Posle nagrade za dramski tekst glumac kragujevačkog pozorišta Nikola Miojević nagrađen je i za poetsko stvaralaštvo.
Pre dve nedelje (18. januara) u Centru za negovanje tradicionalne kulture „Abrašević” glumcu Nikoli Milojeviću uručena je nagrada za pesničko ostvarenje „Đurđevdanski venčić”. Na večeri (upriličenoj onlajn zbog epidemioloških mera) na kojoj su nastupile i starije i iskusnije kolege po peru Nebojša Kovač i Aleksandar Janušević, Milojeviću je uručena diploma koju je dobio kao najbolji kragujevački autor na prošlogodišnjim Đurđevdanskim pesničkim susretima.
Laureat Milojević, pored svog osnovnog zanimanja, glumačke profesije već godinama uspešno piše dramske tekstove (za šta je i nagrađivan) i o čemu smo već ranije pisali. Na 37. Konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije Nikola Milojević je kao autor najboljeg dramskog teksta „Na tragu”, te 2016. godine nagrađen prestižnim priznanjem „Branislav Nušić”.
– „Đurđevdanski venčić” je nagrada koja se dodeljuje za najbolju pesmu na nivou grada Kragujevca u toku protekle godine. Reč je o interesantnoj nagradi koja je od skoro zaživela kao i sam taj festival koji organizuje „Abrašević” čiji cilj udruživanje pesničkih klubova u ozbiljniju saradnju kao i sama afirmacija pesnika koji do tada nisu bili poznati široj javnosti, koji su tek negde na „svojim počecima, kao i ja uostalom”, skroman je Milojević.
Nagrađena pesma je bez naslova a, kako sam kaže iz tematskog okvira svakodnevice kao uglavnom i sve pesme koje je do sada napisao.
– Tema ima svuda i ono što je presudno da pesma „uspe” je način kako te teme „uzdignuti” do kvalitetne poezije. Sve je u strukturi i postupku, ističe naš sagovornik, nepretenciozno dodajući da to (po)nekad uspe a drugi put „baš i ne”.
Njegovo, po sopstvenom „priznanju”, združivanje sa poezijom je počelo dosta rano već negde sa petnest-šesnaset godina.
– Međutim, to nije bilo ništa ozbiljno. Kao i svaki „posao” u umetnosti i pisanje poezije zahteva dug proces učenja, iskustva i mnogo svakodnevnog rada. Ja sam negde tek prošle godine raščistio sa samim sobom i doneo odluku da se ozbiljno bavim pisanjem poezije, pojašnjava Milojević.
Iz tih, kako ih on naziva „vežbi” su se „rađale” pesme za koje je on procenio da „vrede da budu pročitane”.
Što se daljih pesničkih planova tiče i što je logički sled svakog pa i njegovog „pesničkog napora” je knjiga poezije za koju on po sopstvenom mišljenju još nema dovoljno kvalitetnog materijala koji bi zavredeo da bude objavljen kao zbirka pesama.
– Pesnička zbirka mora da bude strukturalno čista. Prosto, ne može se sve što napišete samo „ubaciti” u jednu, ozbiljnu knjigu. Tako da još uvek i pre svega o tome za sada samo razmišljam i naprosto pišem, pa ću videti dokle će me to sve dovesti, otkriva nam Nikola Milojević svoje poetske planove.
Što se pak glumačkih tiče, oni su mnogo izvesniji. U toku su probe komada „Generali ili srodstvo po oružju” po kultnom i antologijskom Pekićevom tekstu koji u našem Teatru režira Marko Misirača a u kojem Nikola Milojević tumači jednu od dve glavne uloge, rolu srpskog generala Njegovana. Takođe, sa čitavom plejadom kragujevačkih (i, ne samo njih) glumaca glumi u dokumentarno-igranom filmu Gordana Matića o suđenju za ubistvo kralja Aleksandra u Marselju čije je snimanje ovih dana (za)počelu u Pančevu, ali o ovim projektima drugom prilikom.
NAGRAĐENA PESMA
…
Ćerka me hvata za ruku, vodi u svoju sobu,
Postavlja da sednem na tepih, otvara kutiju
Sa igračkama. Pomislim, nasmejanih očiju,
Da su nabacane kao u zajedničkom grobu.
Dinosaurusi, barbike bez ruku i nogu,
Ulubljenih lica, s kopitom na veselom oku,
Čupavih, smršenih kosa u mrtvačkom poroku.
Tu mračnu sliku, znam, igrom odagnati ne mogu.
Izvlačim crnku jednu, kao kartu sa dna kule
I hrpa uz klopot kostiju potanja neznatno.
Retko cela, u balskoj haljini, s tijarom zlatnom,
Pita, na kakvom su joj to mestu oči usnule.
U čarobnoj zemlji, kaže Tireks milo, bez rike,
Ovde u ljubavi žive mesožderi i ljudi.
Ona mu sad prilazi, pomazi mu snažne grudi,
I on u trenu komada nežno telo barbike.
Dosadno, kaže ćerka, vraća igračke na mesto.
Šta sad, pita tužno, ovo ipak igramo često.
29. 3. 2020