoku i na zapadu napisao sam sa 35 godina i objavio ga 2001. godine. Smatram da posle vremenske distance od 30 godina, ’Pupak ’ zaslužuje da ponovo bude napisan, ovoga puta mojim iskustvom, posebno duhovnim iskustvom koje imam sa 56 godina. Tema je slična, nije identična, ali se moje interesovanje kreće od sveta ka svetlosti, od materijalnog ka duhovnom, od carstva zemaljskog ka nebeskom carstvu.“
Piše: Branko Vučković Novi magazin