Šest meseci kasnije…
Uf! Ima ona narodna – dala baba groš da se uhvati u kolo, dala bi dva da izađe. Ima samo jedna mala začkoljica – više nemam ni jedan, a nekmoli dva groša.
A mislila sam da će da bude poezija. Jer, posao sa rakijom je kao razgovor sa dušom: plod, miris, boja koja prelazi od one kako izgleda voda u providnoj čaši, do boje ćilibara u lepom hrastovom buretu… Negde sam pročitala da „kakva god da je bila i ma gde je kupili, rakija je neka vrsta istorije u tečnom obliku“. I moj put do rakije počeo je pre nego što sam se rodila. Volim porodičnu legendu u kojoj petorica braće prelaze Albaniju, vraćaju se živi iz Velikog rata i peku rakiju.
U toj legendi nema poljoprivrednih i drugih registara, hasap proizvodnje, akciznih markica… Pravne strane poslovanja koja se nikada ne završava. Niko me na to nije upozorio.
A susret sa papirima počinje upisom u registar kod Agencije za privredne registre. Što je najjednostavnije. Onda ide upis u registar proizvođača kod Ministarstva poljoprivrede. Dok sam čitala zakon delovalo mi je nekako jednostavnije. Zakon dozvoljava i male proizvođače i velike destilerije, i tradicionalan način pečenja rakije, u kazanima, i super moderne aparate… Na terenu i u stvarnom životu sve sve je malo komplikovanije. Dok dobijam preporuku (rešenje sledi nakon preporuke, obavezno je i predviđa sankciju) za uvođenje hasap sistema, deluje mi komplikovano i mislim da nikada neću uspeti da završim. Onda od vlasnika destilerije, koji je dugo i uspešno u poslu, dobijam savete i sve mi deluje drugačije. I ta saradnja sa drugim proizvođačima, koji vas ne doživljavaju kao konkurenciju, jer smo svi na istom poslu, najpotrebnija je. Jer, najveći problem je da dođete do informacija.
Kada se završi upis u registar Ministarstva poljoprivrede, saznajem da postoji isti takav registar, ali u Ministarstvu finansija. I za taj upis potrebna je identična dokumentacija, koju ponovo prikupljate i čije overavanje ponovo plaćate. „Uopšte mi nije jasno zašto samo ne ’povučemo’ podatke iz Ministarstva poljoprivrede, nego morate sve ponovo“, kaže službenica u Ministarstvu finansija i izražava sumnju da je, možda, potrebno uposliti neke ljude.
Kada to završite, dobijate potvrdu da ste registrovani i sada ste u obavezi da uzmete akcizne markice, koje vam otvaraju put na tržište. Slučaj uvodi novi pravilnik o akciznim markicama, a ja druga u Srbiji, podnosim zahtev. O pravilniku niko ništa ne zna. I svi se učimo. Prema izmeni Pravilnika o sadržini, vrsti i načinu vođenja registra proizvođača alkoholnih pića, Poreska uprava traži od proizvođača da daju podatke o kapacitetima za proizvodnju na šestomesečnom nivou. A šta su kapaciteti – svako tumači na svoj način. Neko da je to količina rakije kojom raspolažete. Drugi – sve što imate, od burića, do broja stabala šljiva… Trenutno – 1.200 i u panici sam da ćemo morati da ih brojimo. Na zato što krijem, štaviše volim da se pohvalim, ali – ko da broji 1.200 stabala šljiva? „Devojko, mnogo si me razočarala“, kaže mi jedna činovnica. A tek sebe, kad ne mogu da pronađem metar da premerimo kuću izgrađenu 1919. godine, koju polako adaptiram u podrum za rakiju, a koju sam navela u šestomesečne raspoložive kapacitete… Ozbiljniji proizvođači ukazuju i da prvih šest meseci u preradi rakije i nema „kapaciteta“, a mediji pišu da „država provlači proizvođače rakije kroz gusto sito“. I to baš kad sam „ušla“ u posao.
Kako god – dobijam akcizne markice, koje sama plaćam. Minimum je dve hiljade komada, a Ministarstvo finansija se na 14 dana izveštava o broju potrošenih markica.
I nekako shvatam da sve i da imam ona dva groša – ne bih odustala. Jer, dok su neke žene za rođendan dobijale parfeme, ja sam od oca i stričeva dobila stogodišnju hrastovu burad. A jednom i grad za određivanje jačine alkohola u rakiji. I svaki put bila upozorena da pazim „da ga ne razbijem“, jer je kupljen u Nemačkoj. I, navodno, ne može više da se pronađe tako dobar i precizan. A kakvu tek „vruću“ kuvam. Sve od „ljute“ ispečene od šljiva sa onih preko hiljadu stabala, u tradicionalnom kazanu, uz dvostruku destilaciju.
