U državi u kojoj njen predsednik može, pred TV kamerama i okupljenim ljudima, u nekom selu da zove telefonom ministra finansija, nađe ga na plaži i pita „Siniša, imaš li u budžetu devet miliona evra da izgradimo put“, ovaj odgovori „imamo“, a predsednik se obrati okupljenima sa „eto, i to je rešeno, dobićete put“, sve je moguće.
Kad predsednik države, kome to inače uopšte nije u opisu posla, može da raspolaže državnom kasom kao da je njegova lična i kao da ne postoji Zakon o budžetu, to je znak i za ostale oko njega da mogu da se ponašaju na isti način.
Spisak je predugačak, u jednom tekstu mogu se samo letimično nabrojati primeri: tokom prošle godine razni državni organi su se više od 280 puta jednostavno oglušili o rešenja poverenika za informacije od javnog značaja, koji im je naložio da dostave tražene informacije: o trošenju javnog novca, javnim nabavkama, dodeli novca preko medijskih konkursa, o trošenju u pandemiji itd.
I – ništa. Dobiju rešenje, bace ga u đubre, plate kaznu (ionako nije iz njihovog džepa, nego iz našeg) i teraju dalje.
U takvom sistemu moguće je da ne znamo ni kakvi se tačno dogovori sklapaju sa državama kreditorima i investitorima, pošto se sa tendera prešlo na direktne pregovore.
Ne znamo ni zašto nas je tačno ova država upravo zadužila za još milijardu evra prodajom „zelenih obveznica“. Ministar Siniša Mali (opterećen aferama, od 24 stana u Bugarskoj i rušenja u Savamali do plagijata doktorata) lakonski je objašnjavao da je za to, naravno, odgovorna prethodna vlast, pa će se tim novcem vraćati stari dugovi, ali će se završiti još niz poslova: zaštita od poplava, očuvanje biodiverziteta, prevencija zagađenja, prikupljanje i reciklaža otpada, energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije, pa čak i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, izgradnja metroa i moderne železnice. I sve ovo sa tom jednom „zelenom“ milijardom.
Ovde bi laik, slušajući u čudu, logično upitao – pa dobro, a zašto ste nas onda zadužili ovolike milijarde, zašto je spoljni dug dostigao rekordne 32,2 milijarde evra, a samo od 2019. godine do sada zemlju ste zadužili za više od četiri milijarde evra? Ako će Siniša Mali sve ono da postigne sa milijardu evra, za šta su potrošene ostale milijarde?
Drugo, dodatno pitanje bi bilo – gde je nestao čuveni suficit iz prvog kvartala ove godine, kojim se ministar takođe pompezno hvalio? Kako se on pretvorio u deficit od 570 miliona evra, već u drugom kvartalu? Profesor Milojko Arsić kaže – zahvaljujući manjku u robnom razmeni od 1,6 milijardi evra zbog rasta cena energenata i repromaterijala.
Ni od jedne vlasti ne može se očekivati čudo, promene na tržištu su neminovne, potresi i krize se dešavaju, uslovi kreditiranja se menjaju i logično bi bilo pretpostaviti da se vlast trudi najbolje što može da se u tome snađe. Logično je i da svojim biračima pokušava da objasni kako je u tome uspešna, jer zašto bi inače i vladala.
Ali ova vlast je svoj stari radikalski manir dovela do krajnosti. Sve je samo propaganda, dok iza leđa nestaje novac. Deceniju govorite kako su sve upropastili oni bivši, sve sami lopovi i kriminalci, novac trošite nemilice, zadužujete zemlju, narod postaje siromašniji dok vaši funkcioneri postaju sve bogatiji. Koliko ste bogatstvo nagomilali za tu deceniju, ne može se ni naslutiti. Ili može. Ako se samo kod nekog golobradog predsednika opštine nađe par stotina hiljada evra u kešu, ili ako neki gradski sekretar za komunalne poslove švercuje sliku Paje Jovanovića vrednu 150.000 evra, prvi ešalon morao je „prihodovati“ milijarde.
Za to vreme narodu neprekidno prodajete velike reči. Busate se u patriotska prsa, upirete prstom u izdajnike, od opozicije preko novinara do svakoga ko podigne glas, svađate se sa susedima i kao pokazujete mišiće, preko tabloida kupujete opasno naoružanje, pa onda njime zveckate. Jedino ste snishodljivi prema Angeli Merkel. Do granice mučnine.
Zvaničnici Evrope prema kojoj nikad niste ni išli, samo ste se jedno vreme pretvarali, ovo sve gledaju i ne reaguju. Njima, naravno, stanje u Srbiji ne smeta. Demokratija, ljudska prava, medijske slobode, sve što je u njihovim zemljama bitno, u Srbiji nije. Imaju poslušnog nameštenika od koga dobijaju sve što hoće, i ekonomski i politički, i zašto bi ga menjali. Oni ionako ne žive u Srbiji.
Poruka koju su nam poslali je jasna da jasnija ne može biti: sami ste u ovome, sami vidite šta ćete, mi ovako možemo još sto godina.