Pančevačka pivara je uspešno poslovala skoro tri veka pre nego što joj je oktobra 2008. godine stavljen katanac na vrata. Zašto nismo uspeli da sačuvamo brend koji je vekovima nastajao i zbog čega se nemarno ponašamo prema spomenicima kulture od velikog značaja?
Verovali ili ne, lik čoveka čija je porodica proslavila pančevačku pivaru viđate gotovo svakodnevno. Čovek sa brkovima na novčanici od hiljadu dinara je niko drugi do Đorđe Vajfert, peti po redu guverner Narodne banke Srbije i sin Ignaca Vajferta, ambicioznog industrijalca iz 19. veka. No, krenimo redom.
O osnivanju i nastanku brenda Vajfert
Pančevačku pivaru osnovao je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. Zemaljska administracija sklopila je ugovor sa njim 12. januara 1722. godine i dala mu pravo da proizvodi pivo. Manufaktura je počela sa radom 22. maja 1722. godine, ali, kako Zemaljska administracija nije bila zadovoljna kvalitetom piva, nakon tri godine je Kepišu oduzela pravo zakupa i ustupila ga drugom Jevrejinu, Volfu Menceru. Vlasnici će se smenjivati sve do 1847. godine kada pivaru preuzima dvadesetjednogodišnji Ignac Vajfert, imućni industrijalac nemačkog porekla. Od druge polovine 19. veka pa sve do Drugog svetskog rata, fabrika će ostati u vlasništvu porodice Vajfert i tada doživeti svoj procvat. Vajfertovi su značajno unapredili proizvodnju piva, uveli najmodernije nemačke tehnologije tog vremena u obe svoje pivare, pančevačkoj i beogradskoj, a uspeli su da prošire prodaju daleko izvan Pančeva i okoline. U to vreme, Vajfertovo pivo konzumiralo se u Beču, Budimu, Pešti, Požunu i Beogradu, kao i na srpsko-turskom ratištu. O tome koliko je bilo popularno, najbolje govori slogan iz tog vremena: „Ko najbolje pivo bira, Vajfertovo konzumira”. Stiče se utisak da porodica Vajfert, proizvodnjom piva, nije stvorila samo dobro poznati brend, već je u pogranično mesto na Tamišu pojačala duh građanstva i urbanosti.
Nacionalizovana fabrika širi ponudu svojih proizvoda
Posle Drugog svetskog rata, fabrika je nacionalizovana. Od novembra 1946. godine zvala se „Narodna pivara”, sve do početka 1950. godine kada se rešenjem Prezidijuma NR Srbije spaja sa beogradskim pivarama „7. juli” i „Beograd”. Država je pokrenula inicijativu 1962. godine za reorganizaciju poljoprivrednih organizacija i prehrambene industrije, pa je na sednici Skupštine opštine Pančevo 25. septembra te godine doneta odluka da se formira Poljoprivredno industrijski kombinat „Tamiš” u čiji sastav je ušla i Pivara. U to vreme počinje proizvodnja crnog piva „Nacional”, kao i dve nove vrste specijalnog piva: svetlo „Elit” sa 16% i tamno „Nektar” sa 18% sladnog ekstrata. Istovremeno, stara zgrada Pančevačke pivare i okolna infrastruktura privlače producente i reditelje iz Beograda i sveta da baš tu snimaju filmska ostvarenja koja će kasnije postati kinematografski klasici, poput Pavlovićevog „Kad budem mrtav i beo”, Balerićevog „Balkan ekspresa” i Pontijeve „Mama Lučije” i mnogih drugih kasnije snimljenih filmova i TV serija.
Otvaranje Nove pivare i nestajanje Vajfertove pred našim očima
Nova zgrada Pančevačke pivare otvorena je septembra 1977. godine u naselju Kotež II. Otvaranje novog pogona označila je ujedno i kraj proizvodnje napitka od hmelja u staroj zgradi, onoj istoj u kojoj se proizvodilo tokom tri veka. Trgovinsko preduzeće „Metalurgija” uzelo je u zakup zgradu Stare pivare i taj prostor koristilo kao skladišni. U septembru 1994. godine, Direkcije za izgradnju i uređenje Pančeva sklopila je ugovor o zakupu Stare pivare sa firmom TMB „Diamond” koja se, između ostalih poslova, bavi proizvodnjom i trgovinom drvne galanterije. Kroz ugovor se provlači da je reč o objektu koji je kulturno dobro, pa se zakupac obavezuje da pri rekonstrukciji postupa u skladu s odgovarajućim propisima, a da će uložena sredstva biti kompenzovana oslobađanjem od plaćanja zakupnine. U međuvremenu, kompanija „Diamond”, koja i dan-danas koristi ovaj prostor, otvorila je i restoran u jednom od 17 objekata, koliko ih Stara pivara ima.
Pivo u zelenoj flaši i smrt pivare
Turobne devedesete obeležila je i potraga za pivom u zelenoj flaši. U to vreme, svetlo pivo Weifert bilo je moguće kupiti u zelenoj i braon staklenoj ambalaži, ali su kupci radije birali onu zelenu jer je kružila gradska legenda da postoji objektivna razlika u ukusu, zbog različitog prelamanja svetlosti prilikom sazrevanja piva. Te godine donele su i transformaciju u poslovnoj strukturi pivare, pa je postala akcionarsko društvo, u kome su zaposleni imali većinski paket akcija. Na red su došle tranzicija i privatizacija, pa je 2004. godine Pančevačka pivara prodata turskom „Efesu”, da bi 2008. godine „Efes” prodao većinski paket akcija „Hajnikenu”. Nakon preuzimanja Pivare, kompanija „Hajniken” objavila je da se proizvodnja piva u fabrici obustavlja. Smrt pančevačke pivare nije samo označilo gašenje brenda koji se vekovima stvarao na ovim prostorima, već i kraj pivopijske kulture kakvu smo do tada poznavali.
(Ne)namerno zanemarivanje spomenika kulture
Kompleks Vajfertove pivare predstavlja spomenik kulture od velikog značaja, o kojem brine Zavod za zaštitu spomenika kulture Pančevo. Kompleks je oivičen ulicama Nikole Tesle, Kej Radoja Dakića i Dr Kasapinovića, i sastoji se od sedamnaest objekata, među kojima je i Vajfertova rodna kuća. Objekti su pretrpeli velika oštećenja u požaru koji je zahvatio kompleks aprila 2005. godine. Više od deset godina kasnije, 2016. godine, sanirani su neki objekti i izvedeni radovi na delu magacina kako bi se sprečilo dalje propadanje, ali je ta akcija izvedena prilično neuspešno, u smislu da je potrebno sprovesti daleko opsežnije radova na sanaciji. Objekat je dalje u veoma lošem stanju i svakim danom sve više propada. Proteklih decenija bilo je nekoliko pokušaja da se Stara pivara rekonstruiše i prenameni, ali bezuspešno. Pre pet godina, Udruženje građana Muzej pivarstva „Đorđe Vajfert” otvorilo je istoimeni muzej, ali je i on ubrzo zatvoren.
Negajenje kulturne baštine
Pančevo može da se pohvali činjenicom da se prvi hmeljni napitak na ovim prostorima, u ovom delu sveta, pravio baš u ovom vojvođanskom mestu, bogatom industrijskom i intelektualnom baštinom. Zašto onda Pančevci, a i društvo u celini, ne gaje kulturu očuvanja i sećanja na ono čime bi se razvijeni svet ponosio, a u komercijalne svrhe, brendirao i komercijalizovao? Prema rečima Ildiko Erdei, profesorke na Odeljenju za etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, društvo koje ne oseća bol prouzrokovano socijalnim rezovima i privatizacijama, zapravo i ne postoji. Onda i ne treba da nas čudi što se o pivskim pionirima i naprednim tehnologijama koje su za to vreme koristili malo zna. Niti su oni zaslužili nas, a još manje mi njih.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Industrijsko nasleđe – evropski put našeg nacionalnog identiteta” koji realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca i „Pančevo Si Ti” iz Pančeva. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
Piše: Adrijana Vamoš; Foto: pancevo.city