Istorija trenda „tužne devojke“ koji se proširio na društvenim mrežama ima veze sa filmovima, muzikom i popularnom kulturom, ali i sa Šekspirom.
Mašna u kosi, knjiga u rukama, a u ušima slušalice u kojima odzvanja melanholična pop melodija.
Ovako Milica Branković, studentkinja književnosti iz Kragujevca, najčešće provodi slobodno vreme, piše BBC News na srpskom.
Ona je inspirisana trendom tužnih devojaka (sad girl core), izazovom koji se proširio na društvenim mrežama.
Karakteriše ga nežna estetika, pastelne boje i cvetni motivi na odeći, mašne, korseti i svećnjaci, pisanje dnevnika, ali i tuga kao neizostavni dodatak.
Milica nije jedina, jer je #SadGirlTrend hešteg na TikToku upotrebljen više od 96 miliona puta.
Korisnice se snimaju prepričavajući šta im se loše dogodilo u toku dana i zašto su tužne, ali postavljaju i video snimke na kojima oponašaju ova osećanja.
Ipak, ulepšavanje sopstvene patnje ima mnogo dužu istoriju, smatra Fredrika Telanderson, istraživačica sa univerziteta Lund u Švedskoj.
„Iako može izgledati da je ovaj trend nešto sasvim novo i jednostavno, način na koji se posmatraju ženska afektivna stanja nije vezan za pojavu interneta“.
„Kroz društvene i kulturne predstave dugo se gradio i transformisao mit o ženskoj patnji i ludilu“, kaže autorka studije Mediji 21. veka i mentalno zdravlje žena (21st Century Media and Female Mental Health), za BBC na srpskom.
Kako je oponašanje patnje postalo viralno?
Milica je od puberteta bila tiha, povučena i, kako kaže, „previše emotivna“.
Pisala je dnevnike koji su bili „prilično patetični“.
- Romantizacija tuge mi pomaže da preživim kada osetim da mi postaje teško u životu ili kad psihički nisam baš najbolje, kaže ona
Fredrika Telanderson objašnjava da se tuga i svest o mentalnom zdravlju nalaze na „svakom uglu“ medijskog pejzaža 2020-ih.
- Servis za strimovanje muzike Spotifaj nudi širok spektar lista pesama prilagođenih tužnim raspoloženjima, dodaje ona.
Pojavio se i novi način šminkanja: zamrljani ajlajner i maskara koji oponašaju izled šminke razmazane od plakanja (crying girl makeup).
„Različiti mikro-trendovi na društvenim mrežama, u vidu nesagledivo mnogo potkategorija, zahvataju i jedno tako duboko filozofsko osećanje kao što je melanholija“, kaže Luka Bešlagić, profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju.
„Ona je predmet brojnih estetskih trendova koji, kroz optiku i najrazličitije retro i aktuelne stilove iz popularne kulture, romantizuju i estetizuju osećanja tuge, bespomoćnosti, anksioznosti“.
Pop kultura i melanholija
Kada je bila u osmom razredu osnovne škole, Milica je na društvenoj mreži Tamblr (Tumblr) otkrila čitav novi svet.
- Tamo me je dočekala zajednica tinejdžera sličnih meni, ali i mnogo sadržaja, poput knjiga, filmova i muzike, sa kojima sam mogla da se poistovetim, kaže smeđokosa devojka.
Otkrila je pevačice poput Lane Del Rej, Melani Martnez, Marina and the Diamonds, poznate po sporim pop i indi tonovima i tekstovima koji govore o patnji, toksičnim romantičnim odnosima, ali i usamljenosti.
Tamblr (Tumblr) je bila prva društvena mreža gde su mlade devojke postavljale uređene slike i javno govorile koliko su tužne, delile probleme, otkrivale terapije koju koriste za poboljšanje mentalnog zdravlja i tako slale poruku da se ne stide, nego i uživaju u sopstvenoj patnji, objašnjava Telanderson.
Sve su one težile da budu „lepe, mlade, ali i tužne“.
Ukoliko bismo se osvrnuli na objašnjenje koje dolazi iz psihoanalize, melanholija je osećanje žaljenja za izgubljenom objektom koji, paradoksalno, možda nikada nije ni postojao, kaže Bešlagić.
Na internetu su posebno zastupljene predstave ženske melanholije koje, iako mogu poticati iz bogate istorije umetnosti, mnogo više duguju savremenoj popularnoj kulturi – filmovima, TV serijama, video igrama, modi, ali i stripovima, ukazuje on.
‘Bajka koja te podseća da nisi sam’
Američka pevačica Lana Del Rej je među prvima pokrenula talas ‘tužnih devojaka’, smatra Telanderson.
Tihi tonovi i „sanjarenje o smrti“ bilo je oslikano u sporim sepija snimcima njenih spotova, bisernim ogrlicama i stihovims koji osvešćuju patnju.
Iva Lorens, kantautorka iz Srbije, objašnjava da je i na njenu muziku uticala upravo ova pevačica.
„Pop muzika često liči na bajku, pomalo je naivna, a ljudi se sa tekstom lako poistovete.
„Taj žanr služi da se ne osetiš kao da si sam. Nekada sam pravila pesme pored kojih sam želela da se osetim tužno i to podelim sa nekim“, kaže Lorens za BBC na srpskom.
Sopstvene pesme vidi kao „muzičke dnevnike“.
„Ono što me muči, podelim sa ljudima kroz melodije, i na taj način pomognem i njima, ali i sebi“, objašnjava ona.
Kada se pojavila prva tužna devojka?
Čini se da koreni ove internet opsesija sežu čak do do početka 17. veka i jedne od najprepoznatljivijih književnih junakinja, Ofelije.
Tragična ličnost Šekspirove drame Hamlet vekovima je bila jedan od najpopularnijih arhetipova ženske tuge u zapadnoj kulturi, navodi se u radu Ivana Vidića Reprezentacija tužnih ženskih subjekata u pesmama Silvije Plat, Lane Del Rej i Marine end d Dajmands.
Ofelija je zaljubljena u Hamleta, a pošto sazna da joj je ubio oca, izgubi razum i utopi se u reci.
Pojačan osećaj njene tuge ostvaren je kroz motiv cveća kojim Ofelija pravi venčiće i kiti druge likove u drami, a i doprinosi pojmu nežne devojke, piše Vidić.
„Neurastenija (živčana rastrojenost), histerija, šizofrenija, depresija – mentalna nestabilnost u kulturi je smatrana tipičnim ženskim problemom bez naučnog utemeljenja
„Ta nestabilna žena postoji i danas u liku tužne devojke popularizirane na društvenim mrežama.“
Ranije poznata kao devojka u nevolji, ožalošćena udovica i istraumirana junakinja, „tužna devojka se jednostavno može definisati kao osoba obeležena ženskom traumom, slomljenim srcem i turobnim ponašanjem“, piše on.
Lepe čak i kad umiru
Ženska i muška smrt su u književnosti i umetnosti različito prikazivane.
Muškarci se često ubijaju oružjem, dok žene čuvaju celovitost tela, ne bi li ostale lepe i kad umiru, piše Konstanca Bergo sa Univerziteta u Notingemu u radu Poetika ženske smrti.
One umiru tiho i neprimetno, kao kolateralne žrtve društvenih sila i procesa koji nadilaze njihovu snagu, objašnjava Vladislava Gordić Petković, profesorka sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Tretirane su kao „nevažne i sporedne“, a često su „instrumentalizovane, fatalizovane i demonizovane“, kaže za BBC na srpskom.
„Šekspirove junakinje po pravilu imaju mnogo manje stihova nego njegovi junaci.“
Tuga kao pobuna
Milica Branković veruje da joj je internet trend tužne devojke pomogao da se oseća sigurnije.
- Nekad mislim da od prevelike količine dnevnih obaveza nemamo vremena za sopstvena osećanja. Čini mi se da je melanholija nekad bila dopustljiva, dok je danas poput luksuza, smatra ona.
Telanderson ocenjuje da se radi o „vrsti protesta“.
„U pitanju je odgovor na stalnu pozitivnost i dobro raspoloženje koje nam je nametnuto, jer su ljudi postali umorni od toga da moraju da budu srećni.
„Sa jedne strane imamo snažne, aktivne i borbene žene prisutne u medijima, koje se predstavljaju kao jedini način na koji možete da postojite kao žena, a sa druge, umorne devojke, koje se drugim trendom štite od ovakvog narativa“, zaključuje.
‘U sopstvenom filmu’
Milica Branković se nekad oseća kao glavna junakinja filma ili knjige.
- Ne uvek, samo kad sam dobro raspoložena, dodaje uz osmeh.
- Tada se snimam kako čitam knjigu, učim i to mi pomaže da lakše obavim svakodnevne obaveze, koje su mi inače naporne.
Na društvenim mrežama se širi još jedan izazov – sindrom glavnog junaka, a hešteg MainCharachterSyndrome na TikToku upotrebljen je više od e 51 miliona puta.
Ljudi se ponašaju kao da su glavni likovi u izmaštanoj verziji sopstvenog života, beležeći kamerom telefona ulepšani delić stvarnosti.
Ova pojava može biti osnažujuća, i stvara osećaj da smo važni, objašnjava Fil Rid, profesor psihologije na Univerzitet Svonsi u Velsu.
Ipak, ukoliko se predaleko ode u romantizaciji stvarnosti, ona se izobličava, a može se razviti i anksioznost, kaže za BBC na srpskom.
„Sindrom glavnog lika ima tendenciju da bude vezan za različite oblike narcizma.
„Nisu ni svi glavni likovi moćni, pa ljudi sa ranjivim narcizmom (snažnom potrebom za pažnjom), ponekad mogu usvojiti narativ žrtve“, smatra Rid.
Objave na internetu nisu pravo iskustvo, upozorava on.
„To nije okruženje u kome se živi život, i nije više ‘stvarni život’ od reči koje vidimo papiru“.