Odbornici SO Paraćin, jedne od tri lokalne samouprave u kojima SNS nije u vlasti, uputili su otvoreno pismo javnosti, državnim i međunarodnim organizacijama za poštovanje ljudskih prava, u kome navode da su svakodnevno izloženi pretnjama, ucenama i iznuđivanju priznanja nepostojeće krivice.
Glas Šumadije u celosti prenosi pismo odbornika Skupštine opštine Paraćin, nakon sednice održane u utorak (3. septembar):
Mi, odbornici skupštine opštine Paraćin, ne osporavajući pravo državnim službama da rade svoj posao, oštro se protivimo:
– nameštanju dokaza i isceniranju nepostojećih krivičnih dela,
– iznuđivanju „priznanja“, za krivična dela koja nisu izvršena, upotrebom mučenja žrtava, protivno konvenciji o ljudskim pravima
– zloupotrebi hapšenja kao metode odmazde prema licima koja se u datom roku ne povinuju „naređenju“ da pristupe Srpskoj naprednoj stranci
– korišćenju autoriteta radnika policije, rukovodilaca policije i sličnih državnih službi i njihovom direktnom uključivanju u „politički rad“, i njihovom ličnom angažovanju, uz pretnje hapšenjem, pretnje upotrebom državnih službi za uništavanje preduzeća, reputacije, a kako bi se građani prisilili da odustanu od politike ili pristupe Srpskoj naprednoj stranci
– davanju ovlašćenja licima koja nemaju položaj u državnoj administraciji da upravljaju državnim službama, kakve su policija i inspekcije kao instrumentima sile protiv političkih protivnika
– medijskim manipulacijama i organizovanom korišćenju „lažnih vesti“ u „politčkoj borbi“ od strane SNS-a uz medijsku cenzuru
Sve navedene metode zloupotrebe državnih službi, prema našim saznanjima, koriste se u Paraćinu u cilju „prekomponovanja“ lokalne vlasti i onemogućavanja političkih protivnika SNS-a da učestvuju na izborima.
U ovom otvorenom pismu, bliže ćemo opisati navedene metode, uz primere koji se odnose na događaje u Paraćinu, o kojima imamo saznanja.
Prva metoda: Iznuđivanje „priznanja“ uz nameštanje „dokaza“ ucenjivanjem posrednika
Na osnovu „anonimnih prijava“ koje pišu, predstavnici povereništva SNS-a, organizuju se policijske provere saradnje preduzeća i preduzetnika koja po prirodi svoje delatnosti sarađuju sa javnim preduzećima i ustanovama.
Ukoliko se ne pronađu nikakvi nedostaci, koji bi se mogli iskoristiti u sledećoj fazi za iznuđivanje priznanja neosnovanim pritvorom, privrednik koji sarađuje sa javnom službom poziva se navodno u prostorije policije, prostorije SNS-a, vikendice na Grzi ili neko drugo „skrovito mesto“.
U ovim prostorijama, dočekuje ih navodno, „mešoviti partijsko policijski tim“, sastavljen od lica koja se predstavljaju kao inspektori iz Paraćina ili najviši predstavnici policijske stanice iz Paraćina, zatim lica koja se predstavljaju kao „kolege iz Niša“, a u društvu jednog od poverenika SNS-a.
Od privrednika se traži da „prizna“ da je „davao novac rukovodiocu javnog preduzeća ili ustanove“ ili drugom licu koje ima neka javna ovlašćenja.
Ukoliko ne „prizna“, a do sada niko nije priznao, najpre mu se preti potpunim uništenjem firme, putem inspekcija, policije, državnih službi, kriminalaca koji će „doći iz Beograda“.
Ovakvo priznanje, ukoliko se iznudi, iskoristilo bi se opet za sledeću fazu, za iznuđivanje „priznanja“ neosnovanim pritvorom.
Ovaj privrednik može da bude i vlasnik velikog preduzeća, ali i običan taksista koji se navodi da optuži komunalnog inspektora pretnjom oduzimanjem automobila.
U sledećem koraku privredniku se predlaže da fingira davanje mita, tako što će odneti obeležene novčanice nekom rukovodiocu u dogovoru sa „timom“, jer „ekipa iz Kraljeva je spremna da odmah preduzme mere i to neće imati ništa sa nama“.
Naravno, rukovodilac o kojem je reč nikakav novac nije tražio, dovoljno je da bude neoprezan i da prihvati da se susretne sa ucenjenom osobom.
U strahu i kako ne bi došli u situaciju da nevine ljude izlažu pretnji hapšenjem, a sebe maltretiranju inspekcija i kriminalaca, privrednici otkazuju dugogodišnju saradnju sa opštinom ili izbegavaju da se pojave na javnim nabavkama kod opštinskih javnih preduzeća i ustanova.
U jednom slučaju došlo je i do prodaje preduzeća drugom vlasniku, bliskom SNS, nakon navodne posete poverenika SNS za Paraćin i lica za koje je vlasnik preduzeća smatrao da su „državni službenici“, a koji su mu objasnili da će „proći kao Mišković“ ili će neko od njegove punoletne dece biti priveden i zadržan u pritvoru zbog ubačene manje količine neke zabranjene supstance prilikom kontrole vozila koja koriste.
Druga metoda: Iznuđivanje „priznanja“ pretnjom neosnovnanim pritvorom i optuživanjem za nepostojeće „teško delo“
U ovom slučaju se banalni prekršaj koji se pronađe u policijskoj kontroli proglasi ozbiljnim krivičnim delom, obično „trgovinom uticajem“ kako bi se stvorio osnov za neosnovani pritvor.
Zatim se od okrivljenog, koji nije sam meta koja se cilja u akciji, traži da „prizna ko mu je naredio da to čini“ uz stavljanje u izgled blaže kazne. Na ovaj način se zastrašivanjem želi iznuditi „priznanje“ koje će biti osnov za hapšenje sledeće osobe, iako je „priznanje“ i očigledno lažno.
Ukoliko „okrivljeni“ ne „prizna“ i ne optuži još nekog sledeći korak je pretnja pritvorom od više meseci.
Pretnja pritvorom, koji je potpuno bez osnova, pošto i nije reč o stvarnom krivičnom delu, već o konstrukciji, služi kao sredstvo mučenja, kojim se kod okrivljenog izaziva jaka duševna bol.
Obrazloženje je uvek isto, saslušaće se niz svedoka, nema radnika u tužilaštvu pa će saslušanja ići tempom od jednog svedoka mesečno i „okrivljeni“ može da ostane u pritvoru i godinu dana.
Onda se kao „spasonosno“ rešenje nudi „priznanje krivice“ i u situaciji kad im se najavljuje da mogu da provedu i godinu dana u pritvoru, „okrivljeni“ rado pristaju da „priznaju“ i da su uradili ono što sigurno nisu za kaznu od nekoliko meseci kućnog zatvora.
Na ovaj način, mučenjem, u situaciji kad lažno okrivljeni oseća veliku duševnu bol, protivno konvenciji o ljudskim pravima, ljudi se prisiljavaju da priznaju i šta sigurno nisu uradili.
Dve osobe su o tome javno govorile, Danijela Radonjić i Biljana Milenović Stojanović, tvrdeći da je isključivi razlog za njihovo priznanje krivice to što su birale između višemesečnog pritvora bez osnova koji im je stavljen u izgled i višegodišnjeg suđenja tokom kojeg će imati ograničena prava i zatvorske kazne u formi kućnog zatvora uz materijalnu „odštetu“ za štetu koja zaista nije napravljena.
Ostala lica koja su iznosila iste tvrdnje, nisu o tome govorila u javnosti, ali spisak od dva lica nije konačan.
Na ovaj način moguće je da bilo koje lice, suočeno sa mučenjem kroz pretnju neosnovanim pritvorom, optuži bilo koga drugog, što bi se zatim uzelo kao osnov za neosnovano pritvaranje tog drugog lica.
Treća metoda: Pretnja i pretnja hapšnjem da bi lice prešlo u SNS ili u cilju prisiljavanja lica da napusti politiku.
Licima kojima je profesija takva da komuniciraju sa velikim brojem ljudi preti se da će im se podmetnuti dokazi, da će biti pritvoreni i javno diskreditovani.
Obično se radi o ljudima od velikog profesionalnog integriteta, pre svega lekarima.
Na primer, lekaru se stavi u izgled da je „sledeći za hapšenje“, da će mu neko ostaviti „šta god“ u ordinaciji, ljudi se dovode u stanje stalne sumnje, straha da mogu da budu žrtve nameštanja dokaza, što izaziva veliku duševnu bol i zapravo predstavlja metod mučenja ljudi.
Onda, dok su u tom stalnom strahu, koji izaziva veliku duševnu bol, mučeni na taj način, stavlja im se u izgled da će sve prestati ako napuste politiku ili još bolje pređu u SNS.
Da bi pretnje bile uverljivije, često se dešava i da ih posete na poslu ili čak kod kuće lica koja „nisu odavde“, lica koja se predstavljaju kao „policajci“, „BIA“ ili neki drugi državni službenici, u pratnji funkcionera SNS-a, koji im prenesu šta se planira ukoliko ne postupe po zahtevu.
Jedan od javnih funkcionera Opštine Paraćin zbog ovakvog pritiska podneo je ostavku i povukao se sa javne funkcije.
Neka od lica koja su prošla kroz ovu torturu, tvrde da im je rečeno da će i ostali javni funkcioneri proći na sličan način, a da će „predsednik opštine biti potpuno uništen i diskreditovan“.
Navodi se i da se lica za koje se proceni da bi mogli biti od koristi SNS-u na budućim lokalnim izborima (na primer – poznati privrednik iz sela) kontaktiraju na taj način što ih zove neko od policijskih rukovodilaca i zakazuje sastanak sa poverenikom SNS za Paraćin, što se doživljava kao jasan pritisak.
Četvrta metoda: Otkazi i pritisci na članove porodice
Jedan odbornik dobio je otkaz u preduzeću pod državnim uticajem, zato što je, kako mu je preneto, rukovodioce pozivalo lice koje se predstavljalo kao visoki funkcioner SNS-a. Rukovodilac je navodno pozivan i od strane lokalnih poverenika SNS-a.
Još dve odbornice ostale su bez posla, jer za njih više nije bilo mesta u državnim ustanovama u kojima su radile, a na jedno od ta dva mesta odmah je zapošljen drugi radnik za koga se tvrdi da nema odgovarajuće kvalifikacije.
Na sličan način vrši se i pritisak na porodice odbornika i javnih funkcionera. Supruga zamenika predsednika opštine, posle poslatih upozorenja, pred kraj radnog veka premeštena je na rad u susednu opštinu, a supruga načelnika odeljenja za urbanizam smenjena i postavljena na niže radno mesto.
Peta metoda: Diskreditacija u javnosti i medijske manipulacije
Preko pet stotina objava sa lažnim vestima emitovano je u protekle dve godine protiv lica koja obavljaju poslove u lokalnoj samoupravi.
Mehanizam rada je sledeći: Lažna vest pojavi se na neregistrovanom portalu, zatim je prenesu „mediji“ koje kontroliše SNS sa državnim pokrivanjem, pa je potom „komentarišu“ više puta različiti funkcioneri SNS koji imaju i državne funkcije.
Na taj način potpuno lažna vest na kraju dobije uverljivost jer o njoj govore „državni funkcioneri“ i prenose je „mediji“ sa državnim pokrivanjem.
Ovakve objave recikliraju se u beskonačnost, dele kao štampani materijal i „potpuna istina“ od kuće do kuće od strane aktivista SNS.
Pravna zaštita žrtava je slaba, Savet za štampu mnogo puta doneo je odluke kojima je usvojio žalbe žrtava i takve objave proglasio jasnim primerima kršenja novinarskog kodeksa, a u dva slučaja donete su i presude (posle dve godine) protiv tabloida, od kojih je jedna pravosnažna.
Portale sa lažnim vestima nemoguće je tužiti zbog sakrivanja vlasništva, tekstova bez potpisa i zato što nije reč o registrovanim medijima, pa se na njih ne primenjuje zakon, pa u skoro svim slučajevima nije ni moguće bilo šta preduzeti.
U ostalim slučajevima slaba uteha je objavljivanje nezapaženih „demantija“ što se redovno čini.
Vrhunac medijske manipulacije je krađa mobilnog telefona Biljane Milenović Stojanović na radnom mestu, verovatno zbog namere da se proveri njena komunikacija sa drugim javnim funkcionerima. Lica koja su ukrala telefon, zatim su organizovala da se korišćenjem njenog fejsbuk naloga postavi lažna objava kojom je „optužen“ predsednik opštine za naređivanje nezakonitih radnji Biljani Milenović Stojanović (koja je jedna od osoba kojoj su iznuđena „priznanja“ pretnjom pritvorom). Objava je postavljena u 19.00 na slabo praćenom profilu da bi zatim u 20.00 „mediji“ sa državnim pokrivanjem koje kontroliše SNS od toga napravili „glavnu vest“.
Iako je Biljana Milenović Stojanović putem objave po preuzimanju svog profila, a zatim iste večeri i u video izjavi na internetu demantovala ove objave, da bi ih ponovo demantovala za medije narednog dana u opširnom intervjuu, na televiziji „Pink“ ova lažna objava (demantovana, uz objavljivanje demantija i na samom „Pink“-u) u petak 30. avgusta u jutarnjem programu prilikom gostovanja državnog sekretara Nenada Nerića iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja korišćena je kao potpuno istinita.
U ovom slučaju stiču se sva suština medijske manipulacije, korišćenje lažnih objava, do kojih se u ovom slučaju stiglo i krađom telefona, potpuno ignorisanje demantija koji je objavljen i na medijskoj kući koja je izvršila manipulaciju, korišćenje prisustva javnog funkcionera SNS-a da se da uverljivost manipulaciji.
Šesta metoda: Medijska cenzura
Posle promene vlasništva nad lokalnom televizijom u više slučajeva zabeležena je cenzura sadržaja o lokalnoj samoupravi u slučajevima kada je SNS pominjan na sednicama skupštine opštine ili u drugim javnim obraćanjima.
Poslednji primer je cenzura govora predsednika opštine na sednici skupštine opštine od 26. avgusta koji je u potpunosti izbačen iz druge verzije vesti.