Mada je nakon dogovora u Vladi Srbije deklarativno odgovoreno na zahteve poljoprivrednika, mnogi su ostali nezadovoljni, a sve češće se govori i o ponovnim blokadama.
Sa Slobodanom Srećkovićem, domaćinom iz Velikog Krčmara govorili smo o blokadama, kao i opštem stanju srpskog sela i poljoprivrede.
Iako je imao razne mogućnosti, svoj životni put i ambicije vezao je za rodnu kuću. Prečim je smatrao očuvanje dedovine i praga u koji su, kaže Slobodan, njegovi preci utkali krv i znoj:
- Smatram da sam za svog veka postigao dosta, međutim džaba je sve što sam stvarao i radio kada se odnos države prema seljaku nije promenio od ’45, a moj rad i ulaganje obezvređen dotle da u gradu više vredi jedna udžerica nego zdanje na selu –počinje svoju priču Slobodan.
Cilj blokada je, smatra naš sagovornik, bio da država pokaže ‘kašičicu razuma’ i saosećanje prema poljoprivredniku koji se nalazi na ivici egzistencije. Pregovore vođene u Vladi Srbije ocenio je kao ‘zamajavanje poljoprivrednika’.
- Dogovorili su da 20 dinara bude nafta – 80l po hektaru jeftinije nego što je sada. To je preko noći smanjeno na 50 dinara. Dogovorili su 15 dinara premije na isporučeni litar mleka. To je preko noći smanjeno i samo za zadnji kvartal je obnarodovano da će biti premije od 15 dinara. Raspravljano je o nekih 700 evra po toni suncokreta – došlo se do neke kompromisne cene od 73 dinara, koja je po meni cena koštanja – ali dođavola, neka se ispoštuje dogovor. Međutim, tu postoji puno činilaca koji bi trebalo da se poklope da bi se ta cena od 73 dinara ispoštovala. Smatram da će to teško ići, jer već je taj rok napisan. Suncokret će do 15. septembra biti sav ovršen u Srbiji, jer vršaj je već počeo. Međutim, već se priča da će isplata biti do 15. oktobra. Već se to prolongira i već se ide u neku dubiozu – kaže naš sagovornik, kome nije prvi put da mu se sudbina odlučuje za pregovaračkim stolom.
Propast šumadijskog sela, smatra on, nastupila je onog momenta kada su komunisti došli na vlast. Kraj devedesetih nagovestio je promene, slobode i demokratiju, a Slobodan koji se ‘kao dete’ nadao: boljitku, različitostima i pobedi sposobnijeg, komentarišući stanje u kome se naše društvo danas nalazi, kaže da samo možemo zahvaliti Bogu na tome što nije ’45.
Optimizmu ulaska u 21. vek nije trebalo dugo da iščili. Paralelno sa promenama Srećković pokreće privatnu firmu – ali avaj, kaže on: ne slažući se sa politikom vlasti, dobio je finansijsku kontrolu od šest i po meseci.
- Da se ne lažemo ljudi, ako ćemo da budemo iskreni i pošteni: svaka firma koja nije u ljubavi sa vlašću, biće žigosana, procesuirana i onesposobljena za bilo kakav rad.
Slobodan je seljak koji je bio u prilici da ‘vidi sveta’, pa sadašnji trenutak posmatra iz šireg ugla. Početkom osamdesetih on se nalazi u jugoslovenskoj republici Sloveniji, za koju kaže da je već bila daleko uređenija od današnje Srbije:
- Tih godina sam video da tamo nije postojala kuća koja nema asfaltiran prilaz, stabilan telefon, vodu ili oporezivu njivu, a da tadašnja republika Slovenija nije obezbedila prilaz do nje. Meni se četrdeset i jednu godinu kasnije desilo da nemam asfalt do kuće. Desilo mi se da 700m od kuće, do mojih njiva, ja moram da idem okolo, iako me ne preseca ni Dunav ni Sava pa da je potreban most – 7,5km umesto 700m.
Pita se i zbog čega od 2000. godine u njegovom selu nije održan nijedan ‘pošteni’ zbor birača, gde bi meštani progovorili o onome što ih tišti. Čitav politički život u selu sveo se, kaže, na ljude koji napajaju lične apetite:
- Ćutimo, žmurimo i plaćamo, što bi Čika Jova rekao ‘juhuhuhu’. Tako da se neke stvari u selu dešavaju, a da mesna zajednica jednostavno nije ni upoznata. Sa neke više istance se rešava, ljudima se čine ustupci itd.
Zarad ranijih političkih neslaganja ili ne, sokak Srećkovića jedini je neasfaltiran u selu.
- Sada se radi asfalt čoveku do kuće koja je izdvojena. Taj čovek je poznat po tome što je vodio i babe žabe da potpišu peticiju za našeg predsednika, što je išao na sve zborove koje je on organizovao – bilo autobusom ili samostalno. Jednostavno, vlast mu se odužuje novcem za infrastrukturu iako je njegova kuća izdvojena. Tu nema prevashodnosti, već se odužuje po zasluzi.
S godinama, priznaje naš sagovornik, sve je teže odgovoriti šta je korupcija, a šta ne. Ipak, smatra da je u slučaju Krčmara nešto nalik tome.
Ako hoćeš da glasaš za nas, dovešćemo ti dva kamiona kamena. Nije korupcija: iz vašeg kraja nemamo odgovarajući broj glasova i dok to ne popravite nemamo o čemu da razgovaramo –objašnjava Srećković.
- To malo iritira ljude, to ih juri sa sela koje je ionako opustošeno. Mi ne treba da se razlikujemo po strankama, već treba da nas okuplja naša vera, zajedništvo u rešavanju takvih pitanja, a onda da stranke dođu pred izbore. Međutim, to stranačko obeležje nas prati non stop i nikada se ne ukida – kaže naš sagovornik, koji podvlači da nije pripadnik nijedne političke partije.
Odluku paora iz Srbobrana da se napuste pregovori kako se predsedniku Vučiću ne bi pružao legitimitet Srećković komentariše kao očekivanu i dodaje:
- Koje on veze ima sa poljoprivredom? Koje on veze ima sa cenom suncokreta? Koje on veze ima sa otkupom mleka? Ali šta ćemo? To je naša Srbija.
Piše: Janko Milošević