Ugovor sa Stelantisom nastavak je dosadašnje saradnje koju su kragujevački proizvođači imali sa italijanskim Fijatom, sada samo delom veće grupe. Kako smo od čuvenog fiće došli do pande? N1 istražuje kako smo od čuvenog fiće došli do pande?
Stiglo se i do električnog automobila i to nešto više od 70 godina od kad je fabrika u Kragujevcu počela da radi punom parom. I to i dalje sa istim partnerima, pošto je još od 1953. Fijat izabran za partnera.
Prvi simbol jugoslovenske autoindustrije sigurno je „fića“. U Kragujevcu se pravio od 1955. i napravljeno je više od 920.000 automobila. Ređali su se potom ništa manje legendarni „tristać“, „kec“, „128“, sve obeležja prve posleratne generacije stanovnika nekadašnje Jugoslavije.
I tako se je stiglo i do osamdesetih, stiglo se i do juga, nove takozvane nacionalne klase, koja je nažalost delila i sudbinu zemlje druge polovine osamdesetih i devedesetih. Stvorena da bude prekretnica, doživela je izvoz gotovo 150.000 automobila u Ameriku, to je čuveni jugo Amerika, a potom i sunovrat u ratno vreme iz koga se fabrika nikada nije povratila.
Ostaće zabeležen rekord iz 1989. godine, kada je prodato više od 220.000 automobila.
U međuvremenu je rasla i fabrika u Kragujevcu, pa imala i skoro 53.500 zaposlenih, a za nju je radilo i 280 firmi u Jugoslaviji.
Posle 5. oktobra, bilo je pokušaja da se oživi fabrika, tačnije da se sačuva kakav-takav socijalni mir. Ostaće iz tog perioda upamćen i žuti jugo kabriolet tadašnjeg ministra finansija Božidara Đelića. Pamtiće se jugo i po tome da ga je u jednom filmu vozio Brus Vilis, ostao je opevan i u pesmi Zabranjenog pušenja.
Ostaće zapamćena i Zastavina firma Zavod za zapošljavanje i obrazovanje, gde su premeštani radnici koji su suštinski ostali bez posla, ali je država pronašla način kako da ne ostanu i bez bilo kakve plate.
Ugovor sa Fijatom 2008. godine bila je nova faza. Do obećanih 200.000 automobila godišnje u Kragujevcu nikada nije došlo. Posao sa Fijatom pamtiće se i po tome da je ugovor tajna, nešto što u potonje vreme jeste nešto što se pretvorilo u normalno stanje kada država sklapa poslovne aranžmane. Zanimljivo je da je od početka devedesetih Zastava mnogo koštala građane Srbije. Iz budžeta su devedesetih isplaćivane obilate subvencije.
Posle 5. oktobra do dolaska Fijata održavanje socijalnog mira koštalo je stotine miliona evra, a ništa jeftinije nije bilo ni kasnije kada je i nova fabrika dobila izdašnu državnu pomoć uz početno ulaganje i besplatno zemljište, oslobađanje od lokalnih poreza i taksi.
Ostaje još da vidimo da li ćemo i koliko platiti i ovu novu poslovnu avanturu.