Na sceni par Parkanaca, među kojima su Višnja i Vasa. Prvi do mikrofona prilazi Parkanac Šoša. Tiho, snimamo, akcija, čuje se iz mraka sale kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Za vikend u kragujevačkom pozorištu snimana je scena novog filma „Za danas toliko”, reditelja Marka Đorđevića. Danima su Kragujevčani pozivani kao statisti i volonteri preko društvenih mreža „dođite da zajedno završimo film”. I došli su.
Puna pozorišna sala. Snima se scena komemoracije Kiki, ženi koja je vodila dramsku scenu Doma omladine – u filmu. U životu svima akterima jasno je da je ova scena omaž Slavici Urošević Slaji, koja je decenijama vodila Dečju pozorišnu radionicu i Dramski studio Doma omladine.
Svi glumci u sceni bili su Slajini prijatelji i učenici. Na sceni je i njena fotografija.
– Statisti, skloinite tekstove. Gasi svetlo. Može? Akcija!
Snima se ulazak u salu. I, tako više puta. Ljudi strpljivi, pažljivo slušaju odrednice reditelja Đorđevića i njegovih pomoćnika. Za potrebe scene Kikine (Slajine) komemoracije disciplinovano ulaze i izlaze bezbroj puta iz sale.
– Kikina prva predstava koju sam gledao bila je „Mali princ”. Oduševljen odma’ se prijavljujem da budem član Male scene, kazuje u mikrofon glumac Miloš Milovanović alijas Šoša Parkanac. Kupljeno. Suzana Grujić „kao Kinikna drugarica” na komemoraciji „prelistava” albume sa porodičnim fotografijama. Kupljeno, takođe.
U filmu „Za danas toliko” pratimo porodicu Šarenac Vasu (Nikola Rakočević), Mocu (Filip Đurić) i Višnju (Ivana Vuković) i u mom scenariju oni su svi, kao i ja, išli u Dramski studio. I u životu svi smo i bili kod Slaje u Domu omladine, i ova scena je omaž Slavici Urošević, toj sceni i tom vremenu. U filmu se ona zove Kika i oni dolaze na njenu komemoraciju, pojašnjava nam, u pauzama, dok se pripremaju nove scene reditelj Marko Đorđević.
Po njegovim rečima, u sceni komemoracije se „meša” dokumentarno i istinito, jer je su svi glumci ali i veliki broj statista-volontera zaista i bili na Slajinoj komemoraciji u pozorištu pre 11 godina, sa onim što je filmski i umetnički izmaštano.
– Ali, emocija koju svi imamo prema Slaji jasno obeležava ovu scenu u filmu koji prati desetak dana u životima članova porodice Šarenac, ističe on.
U filmu „Za danas toliko” Vasa, kao najstariji brat, glumac posle dužeg vremena dolazi u Kragujevac i porodica se konačno okuplja. U tom trenutku se desi i Kikina smrt i taj „događaj” na neki način „oboji” njihov susret posle toliko vremena.
Reditelj Đorđević, iskusno nam ne otkriva kompletnu radnju filma, ali kroz njega sve vreme, u tužnim i lepim događajima provejava ono što ih je Slavica Urošević u Domu omladine učila – koliko je bitno da se druže, oslanjaju i slušaju jedni druge, budu kreativni i maštoviti.
– To je film koji neće biti dosadan ako zavolite njegove likove i vežete se za njih, duhovit je i iskren reditelj Đorđević.
I njegov prethodni film „Moj jutarnji smeh”, takođe, se dešavao u Kragujevcu.
– Po meni je najbolje da „pričaš” nešto što znaš, a onda to „napraviš” u nešto poetično i pravu, univerzalnu filmsku priču. Naši, domaći filmovi često „pate” od brojnih lažni i neautentičnih scena i imitiranja i kopiranja američke kinematografije, a ja se trudim da vidim šta će da se „desi” kada mi „organski” napravimo film sa našom pričom, ambijentom i tematikom, završava Marko Đorđević i vraća se snimanju.
Ponovo akcija. Kroz masu statista do scene u pozorištu se probija Vasa Šarenac – glumac Nikola Rakočević.
Kao neko ko je u detinjstvu proveo godine kod Slaje u Domu omladine, bio je i na njenoj pravoj komemoraciji. Čak ni u bogatim glumačkim i filmskim karijerama ne snimate scenu inspirisanu događajem na kojem ste stvarno bili. Kao da, u neku ruku, glumite sami sebe.
– To se zaista ne dešava često, ali u ovom slučaju ima smisla. Film sam po sebi i Markovom scenariju ima određeni integritet, koji se baš oslanja na neka naša iskustva. U svakom filmu nas i oduševi kada je nešto autentično. Neophodno je da se nešto „desi” pa da mi vidimo da je to „istina”, smatra Nikola Rakočević, dodajući „da mu je jako drago što je u ovom filmu”.
Po njemu, postoji odnos prema filmu ali i odnos ljudi između sebe.
– To je ono što je u ovom filmu izuzetno važno i dragoceno jer smo danas izgubili odnos i prema sebi i prema drugima, zaključuje on.
Rad sa Slajom u Domu omladine za Rakočevića je bio pravo utočište jer su mogli da se bave stvarima koje nigde drugde nisu mogli da rada, ni u školi, kući ili ulici.
– Imao sam sreće da budem tu i tom trenutku, završava on i odlazi da snima scenu povratka glumca Vase Šaranca, koji posle dugo vremena dolazi u svoj rodni grad – Kragujevac.
Stop! Stop! Prva polovina kadra se dešava iza zavese. I glumci i statisti ponovo zauzimaju svoja mesta. Akcija.
A Višnja Parkanka na komemoraciji ističe da „Kika nije bila samo učitelj glume”, a „Dom omladine samo obična dramska sekcija”. I, nije.
– Niko od nas ne može da objasni šta je nama Mala scena značila, glumi Višnju Ivana Vuković.
Tako je i bilo u njenom životu.
– U pitanju je porodična priča u kojoj smo svi mi zajedno išli na glumu. Onda se dogodila Kikina smrt i Vasa, Moca i ja odlazimo na njenu komemoraciju. Sve mi je to sada „došlo” sasvim prirodno, kao neka naša autentična priča, smatra Ivana Vuković.
Na sceni par Parkanaca, među kojima su Višnja i Vasa. Prvi do mikrofona prilazi Parkanac Šoša. Tiho, snimamo, akcija, čuje se iz mraka sale kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Za vikend u kragujevačkom pozorištu snimana je scena novog filma „Za danas toliko”, reditelja Marka Đorđevića. Danima su Kragujevčani pozivani kao statisti i volonteri preko društvenih mreža „dođite da zajedno završimo film”. I došli su.
Puna pozorišna sala. Snima se scena komemoracije Kiki, ženi koja je vodila dramsku scenu Doma omladine – u filmu. U životu svima akterima jasno je da je ova scena omaž Slavici Urošević Slaji, koja je decenijama vodila Dečju pozorišnu radionicu i Dramski studio Doma omladine.
Svi glumci u sceni bili su Slajini prijatelji i učenici. Na sceni je i njena fotografija.
– Statisti, skloinite tekstove. Gasi svetlo. Može? Akcija!
Snima se ulazak u salu. I, tako više puta. Ljudi strpljivi, pažljivo slušaju odrednice reditelja Đorđevića i njegovih pomoćnika. Za potrebe scene Kikine (Slajine) komemoracije disciplinovano ulaze i izlaze bezbroj puta iz sale.
– Kikina prva predstava koju sam gledao bila je „Mali princ”. Oduševljen odma’ se prijavljujem da budem član Male scene, kazuje u mikrofon glumac Miloš Milovanović alijas Šoša Parkanac. Kupljeno. Suzana Grujić „kao Kinikna drugarica” na komemoraciji „prelistava” albume sa porodičnim fotografijama. Kupljeno, takođe.
U filmu „Za danas toliko” pratimo porodicu Šarenac Vasu (Nikola Rakočević), Mocu (Filip Đurić) i Višnju (Ivana Vuković) i u mom scenariju oni su svi, kao i ja, išli u Dramski studio. I u životu svi smo i bili kod Slaje u Domu omladine, i ova scena je omaž Slavici Urošević, toj sceni i tom vremenu. U filmu se ona zove Kika i oni dolaze na njenu komemoraciju, pojašnjava nam, u pauzama, dok se pripremaju nove scene reditelj Marko Đorđević.
Po njegovim rečima, u sceni komemoracije se „meša” dokumentarno i istinito, jer je su svi glumci ali i veliki broj statista-volontera zaista i bili na Slajinoj komemoraciji u pozorištu pre 11 godina, sa onim što je filmski i umetnički izmaštano.
– Ali, emocija koju svi imamo prema Slaji jasno obeležava ovu scenu u filmu koji prati desetak dana u životima članova porodice Šarenac, ističe on.
U filmu „Za danas toliko” Vasa, kao najstariji brat, glumac posle dužeg vremena dolazi u Kragujevac i porodica se konačno okuplja. U tom trenutku se desi i Kikina smrt i taj „događaj” na neki način „oboji” njihov susret posle toliko vremena.
Reditelj Đorđević, iskusno nam ne otkriva kompletnu radnju filma, ali kroz njega sve vreme, u tužnim i lepim događajima provejava ono što ih je Slavica Urošević u Domu omladine učila – koliko je bitno da se druže, oslanjaju i slušaju jedni druge, budu kreativni i maštoviti.
– To je film koji neće biti dosadan ako zavolite njegove likove i vežete se za njih, duhovit je i iskren reditelj Đorđević.
I njegov prethodni film „Moj jutarnji smeh”, takođe, se dešavao u Kragujevcu.
– Po meni je najbolje da „pričaš” nešto što znaš, a onda to „napraviš” u nešto poetično i pravu, univerzalnu filmsku priču. Naši, domaći filmovi često „pate” od brojnih lažni i neautentičnih scena i imitiranja i kopiranja američke kinematografije, a ja se trudim da vidim šta će da se „desi” kada mi „organski” napravimo film sa našom pričom, ambijentom i tematikom, završava Marko Đorđević i vraća se snimanju.
Ponovo akcija. Kroz masu statista do scene u pozorištu se probija Vasa Šarenac – glumac Nikola Rakočević.
Kao neko ko je u detinjstvu proveo godine kod Slaje u Domu omladine, bio je i na njenoj pravoj komemoraciji. Čak ni u bogatim glumačkim i filmskim karijerama ne snimate scenu inspirisanu događajem na kojem ste stvarno bili. Kao da, u neku ruku, glumite sami sebe.
– To se zaista ne dešava često, ali u ovom slučaju ima smisla. Film sam po sebi i Markovom scenariju ima određeni integritet, koji se baš oslanja na neka naša iskustva. U svakom filmu nas i oduševi kada je nešto autentično. Neophodno je da se nešto „desi” pa da mi vidimo da je to „istina”, smatra Nikola Rakočević, dodajući „da mu je jako drago što je u ovom filmu”.
Po njemu, postoji odnos prema filmu ali i odnos ljudi između sebe.
– To je ono što je u ovom filmu izuzetno važno i dragoceno jer smo danas izgubili odnos i prema sebi i prema drugima, zaključuje on.
Rad sa Slajom u Domu omladine za Rakočevića je bio pravo utočište jer su mogli da se bave stvarima koje nigde drugde nisu mogli da rada, ni u školi, kući ili ulici.
– Imao sam sreće da budem tu i tom trenutku, završava on i odlazi da snima scenu povratka glumca Vase Šaranca, koji posle dugo vremena dolazi u svoj rodni grad – Kragujevac.
Stop! Stop! Prva polovina kadra se dešava iza zavese. I glumci i statisti ponovo zauzimaju svoja mesta. Akcija.
A Višnja Parkanka na komemoraciji ističe da „Kika nije bila samo učitelj glume”, a „Dom omladine samo obična dramska sekcija”. I, nije.
– Niko od nas ne može da objasni šta je nama Mala scena značila, glumi Višnju Ivana Vuković.
Tako je i bilo u njenom životu.
– U pitanju je porodična priča u kojoj smo svi mi zajedno išli na glumu. Onda se dogodila Kikina smrt i Vasa, Moca i ja odlazimo na njenu komemoraciju. Sve mi je to sada „došlo” sasvim prirodno, kao neka naša autentična priča, smatra Ivana Vuković.
Po njenom mišljenju, to je i izazov jer ne žele da urade dokumentarni film i samo puko „preslikaju” komemoraciju kojoj su zaista prisustvovali.
– To jeste naša „priča” ali iz ugla filma „Za danas toliko”. Zna se koliko je Slaja nama značila ali ljudi budu pogledali film nama Slaja ali ljudi koji budu gledali film „imaće svako svoju Kiku”, završava ona i odlazi na snimanje.
Opet scena ulaska na komemoraciju. Klapa – 18/B – pet prvi put. Akcija! Stop! Pa još jednom „svi na početne pozicije”. Snima se. Kupljeno. U Sali odjeknu aplauz ali ne onaj scenski, za potrebe snimanja već pravi, spontani.
Uz Ivanu Vuković i glumac Filip Đurić igrao je glavnu ulogu u prethodnom Đorđevićevom filmu „Moj jutarnji smeh”.
– I ovo je Kragujevačka priča na način kako je on kao reditelj „registruje i vidi”, a onda zajedno sa nama pokušava da je prenese i prikaže taj duh Kragujevca. Ipak, po atmosferi, može da se kaže i žanru, mada ja ne verujem u žanrove, drugačiji je film od „Osmeha”, kaže Đurić.
Kao i njegovim kolegama i Filipu Đuriću je super što su filmski oživeli i taj duh Slajinog Doma omladine.
– Iskreno se nadam da ćemo ga dobro „preneti” u filmski medij. Nekako, kod nas uvek prave i dobre stvari niko adekvatno ne „registruje” i one večito ostaju „nezabeležene”, smatra on.
Opet akcija. Tišina. Snima se. Na scenu se penje četrdesetak ljudi. Svi zajdno pevaju „Semafori štrajkuju ne mogu da pređem ulicu”, stihove kragujevačke grupe „Danski prolaz”, hita iz 1985. godine. Opet – kupljeno ali i opet – aplauz.
Kragujevačka ekipa pojačana Goranom Bogdanom
Scenario, režiju i monatažu filma „Za danas toliko”. U filmu glume pored Filipa Đurića, Ivane Vuković i Nikole rakočevića glume još i Darija Nešić, Miloš Milovanović Šoša, Đorđe Đoković, Sara Simović, Suzana Grujić, po prvi put na filmu Milica Jovović (svi Kragujevčani i članovi Slajine grupe), šestogodišnja Kragujevčanka Miona Pejković, Dimitrije Dinić (nije iz Kragujevca). U ulozi kuma iz Republike srpske je Goran Bogdan.
Sem Teatra film je sniman na više lokacija po Kragujevcu u naselju Pivara – Zelegorskoj ulici (gde je filmska porodična kuća Šarenaca), Kosovskoj, kod Sata i Upravnne zgrade Vojne fabrike, u naselju Vašarište u Velikom perku i na Prirodno-metematičkom fakultetu, u Centru grada…
Nije bila samo učitelj glume – Slavica Urošević Slaja
Slavica Slaja Urošević (1957 – 2012) bila je pozorišni reditelj, dramski pedagog, dramaturg, producent, kostimograf… Bavila se i književnim i novinsrkim radom.
Dečju pozorišnu radionicu Doma omladine osnovala je 1. oktobra 1984. godine. Iz nje je izašlo nekoliko desetina predstava koje su na smotrama dečijeg dramskog stvaralaštva osvojile brojne nagrade.
Dramski studio je pokrenula 1988. godine, sa željom da podrži omladinu koja je prerasla dečije predstave. Iz Dramskog studija potekli su kasniji profesionalni glumci: Ivan Tomić, Miloš Đorđević, Suzana Matić, Isidora Sekulić, Marko Marković, Đorđe Simić, Jovana Mišković, Milena Nikolić, Nikola Rakočević, Milomir Rakić, Vlada Đoković, Marija Mitrović, Marko Savić, Đorđe Đoković, Miloš Milovanović, Vlada Milić i drugi.
Činjenicu da, osim Beograda, najveći broj studenata glume dolazi iz Kragujevca, stručna javnost je ocenila „kao zaslugu Slavice Urošević i Dramskog studija”.
Filmska radionica, koju je Uroševićeva osnovala 2002. godine, pomogla je razvoj profesionalnih filmskih reditelja, kamermana i producenata.
Od 2013. godine Mala scena kragujevačkog Doma omladine nosi njeno ime.
Izvor: danas.rs Zoran Mišić