O zadužbini Ignjata Bajlonija i sinova industrijalaca u Kragujevcu

Čuli ste svakako, ili je bar deo vas čuo, za čuvenu Bajlonijevu pijacu u Beogradu. E, taj Bajloni je Ignjat Bajloni, uz Đorđa Vajferta najpoznatiji predratni pivar u Beogradu. On je bio rodonačelnik porodice koja se pokazala kao veliki dobrotvor, a jedna od zadužbina njegovih potomaka, verovatno njegovih unuka, ostavljena je i Kragujevcu,  u ulici Svetozara Markovića, koja je danas poznata kao zgrada Fakulteta medicinskih nauka.

Bajloni je bio češkog porekla. Rođen je 1811. i zapravo je po struci bio kožar. Radio je zajedno sa bratom. Kad je odlučio da se iseli iz Češke imao je 44 godine, ženu i četiri sina Jakova, Antona, Vječeslava zvanog Vasa i Jovana. Prvobitni plan je bio da ode u Ameriku kao obećanu zemlju, ali ga je od toga odvratio, sestrin muž,  njegov zet Antonjin Njemec, rečima:

Dolazi, nema bolje Amerike od Srbije.

I tako se Ignjat Bajloni 1855. godine obreo sa porodicom u Beogradu. U periodu 1858 — 1878. Bajlonijevi su držali gostionicu na Hajduk Veljkovom vencu. Ovu zgradu na Tobdžijskoj pijaci kupio je Antonjin Njemec od izvesnog Milosava Pazarca, dovršio je i dao Ignjatu na upravljanje. Godine 1869. Bajloni kupuje zapuštenu državnu vodenicu na Mlavi u Malom Crniću, koju kasnije dobija na upravu njegov sin Anton, a koji je posle zanata kod ujaka bio na praksi po mlinovima u inostranstvu. Bajloni je kupio i 30 ha zemlje na kojoj se bavio poljoprivredom (uzgajao je goveda i svinje i potom ih prodavao u Budimpešti). Otkupio je malu ručnu pivaru, na čijem je mestu kasnije sagrađena velika pivara opremljena najmodernijom opremom poznatih svetskih fabrika, koja je među prvima koristila električnu energiju Beogradske električne centrale a već 1900. na svetskoj izložbi u Parizu osvojila je značajne nagrade za svoje proizvode. Godine 1870. počinje izgradnja parnog mlina koji je završen i pušten u rad dve godine kasnije pod imenom Ignjat Bajloni i sinovi (premda su vlasnici bili samo sinovi, jer je Ignjat Bajloni u međuvremenu umro – 1875. godine.)

Bajlonijeva pivara se nalazila na dnu Skadarlije, prema Dušanovcu, tik uz kafanu „Skadarlija“ koja se tada zvala „Kod male pivare“. Njegova pivara i Vajfertova proizvodile su više piva nego sve ostale u Srbiji, i vrlo brzo njegovi sinovi se nazivaju industrijalcima. Bogatstvo se tako brzo širilo da je 1892. godine, postavljen temelj za novu zgradu Bajlonijeve pivare, koju je vodio njegov sin Jakov. Upravo sin Jakova Bajlonija koji je nosio isto ime kao i njegov deda  -Ignjat postao je kasnije guverner Narodne banke. Ostalo je nejasno da li se ime zadužbine odnosi na njega (što je verovatnije) ili njegovog dedu.

Ignjat Bajloni (mlađi) bio je veoma ugledan i obrazovan čovek, školovan u inostranstvu, smatran vođom narodne privrede. Početkom XX veka postao je član uprave Srpskog brodarskog društva. Kada je 1908. godine osnovano Udruženje beogradskih industrijalaca on postaje njegov prvi predsednik. Ubrzo ulazi i u upravu Industrijske komore. Za vreme Prvog svetskog rata bio je delegat Ministra vojnog za snabdevanje vojske hranom, a potom od 1918. direktor za privrednu obnovu i snabdevanje cele Srbije. Osnovao je i Srpsko društvo oštećenih ratom, i u dva maha bio je delegat u Parizu za procenu ratne štete. Kada je 1922. godine osnovana Centrala beogradskih korporacija izabran je za prvog predsednika, a Narodna banka ga od početka veka drži u upravi, da bi u jednom trenutku postao i njegov guverner. Umro je 1935. godine.

Otkuda Bajlonovi u Kragujevcu nije tačno poznato. Zna se međutim, da su Društvu „Milosrđe“ osnovanom 1911. godine, radi zbrinjavanja siročadi i posle Velikog rata, dece ratnika i izbeglica, poklonili jedno veliko gradilište na placu u ulici Svetozara Markovića, u vrednosti od tadašnjih 150.000 dinara. Bilo je to tu  negde oko 1929. godine. Ostalo je zabeleženo da je 9. jula 1929. godine krenula izgradnja „koliko humane, toliko i ukrasne palate na sprat sa 60 prostorija“, kao i da je izgradnja bila gotova 1931, zauzimanjem opštinske uprave, građanstva i predsednice Društva u tim godinama Lenke J. Bošković, poznate kao baba Lena.

Kako se od Doma „Milosrđe“ stiglo do namene za Fakultet medicinskih nauka nije do detalja poznato. Zna se da je većina zadužbina posle Drugog svetskog rata  bila nacionalizovana, uglavnom bez ikakve nadoknade ili sa nadoknadom koja se imala isplaćivati u narednih 50 godina, sve do 2009. pa je time značajno devalvirana. Nacionalizovan imovina je raspoređivana onako kako je vlastodržac želeo. Zna se da se u vreme prerastanja Odeljenja Medicinskog fakutleta u Beogradu u samostalan, kragujevački Medicinski fakultet, sredinom osamdesetih ova zgrada već vodila kao sedište novog fakulteta.

Piše: Gordana Jocić

Naslovna fotografija: Wikipedia