Odgovor Sanje Živković na otvoreno pismo koje joj je upućeno

Na adresu našeg portala danas je stiglo otvoreno pismo upućeno Sanji Živković, direktorki Istorijskog arhiva Šumadije, koja je nominovana za ovogodišnju Đurđevdansku nagradu. Pismo je stiglo od Ane Krstić, samostalne istraživačice i filološkinje Beogradskog univerziteta. Odgovor Živkovićeve prenosimo u celosti:

Poštovana gospođo Krstić,
Odgovor na Vaše pismo neću započeti aluzijama i preispitivanjem Vašeg političkog opredeljenja, jer je ovo demokratsko društvo u kojem svako ima pravo na isto. Istini za volju, da niste naslovili kome je upućeno pismo i da mi se niste nekoliko puta obratili, ne bi baš bilo jasno kome se obraćate, jer prvo naglašavate da se obraćate mojoj malenkosti, a do kraja dolazimo do Gradonačelnika, Veća i Skupštine. Zato, ne mogu da se oduprem utisku da pod velom „odbrane struke“ imate sasvim drugačiji cilj, ali iskreno, nemam nameru da se time bavim. Kako sam od Vas pobrala niz uvredljivih, osionih i sve, samo ne objektivnih epiteta, sa ciljem unižavanja, obezvređivanja i omalovažavanje kroz navođenje niz neistina, osećam potrebu da Vam u nastavku teksta na neke od njih i odgovorim. Napominjem da ću se baviti samo onima koje se odnose na monografiju i koji direktno ugrožavaju ne samo njen naučni karakter, već i rad svih onih naučnih radnika, koji su u vezi sa njom, ali i onima koje se odnose na moje akademsko obrazovanje.
No, krenimo redom.

Što se tiče podatka da je Anastas Jovanović, prvi srpski fotograf, koji osporavate, potvrda istog nalazi su u knjizi „Identiteti i mediji: umetnost Anastasa Jovanovića i njegovo doba“ u izdanju Matice srpske i Muzeja Grada Beograda, čiji urednici su Tatjana Korićanac (glavni urednik), dr Igor Borozan i Danijela Vanušić, cenjena i priznata imena u naučnoj oblasti. Sudeći po Vama, verovatno i oni greše? Što se tiče drugih istorijskih negiranja, da ne bih navodila svu korišćenu literaturu, želim da ukažem na činjenicu da je recenzent monografije „Knez Mihailo kroz umetnost i arhiv“ prof. dr Radomir J. Popović naučni savetnik Istorijskog institua u Beogradu. U slučaju da ne znate prof. Popović je bio predsednik Naučnog veća Istorijskog instituta od 2014. do 2016. godine, a trenutno je urednik časopisa „Miscellanea//Mešovita građa“, te urednik epohe u „Srpskom biografskom rečniku“ Matice srpske, član redakcije časopisa „Istraživanja“, Upravnog odbora Instituta za savremenu istoriju i Upravnog odbora Istorijskog muzeja Srbije, zatim Rukopisnog odeljenja i Leksikografskog odeljenja Matice srpske, kao i Stručnog saveta Istorijskog muzeja Srbije. Iz navedenog se može zaključiti da on sigurno ne bi rušio svoj kredibilitet i bio recenzent, kako Vi kažete bezvrednog izdanja, koje nije u skladu sa naučnom aparaturom. Daću sebi za pravo da mi mišljenje takvog čoveka mnogo više znači nego Vaše. Takođe, koautor monografije je Predrag Ilić, istaknuti istoričar, koji iza sebe ima veliki broj naučnih radova i publikacija, za koga takođe ne verujem da bi tek tako „stao“ uz ono što sam napisala.

S obzirom na to da ste prilično drsko dali sebi za pravo da osporavate moje obrazovanje na osnovu netačnih tvrdnji, i na to ću Vam rado odgovoriti. Trebalo bi da znate, kao osoba od struke, da postoji nekoliko vrsta citiranja, a da sam se odlučila za tzv. Čikago stil, koji se koristi u humanističkim naukama, o čemu postoje i brojni naučni radovi (jedan od njih je rad mr Dragane Sabovljev „Čikago stil bibliografskog citiranja“), pa nema potrebe da Vam sada i to dodatno pojašnjavam. Što se tiče ponavljanja lekseme „isto“, ona je sasvim legitimna, kada je reč o istoj bibliografskoj jedinici. Osvrnemo li se na primedbu u vezi sa izvorima i literaturom, ne znam odakle Vam ideja da književna dela ne mogu biti izvor kada se radi o književnim proučavanjima. Ako mi ne verujete, savetujem Vam da pročitate „Nasleđe“, časopis za književnost, umetnost i kulturu u izdanju FILUM-a, gde ćete naći potvrdu mojih reči na mnogo primera. Između ostalog u 21. broju pomenutog Časopisa, 2012. godine objavljen je i moj naučni rad „Pad maski, otkrivanje lica i oneobičajene konstante pojedinih ženskih likova u Mihizovim dramama“. S obzirom na to da ste osporavanjem mog akademskog znanja i naučne aparature u radovima, čiji sam autor, posredno osporili i kredibilitet istaknutih profesora, koji su taj, ali i druge moje radove procenjivali i ocenjivali visokim ocenama, osećam potrebu da navedem neke od njih, kako sve ovo ne bi bilo svedeno na rekla-kazala.

Naime, u pitanju su prof. dr Dragan Bošković, prof. dr Časlav Nikolić, prof. dr Maja Anđelković i drugi, kod kojih sam za svoje radove dobijala devetke i desetke. Naravno, ukoliko želite mogu Vam dostaviti i kopije diploma, radova, pošto vidim da Vas moj rad posebno inspiriše i izaziva. Ujedno Vas pozivam da, ukoliko želite, dođete na razgovor sa kolegom Predragom Ilićem, koga ste proglasili tek priređivačem i sa mnom kako bismo odgovorili na sve što Vas muči ili još bolje, pošto volite medijsku pažnju, da održimo jednu javnu raspravu na date teme, te utvrdimo ko koliko zna. Interesantno je i to da se kao filološkinja nijednog trenutka niste osvrnuli na bavljenje knezom Mihailom kao piscem i inspiracijom, što zauzima veći deo rada, već ste isključivo bavili istorijom.

U svakom slučaju, drago mi je što se istraživačica sa Univerziteta u Beogradu zainteresovala za naš Grad, nagradu, Gradonačelnika, monografiju, Šumadijske anale, koji su objavljeni 2024. dakle nakon monografije, a posebno moju malenkost uz napomenu da, ukoliko želite da zaista odbranite struku to činite bez uvreda, uz realne argumente i dogovor sa sobom koga tačno želite da odbranite, a koga da napadnete.