(naslov inspirisan i „pozajmljen“ od „Neko je rekao feminizam“)
Danima razmišljam o rečenici jedne Amerikanke, izgovorene početkom 2001, na nekom seminaru u Vojvodini : „čuvajte svoja prava, jer za čas se izgube sva, ako samo na jednom popustite“. I tako je sve počelo. Prvo čekaš „Hag“, pa da prođe ekonomska kriza. Pa obračun sa organizovanim kriminalom, pa da „dođe“ politička volja, šta god to značilo, i nađeš se na vetrometini gde sve lepo piše na nekom papiru, ali se „ne važi“. I samo se gubiš.
Nedeljama razmišljam kako je moguće da devojkama, mladim ženama i ženama u Srbiji ništa „ne znači“ brojka ubijenih žena samo u prvih šest meseci ove godine. Kako ih te smrti ne razdrmaju, ne nateraju da vrište, da traže odgovore. Ni one silne cipele i zapaljene sveće koje simbolizuju izgubljene živote žena, ne da ne znače ništa devojkama, ženama, nego većina nkada nije ni saznala „šta su to tamo neke čudne žene“ radile. Ili što reče jedan čika iz Surdulice na akciji podrške prvoj žrtvi seksualnog uznemiravanja na poslu „ovo nisu naše žene“….
Mesecima razmišljam zašto se ne veruje suzama i patnjama radnica u npr „Juri“ ili sezonskim radnicama na poljima, njivama širom Srbije? Kako te suze i ta patnja nisu vredne bar jedne građanske incijative, predloga zakona, ozbiljne kampanje ili jednog dana u životu svih žena Srbije? Zar one nisu nečije majke, sestre, supruge, partnerke, prijateljice, komšinice? Kako to da ne nađu trunku simpatije, solidarnosti ostalih građana, jer svi imamo sestre, majke, prijateljice….
Godinama me uoči 8. marta guši neka knedla u grlu. I samo mi se vrti tekst Marije Perković iz zbornika „Neko je rekao feminizam“ – „8. mart je i prazan mi je frižider, koji čak i nije moj.“ I stvarno fižider je prazan godinama, od onih privatizacija, oberučki prihvaćenog liberalnog kapitalizma, pa ove pandemije, ne samo ženama, već čitavim porodicama. Mada o punom ili praznom frižideru u Srbiji brigu ipak vode žene, baš kao i o mnogim drugim stvarima. Ovaj, problemima.
Ali taj frižider, taj prazan frižider, koji nije ni Marijin, ni moj, ni sestrin, a bio je bakin, mamin, tetkin, ujnin, strinin, simbolizuje nešto mnogo strašnije i ozbiljnije. Ili još preciznije, ilustracija je našeg položaja i naših ženskih života u ovom trenutku u našoj Srbiji. Lep je, čist, na njemu su magneti s nekih letovanja ili izleta, ali iz njega zjapi ta praznina, hladnoća i neki čudan, opori miris. Od koga ti je samo muka.
I kad bi me neko sada baš, na 8. mart, pitao da li bih ponovo cepala cipele po Srbiji u kampanjama za prava žena, za sigurne kuće, za muke svake drugarice, poznanice, odgovorila bih DA. I po snegu, i po mrazu, i po kiši, i po teškim omorinama, DA. Ne samo zbog tih tamo nekih žena, radnica, seljanki, novinarki. Ne, na to me više obavezuju sve one bezimene koje su se u ratu izborile da mi možemo da glasamo, budemo birane, da radimo, da se školujemo, da same odlučujemo o našim životima. Nema odustajanja. Nema. Čak i ako svakoga dana moram da objašnjavam studentkinjama da sifražetkinje nisu sluškinje, već žene koje su dale svoje živote da se čuje njihov glas.