Jednog jutra probudila sam se. Imala sam 50 godina. Nisam imala muža. Što se žališ, rekao bi neko od mojih rođaka. Ali kada se razvijate u društvu, uglavnom braće, nekako naviknete na tu vrstu surovosti. Nisam više imala ni posao. Prvi put u sopstvenoj istoriji. I nisam znala šta se radi ujutru kada ne mora ništa da se radi.
Nisam se ni sekirala. A brinulo me je baš to što se ne sekiram. Trebalo je da se prijavim na šaletru u onoj zgradi koju svi zovemo „biro“, a zove se Nacionalna služba za zapošljavanje. Prikupljam papire. I stvarno ne znam šta mi sve treba. Recimo, potvrda iz PIO o uplati doprinosa, iako poslednjih pola godine nisu uplaćivani. I gde god potražim neki dokument, zaista mi službenici pomažu da dobijem brzo i uredno. Povremeno imam utisak da im je nekako simpatično i da me niko ne uzima za ozbiljno kada kažem da mi treba za prijavu na evidenciji nezaposlenih NSZ.
Dok ruku punih tih papira i potvrda idem prema „birou“ srećem prijateljicu (trudim se, iskreno, da ne budem ljubomorna na one koji rade relativno pristojne poslove), koja me, priznajem, mnogo iznervira kad kaže: „Ti si ispala mnogo glupa. Svi su se snašli“. To „snalaženje“, kako ga doživljavam, značilo bi da pljunem na sve što sam radila u okviru ove cifre koju sam nesmotreno pomenula u drugoj rečenici.
U NSZ-u mi, opet ljubazno i strpljivo, objašnjavaju kakve su mi sve mogućnosti. Iskreno, kada ste fakultet završili pre više od četvrt veka i radili posao, koji ako ga radite pošteno ne može da obezbedi sigurnu budućnost, i nemate baš veliki izbor. I tog dana osećam se baš grozno. Pošto ne umem da psujem, neću da kažem kao poslednje g., ali me je nekako sramota. Recimo, kao da svi vide da mi se pocepala haljina, a nemam gde da se sklonim. Ophrvana takvim osećanjima, mahnito se opredeljujem za program samozapošljavanja. Iako, realno, nemam predstavu šta to znači.
Kada nas je u prvom razredu osnovne škole učiteljica pitala šta želimo da budemo kad porastemo, ja sam odgovorila – novinar (tada se još retko govorilo novinarka). I bila sam novinarka i imala sreće da sam za taj posao primala platu, a radila bih ga i džabe (što se većini kragujevačkih novinara u ovih godinu dana i pošlo za rukom). Ali sam jednog dana, podstaknuta pričama o približavajućem klimaksu (ako se tako zove) pitala babu, koja je zdrava umrla nekoliko dana nakon što je napunila 91. godinu, da li je bila u klimaksu. Odgovorila je: „Možda i jesam, ali nisam primetila“.
Tako sam, kako bih izbegla da budem upakovana u neki kliše, našla sebi i hobi. Počela sam da pravim rakiju i likere. Sada bismo odlazeći predsednik i ja mogli da razmenjujemo recepte. Pa sam pomislila da bi hobi sada mogao da mi postane posao (prijatelji mi hvale rakiju, a ja verujem da to nije zbog toga što je dobijaju besplatno), a da bi nekadašnjim poslom mogla da lečim dušu. I tako sam odlučila da postanem „biznismenka“.
Izjašnjavam se za tu opciju u NSZ-u. To znači da čekate izvesno vreme da vam ta opcija bude dozvoljena, pa 15 dana da prođe rok za žalbu. Mada, ne znam ko bi mogao da se žali, ali ne pitam jer su svi jako ljubazni. Posle toga dobijam rešenje i sada mogu da registrujem radnju. Što je uslov da dobijete podsticajna sredstva, što je nešto niži iznos od onoga koji bih dobijala narednih devet messci, na koliko sam, valjda, imala pravo. I to, stvarno, nije komplikovano. Kniigovođa vam popuni papire i pronađe šifru delatnosti (što je sigurnije nego da se upustite u avanturu da to sami radite). Onda te papire nosite u APR i rešenje dobijate u roku od dva dana. Što, zapravo, ne znači ništa. Delatnost za koju sam se odlučila malo je komplikovanija, što ne bi ni morala da bude tema ovog teksta. Ali, za šta god da se opredelite, morate da deponujete potpis u banci. Koji se sada overava kod notara, čija se overa plaća u banci. I dok tako šetate od jedne do druge, pa treće zgrade, dobijate priliku da razgovarate sa raznim ljudima. Stariji čovek, koji je do sada sve overavao u MZ Stanovo žali se što je morao da siđe do centra, pa kupuje neke formulare u knjižari, pa plaća u banci, pa overava kod notara… Kažem mu da smo za to glasali. „Nisu nam ovo rekli“, odgovoara. Jesu, ali nismo slušali.
U banci, dok u redu čekam da popunim još neke papire, srećem visokog socijalističkog funkcionera iz devedestih. Pita kako smo došli u situaciju da u Kragujevcu nema medija. Kažem mu da je Radomiru pošlo za rukom ono što njima nije. Odgovara da su socijalisti uvek podržavali medije, a ako su nešto malo i radili protiv njih, to je bilo kada ih pritisnu iz Beograda. I ako ćemo pošteno, SPS je u Kragujevcu imao svoje novine i televiziju. Ostali su mogli da žive paralelno.
U banci površno čitam ono što potpisujem, ali mi bankarka deluje toliko pouzdano, da bih potpisala šta god da mi ponudi. I sviđa mise što mogu da stavljam sopstveni pečat, koji je drveni i mora da se utisne u sunđečić. Bankarka me pita – koje bih strane države mogla da navedem kao prostor za poslovanje. Kao iz topa odgovaram – Hrvatska i Italija. I sada sam mnogo zadovoljna zbog prijareljskih odnosa sa bivšim mužem. Što me navodi na razmišljanje – šta rade oni koji započnu sopstveni posao, a ne poznaje nikoga sa uticajnim kontaktima u nekoj stranoj državi? Šta da odgovori kada ga iznenade pitanjem – koja strana država?
Ono što sebe pitam već nekoliko dana, a verovato će to učiniti i čitalac kome tekst ne dosadi posle nekoliko dana, jeste – zašto pred nepoznate iznosim lični doživljaj?
Zato što sam u poslednjih par meseci shvatila da smo mi jedan dobar i ljubazan narod. A da je sistem pogrešan. Otkrila si toplu vodu, reći će neko. Nisam, ali sam shvatila da preko nacionalnih frekvencija (koje su naše vlasništvo, a ne televizija koje su ih dobile na korišćenje) vlast podstiče agrsiju, a novinari koji u tome učestvuju moraće kad sve ovo prođe, a sve prođe, da budu lustrirani.