PENZIONERI SE JOŠ DRŽE, PORUČUJU „DA ĆE DA IZDRŽE”

U osvit (pa, i bukvalno) najdužeg produženog vikenda do sada termin kupovine za penzionere opet je „pomeren” sa subote na petak. Tu smo i jutros da vidimo kako im je, je l su živi i zdravi i kako podnose to što imju „slobodno” 180 minuta nedeljno da izađu iz svojih kuća. Da li im to teško pada, kako se nose sa tim i kako im protiče ostatak nedelje manje ta tri „dozvoljena” sata. Da se razumemo nema ih previše, da li zbog toga što im neko drugi dotura provijant, ostali bez para (danas leže onih četiri hiljade ali je kasno za ovonedeljni termin nabavke) ili im je samo sve dojadilo.

Većina i to velika njih se pomirila so ovom činjenicom. Nema kao na televizijama koje su uz vlast onih „bombaša” koji su oduševljeni i kliču brizi Vlade za svenaraodno (i njihovo zdravlje) ali ni onih koji nešto svoj status posebno osuđuju i žale se na njega. Većina mirno, stoični i bez roptanja čeka u redovima pred prodavnicama, apotekama i bankomatima… Ipak, redovi, sem u dva slučaja, videćete i nisu strašni. Na većini mesta ih uopšte i nema.

Ipak, mi ne bi smo bili „antidržavni” po oceni Ane Brnabić da ne počinjemo sa onim sagovornikom koji se baš ne libi d aiznese svoje pritužbe i mnjenje da je ovo što je urađeno građanima iznad 65 godina potpuno nezakonito i nelegalno. Zaista, on nam je baš prvi ove noći (čak je prerano da se napiše – pred jutro) „zapao” kao sagovornik, pa poštujući „protokole” startujemo od njega dok gura kolica ka ogromnom redu ispred „Lidla”, jednoj od dve „meke nabavke starijih” Kragujevčana u „odobreno” vreme.

Milorad Milosavljević, diplomirani mašinski inžinjer, podrazumeva se u penziji i mi dodali (gospodin neće iz skormnosti) i poznati pronalazač i inovator. Ali dok ne izmisli nešto „protiv” ili „za” redove, gosn Milorad čeka u njima i nije baš (pre)srećan zbog toga.

• Ja poštujem pravila i mere samo oni, država i vlast ne poštuju Ustav. Toliko. Moram da kažem da Skupština ovo stanje nije izglasala, makar ne legalno, vanredno stanje, što znači da je ovo sve van Ustava. On „izlazi”, naravno, samo danima kada je država to odredila (a, i menja se brate stalno: nedelja, subota, sada petak – vikendi se sve više proooodužavaaaju) i nakupuje potrebštine za kuću, koliko stane u punu korpu (konkretno u „Lidlu” kolica) i do idućeg „viđenja” to je to. Šta će da se dešava dalje on ne zna ali ko to i zna.

• Oni, ovako dok „ne prođe glasanje” neće da promene ništa. Mislim da su to mogli i elegantnije da urade, a ne ovako, baš surovo. Naš narod je pametan, svašta je preživeo i zna da se čuva. Nismo ovo baš „ovako” zaslužili, zaključuje on.

Naš sugrađanin iz „odmah iznad” bolnice, potegao „čak” do „Lidla”.

• Nije mi teško. Privik’o sam se na ovo. Kupujem samo u ovim „terminima” koji su određeni za penzionere i samo ono što je suprugi i meni potrebno za nedelju dana. Ne pravimo zalihe. kaže on, dodajući da ova vrsta ejdžističe izolacije i nije strašna. On ima i dvorište, pa ceni da je ipak lakše nego ispisnicima po stanovima. malo se muva po njemu, nešto prčka i prođe nedelju dana do sledećeg randevua sa ispisnicima, korpama i kolicima.

Naša sugrađanka Vanja Joslimović, ne koristi baš svaku „jednonedeljnu” priilku da pazari. Ovo joj je treći „izlazak”.

• Imam 74 godine. Moram da budem u kući i to sam prihvatla. Vreme provodim uz knjige, časopise, televiziju, priča ona, dodajući da kad „izađe” u kupovinu ide i ovde i onde ali najčešće baš u „Lidl” jer u njemu ima sve što joj je potrebno.

• Moram da istaknem, da je čitav grad odlično snabdeven. Gde god da sam bila ima sve. I apoteke rade, izađu nam u susret u ovo vreme kada nam je dozovoljeno da izađem i u njima ima sve što sam tražila, insistira ona da kaže za kraj. Prenosimo.

Tu je i Milivoje Marić koji je do sada „pogodio” svaki termin.

• Dolazim redovno, kupim namirnice za nedelju dana i to je to. Više ne izlazim, nikad van ovog „određenog vremena”. Ne skladištim nikakve zalihe. Nema potrebe. Kupujem samo normalno, kilo jednog, kilo drugog, dva kila hleba i to je to… kad god sam „izašao u kupovinu” video sam da ima svega, stvarno, ceni on. Inače, u pauzi između dve nedeljne kupovine Milivoje vreme ubija tako što sređuje garažu. Nikada za to nije imao vremena, ali, eto, ono se sada pojavilo i to na pretek.

• Prebiram šrafčiće, sortiram ih, bacam šta mi ne treba i eto, to mi je glavna zanimacija. Uz to čitam novine, gledam TV i čekam… valjda će da prođe ovo ludilo jednom, nada se on.

Odmah prekoputa red pred „Trnavom” na Bubnju (nekada su je žitelji tog naselja zvali Donja a „Uzor” je bio Gornja prodavnica) gde, kao i svuda, policajci i aktivisti Crvenog krsta dele maske i rukavice. U redu, koji nije baš mali, negde u sredini se pozicionirao i Dušan Joksimović iz Maršića. On je, kako kaže „propustio dve zadnje ture” pa je red da se snabde.

• Situacija je takva da mora ovako, šta meni sad ima da se čini ili da mi se ne čini… Mora da bude ovako i gotovo, pomirljivim tonom kazuje on. Inače Dušan kupuje samo hranu, ništa ga drugo ne interesuje.
• Ne pravim zalihe. Nisam ih pravio ni kada su najavili da će da bude epidemija, pa ni posle kada su propisali da stariji ne mogu da izlaze sem jednom nedeljno. Znao sam da će svega da ima i tako i jeste, poentira on.

Policajci na svakom prodajno snabdevačkom punktu izuzetno lubazni. Ne samo prema časnim i sedim starinama i mušterijama nego i prema novinarima. Dozvoljavaju da ovekovečimo trenutak kada sa aktivistima Crvenog krsta dele ljudima u redu make i rukavice. Ovim putem im se iskreno zahvaljujemo. A, kad smo kod aktivistkinja Crvenog krsta ispred „Trnave” je još od najdublje noći i Slađana Milisavljević koja je sa nama za naše čitaoce podelila svoje utiske.

• Ovo je divna akcija. Prilika je i za nas da pokažemo svoju humanost i spremnost da pomognemo starijim sugrađanima. Svi su divni i jedva su čekali da malo izađu iz kuće i obave tu nedeljnu kupovinu. Eto, tu smo mi i vi kao novinari da im pomognemo da da to obave na najbezboljni način. Što se tiče ovog dela grada, utisci su najpozitivniji, opservira ona.

Red ipak, mora da se poštuje. Policajac i Slađa objašnjavaju dvema starijim gospođama koje se ne razdvajaju uprkos upozorenjima i objašnjenjima da ne smeju da stoje jedna pored druge i da razak mora između njih da bude dva metra.

• Pa, kako da se razdvojimo? Pa, mi smo komšinice, ne daju se njih dve.

Tu je i poljoprivredni penzioner koji stanuje u Ulici Crvenog krsta broj 18 (ne mora da daje sve podatke u reportaži, ali to su te generacije navikle da se predstave „do kraja”) savio se zbog godina ali bodro daje izjavu:

• Kupio sam hleba, kobasice, sardine, neke supice i čvaraka za sutra-prekosutra, osnovne namirnice uglavnom, nabraja naš sagovornik. Iz svog, već na oko vidljivog, baš dugog životnog iskustva poručuje svima: „Ma, dobro je. Da ne bude samo još gore! Daće Bog da bude bolje, ja se nadam, a i mi, kao ljudi nikad nismo zadovoljni. Nama da teče med i mleko sa neba pravo u usta i samo d azinemo, opet ćemo nešto da se žalimo i da tvrdimo da i to ne valja. Jer smo mi baksuzi veliki, zapamtiti dobro šta ti kažem”, bodra duha podeli sa nama on svoju životnu filozofiju, mi zapamtismo ovaj naul a čovek sa stavom i iskustvom odgelja polako onako savijen u mrak kroz ulicu Grada Sirena.

Tu u redu zatičemo i Cigu, ugostiteljsku legendu grada Kragujevca slavnog nekada slavnog konobara još slavnije „Stare Srbije”. On koristi priliku ne samo da se snabde već i da pozdravi sve prijatelje kojih je tokom decenija rada u kafani stekao baš zavidan broj.

• Dobro jutro dragi sugrađani. Ja sam čuveni Ciga iz „Stare Srbije”. Pozdravljam sve prijatelje i želim im da se drže i izdrže. Nemoj da popuštaju. Najvažnija je disciplina, kao što je uvek i bila. Nije mi teško, od kuće „pratim situaciju”. Deca ženi i meni nabaljaju mahom šta treba a ja, ovako izađem samo jednom nedeljno da samo dopunim. Pozdrav svim Kragujevačanima, završava on. I Kragujevčani otpozdravljaju Cigi a mi nastavljamo dalje.

Naletesmo na gospodina Tomislava Nikolića. O, kako predsedničko ime i prezime. I on se uz smeh slaže sa tom konstatacijom. Inače ovo mu je prvi put da se okušao u kupovini na sabajle.

• Popularno ime, šta ćete. Prvi put koristim ovaj „matine za penzionere” od četiri sata izjutra. Završio sam dva posla, prvo sam otišao do bankomata da podignem pare i nije bilo gužve. Kada smo kod toga posebno bih pohvalio dečake iz Crvenog krsta koji su dežurni pored svakog bankomata ispred svake banke i čim neki klijent podigne novac oni tastature dezinfikuju alkoholom. To je gest koji zaslužuje svaku pohvalu za njihovu organizaciju, ističe on i dodaje da njemu (samo)izolacija ne pada tragično. On sada živi na selu i po njemu to je velika prednost.

• Još imam manje od 70 godina pa tako tamo to mnogo bolje sve organizujem. U gradu je ljudima zaista teško. Ako si sedam dana po 24 sata samo u stanu i „vezan” samo za televizor, ta situacija nije baš normalna i može da ozbiljno (po)kvari porodične odnose, pokazuje on svoju empatiju prema vršnjacima zarobljenim u četiri zida.

Pošto se „predsednička ne poriče” pa makar i ovakva slučajno imensko-prezimenska momentalno uzimamo izjabu od aktiviste Crvenog krsta koji dezinfikuje bakomat na banci pred Skupštinom grada.

• Ovo je ispred Crvenog krsta. Ako neko dođe od penzionera da mu pomognemo da se snađe i da posle svakog dezinfikujemo bankomat. Gužve za sada nema i sve prtiče u najboljem redu, raportira aktivista Crvenog krsta.

A, na trgu „kod Robnjaka” kao i ispred svakog „Trnavinog” objekta red baš paoriličan. Ipak, red se održava što uz pomoć građanske svesti i savesti, što uz podršku policajaca. Nema nikakvih problema. Ovde ulaze po tri mušterije u turi.

• Dolazim svaki put kad je „određeno”. Kupujem po spisku, napravim ga prethodno kod kuće i pazarim sve što mi treba. Uglavnom ima svega, kaže naš sledeći sagovornik koji procentulano a i što se tiče teritorijalne distrinucije nabavke, 80 procenata pazara obavi baš u ovoj „Trnavinoj prodavnci a ume i da ode do „Lidla”. Ostatak vremena, nedelju dana minus ova tri sata provodi „zatvoreno”.

– Nije mi prijatno ali sam svestan da tako treba. Ne volim ali moram zato što su okolnosti takve gde čovek ne može da razmišlja već samo da se pridržava onog što je propisano, zaključje on.

Tu već ima i jedan nervozan. Dok uzimamo izjavu prekida nas i opominje da ne stojimo pored sagovornika.

• Zbog takvih su nam i uveli ovo. Trebate rastojanje da napravite. Bićemo pet meseci u vanrednom stanju ako nastavimo da ovako razgovaramo, iznosi on jasno i glasno svoja razmišljanja i opservacije a nama se pričini da u njima ima malo i (pod)stava premijerke Ane Brnabić koja po medijima svakog dana šiba po novinarima koji nisu vladini ili tabloidi. Ali, pred svitanje se razne stvari čoveku pričinjavaju pa možda i ove i njemu i nama.

U pešačkoj zoni nema nešto ljudi. Tek poneki senior promakne i zamakne. Odjekuje samo pip-pip sa bankomata. Bračni par podiže novac ali ne želi da se oglašava u medijima. Po nima (mahom njoj, gospodin samo dostojanstveno ćuti iza maske) sve je normalno i nemaju (ona) tu šta da pričaju. Ali zato imaju aktivisti Crvenog krsta dežurni i na ovom punktu.

• Tu smo da pomognemo penzionerima oko svega, od podizanja novca do podsećanja da se pridržavaju obaveznog rastojanja kao i svega ostalog što im je potrebno. Uvek, posle svake transakcije dezinfikujemo bankomate i sve se odvija, kao i uvek u najboljem redu. Ljudi uglavnom slušaju, jako su odgovorni i zaista im hvala što se pridržaaju svega propisanog, kaže Sava Živadinović još jedan iz plejade volontera Crvenog krsta koji uz pripadnike policije zoru dočekuje na terenu pomažući starije.

Gužve zaista nema, ni pred apotekama. One „nisu ovlašćene da govore” (tako kažu apotekarice) ali nam i ne brane da stojim ispred nijih i razgovaramo sa (po)noćnom klijentelom. Penzioneri mahom nalaze sve što im treba a mahom su to redovne terapije jer njih zaštitna sredstva uglavnom ne interesuju. Em sede kod kuće, em ih dobiju na licu mesta od policije i Crvenog krsta.

Nema gužve ni pred „Maksijem” u glavnoj ulici prekoputa „Pionira”. Svi su manje više zadovoljni snabdevenošću. Ipak, dok razgovaramo sa kupcima, a, pošteno da li ima neko ko se bolje razume (i doslednije prati) cene oni nam „priznaju” da su svi podigli cene najtraženijim artiklima i ostaloj robi. Neki manje, neki više ali penzioneri podvlače – svi. Ispred ovog „Maksija” prisustvujemo i dirljivoj sceni kako policajac i aktivistkinja Crvenog krsta podučavaju starije ljude kako da stave masku. Nekima ne polazi za rukom ni iz više pokušaja. Oni su strpljivi iako je mrak, hladno i ima ih ko zna koliko. Onima kojima baš ne ide, stavljaju oni sami k’o nekoj velikoj deci.

Pisali smo da u Panami muževi i žene iako bračni parovi mogu da izlaze tokom pandemije samo rasparno i pojedinačno u dane određene za žene i muškarce. I naši penzioneri nam „prodaju” sličnu foru koju su sami osmislili. Na primer jedne nedelje ode muž u nabavku pred zoru a druge supruga i tako podele obaveze i čekanje i razrede svoj red na dvonedeljni. U to nas upućuje gospođa iz Vašarišta sa višedecenijskim privremenim boravkom u strogom centru grada.

Završavamo se gde smo i počeli na parkingu ispred „Lidla”. Red tu ne popušta čini nam se da je i veći. Generalno najviše se kupuje ovde i u „Trnavi”, to nam korona jasno i nedvosmilseno pokazuje. Počinje da se razdanjava. Penzioneri sa kesama, torbama i kolicima se polako povlače u svoje zaklone. Videćemo se sledećeg još produženijeg vikenda. Do tada pozdrav i srećno.  

Piše: Zoran Mišić

Fotografije: Lazar Novaković