U mnoštvu problema koji su pogodili lokalnu medijsku scenu u Kragujevcu, pre svega u finansijskom smislu, a onda i u svakom drugom, prirodno se nameće i pitanje bezbednosti kragujevačkih novinara. Iako zvanični podaci iz Osnovnog i Višeg javnog tužilaštva govore da u poslednje tri godine nije bilo prijavljenih slučajeva napada na bezbednost novinara, osim 2018. godine kada je novinar Zoran Radovanović podneo krivičnu prijavi za ugrožavanje sigurnosti, koja je odbačena kao neosnovana, o ovoj temi se nije mnogo govorilo.
Mada ohrabrujuće deluje činjenica da u Kragujevcu nije bilo prijavljenih težih slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara, ona ne odražava pravo stanje stvari i sve probleme sa kojima se novinari suočavaju u profesionalnom radu. Bezbednost novinara može biti ugrožena ne samo u fizičkom, nego i u profesionalnom smislu, što predstavlja ozbiljnu pretnju za održivost lokalnih medija.
Više ugroženi profesionalno
Sa ovom tvrdnjom saglasna je i novinarka Agencije „Beta” Gordana Mirović koja, takođe, smatra da osim zaštite od fizičkog napada, pretnji ili uvreda, novinari moraju da se zaštite i od besparice kojom su danas pogođeni radeći u medijima koji se, iz dana u dan, bore za opstanak.
- Nikada nije bila teža finansijska situacija za lokalne medije u Kragujevcu, izuzev za RTK koja ima sigurne prihode iz gradske kase, te i to vidim kao pretnju i pritisak na profesiju za šta su odgovorne i centralna i lokalna vlast, kaže Mirović i dodaje da tome u prilog svedoči i podatak da je gradska vlast u Kragujevcu prethodnih šest godina kršila zakon, ne objavljujući konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog značaja.
- Ono što je bilo pitanje poštovanja zakona, nažalost, u Kragujevcu je postalo stvar jednog čoveka, tadašnjeg gradonačelnika Radomira Nikolića, koji nije želeo da finansira one lokalne medije koji su bili, nezvanično, etiketirani kao „Verkovi“. A čini se da tada nije bio blagonaklon ni prema gradskoj RTK, dopuštajući da je privatizuje biznismen koji nije plaćao ni zarade zaposlenima.
- Kragujevac nije velika sredina, svi se znamo, ko je ko u medijima, šta i kako piše, koje teme otvara, šta je kritikovao, ali i kod koga „radi“ autocenzura. Reakcije javnosti na novinarske tekstove danas su se preselile mahom na društvene mreže i portale, gde može da se pročita i po neka uvredljiva o novinaru ili mediju, ali, moj utisak je, da se više komentarišu teme i akteri iz novinarskog teksta. Kritičke tekstove najviše zlopamte kritikovani, pa drugi put ne žele da daju informacije medijima koji su ih objavili, objašnjava novinarka Gordana Mirović.
Ona kaže da njoj lično nikada bezbednost fizički nije bila ugrožena zbog profesije, niti je doživela pretnje i uvrede, ali priznaje da je svaki put obuzme veliki strah kada pomisli da bi se jednog momenta taj bahati odnos najviših predstavnika vlasti u zemlji prema pojedinim nacionalnim medijima i njihovim novinarima mogao da „prekopira“ i na lokalu. Takođe, strašno je i kad se čuje da su kolege u manjim mestima bile napadnute i da im je prećeno.
- A odnos vlasti prema medijima u Kragujevcu nikada i nije bio za primer. Bez obzira ko je vodio ovaj grad, vlast je uvek imala gotovo prirodnu potrebu da „ukroti“ medije i „ispegla“ kritiku. Vlast na čelu sa SNS-om samo je „usavršila model“ tako što je ostavila lokalne medije bez konkursa i para, a forsirala one koji su „na liniji“, odnosno gradsku medijsku kuću.
Naša sagovornica tvrdi da je dobro što je ove godine aktuelna vlast u Kragujevcu napravila iskorak – prvi put je objavljen konkurs za lokalne medije. Takođe, sagovornici iz gradske vlasti su, čini se, sada dostupniji za novinare u odnosu na prethodnike. Problemi, međutim, i dalje postoje u institucijama čiji rukovodioci izbegavaju pojedine medije koji se trude da izveštavaju objektivno, ali su očigledno na listi nepoželjnih. I dalje ima onih koji ne šalju pozive za događaje svim medijima, već prave selekciju. Događa se i da su sagovornici spremni da daju informacije, ali pod uslovom da se ne pominju kao izvor, jer imaju zabranu, pošto zvanične vesti saopštavaju samo njihovi pretpostavljeni u Beogradu.
- Čast je čast (novinarska), a vlast je vlast, pa bih rekla da nema mesta za opuštanje budući da svaka, pa čak i ona najdemokratskija vlast može da postane „kvarljiva roba“. Ma koliko da su opredeljeni za slobodu medija i profesionalizam, pojedinci u fotelji kad tad pokažu da nemaju „stomak“ za kritiku u medijima i tada nastaje taj animozitet prema novinarima. U takvoj klimi, koja se danas obilato širi „odozgo“, uz stalnu podelu medija na „neprijateljske, američke, tajkunske“ i one koji to nisu, svakako da je najteže novinarima koji rade istraživačke tekstove, po profesionalnim standardima, objektivni su, nepotkupljivi, nezavisni, tvrdi Gordana Mirović i napominje da veruje da je svima jasno da objektivne informacije mogu da prenesu samo novinari koji su bez straha i koji osećaju da su oni lično i njihova profesija bezbedni.
- Zato u zaštiti bezbednosti novinara i profesionalizma najviše mogu da pomognu upravo građani, odnosno nevladin sektor tako što će ih podržati, prepoznajući vrednosti objektivnog i kritičkog izveštavanja za formiranje stavova javnosti.
Fenomen „metalne štangle”
I dopisnik Radio Slobodne Evropa iz Kragujevca Branko Vučković, takođe, misli da ekonomsko iznurivanje novinara isto toliko ugrožava njihovu bezbednost, kao i sve drugo, dovodi do autocenzure i straha od iznošenja pravih činjenica.
Vučković kaže da je za 20 godina, od ubistva novinara Milana Pantića do nedavnog prebijanja metalnom štanglom Daška Milinovića, bezbednost novinara često bila ugrožena, ako ne fizički, onda svakako „suptilnijim” oblicima disciplinovanja nepoćudnih profesionalaca koji se ne ustručavaju da javno kažu da su „u cara Trajana kozje uši”, ili da se ozbiljno pozabave nekom sumnjivom privatizacijom, nameštenim tenderom, mitom, korupcijom…
- Novinarima profesionalcima bezbednost je ugrožena samom atmosferom i neprijateljskim okruženjem u kome rade. Takav radni ambijent stvaraju najviši predstavnici vlasti govorom mržnje uperenim protiv svakoga ko misli drugačije, a posebno prema novinarima koji se drznu da na bilo koji način kritikuju vlast. U duboko podeljenom društvu, kakvo je naše, u kome vlast često targetira novinare kao državne neprijatelje, strane plaćenike i špijune, samo je pitanje dana kada će „metalna štangla” ponovo sevnuti po novinarskoj glavi ili leđima, kaže Vučković.
Ali nije samo me(n)talna štangla metafora za ugroženost bezbednosti novinara. Tu su i svakodnevni prikrivenii pritisci, poput tužbi sa enormnim odštetnim zahtevima, kakvu je nedavno podnela jedna kompanija bliska vlasti protiv medija koji su samo preneli izjave izrečene na pres konferenciji. Treba se prisetiti dugotrajnog iscrpljujućeg sudskog pocesa gloduru „Nezavisne Svetlosti” Miroslavu Jovanoviću, po tužbi bivših vlasnika nedeljnika koji je, takođe, rezultirao ogromnim odštetnim zahtevom.
Mnogi novinari obrađujući svakodnevne teme postaju žrtve različitih pritisaka – od onih koji se svode na verbalne izlive besa, pretnje, do poreskih „češljanja“ hrabrijih i neposlušnih, tužbi i na kraju visokih iznosa za obeštećenje povređenog lika i dela lokalnog moćnika.
- Ako se tome doda ekonomsko iznurivanje, kao npr. u Kragujevcu petogodišnje izbegavanje raspisivanja konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa i bedne plate novinara, onda je to siguran put da se uništi profesija koja ima duboke korene upravo u Kragujevcu, kaže Vučković.
Dodaje da malo stariji, a i on je jedan od njih, pamte mnoge napade, ugrožavanje bezbednosti i sigurnosti, ali, kaže da su se uvek branili istinom, a za saveznike imali javnost. Veruje da je javnost i sada na strani istinskih profesionalaca i da će fenomen „metalne štangle” slabiti, da će oni koji su potezali metalne štangle kad-tad biti izvedeni pred lice pravde.
Takva vremena zapamtila je i Gordana Jocić, urednica crkvenog Radija „Zlatousti”. Priseća se da je najkonkretnije pretnje dobila nakon teksta posvećenog manjinskim religijskim grupama o kojima je pisala iz pravoslavne vizure, kao o sektama.
- Neposredno po objavljivanju tog teksta stiglo je nekoliko pretećih pisama adresiranih na moje ime. U početku je stav uredničog kolegijuma bio da mi to ne pominju, ali kako su pretnje ponovile odlučili su da mi pokažu pisma, uz preporuku da se ne plašim i da ih odnesem u policiju, što sam i učinila. Odlično se sećam jedne rečenice iz tih pisama: „Nisi sigurna ni u svojoj kući“, priča Gordana Jocić o ovom neprijatnom iskustvu.
Nažalost, njeno iskustvo sa policijom nije bilo ohrabrujuće. Pitanja koja su joj postavljali delovala su kao da je ona kriva za nešto (s kim se druži, da li je ohrabrivala neka ponašanja i slično…)
Policajac za bezbednost – nedostupan
Zanimljivo je da je Gordana Jocić kasnije, kada je postala urednica crkvenog
radija, doživela nešto jednako neprijatno i na svoj način „preteće“ iz verskih
krugova. Priča da se to dogodilo neposredno nakon što je radio organizovao obuku za novinare crkvenih medija na kojoj je jedan od predavača iz Nemačke, u vežbama disanja za suzbijanje treme pred mikrofonom, preporučivao nekem istočnjačke tehnike, što se pročulo.
Istovremeno, na Radiju su emitovani prilozi u kojima su sagovornici bili predstavnici rimokatoličke zajednice. Sve to je dovelo urednicu na „stub srama“. Naime, u to vreme počeo je da radi sajt čiji su osnivači bili nepoznati, a koji je podržavao docnije raščinjenog vladiku Artemija.
- Tu je neko anoniman kritikovao sve pomenuto i potom napisao da „ko god zna nešto o meni tu napiše“. Zaista sam se osećala kao da sam označena za kamenovanje. Posle toga su neko vreme vodili raspravu „da li sam ja bitna ili ne“ i, srećom, odlučili da sam nebitna, pa je ta hajka stala, ispričala je Gordana Jocić.
„Pretnja“ koja možda za nekoga to i nije, dogodila se pre godinu dana.
Lokalni direktor sa političkim ambicijama dobio je titulu tipa „najveći Srbin u 21. veku“. Gordana Jocić se, kako sama kaže, mejlu koji je kao novinarka dobila iz njegove ustanove, podsmehnula na svom ličnom Fejsbuk zidu. Neko mu je to preneo i usledilo je nešto neočekivano.
- Pojavila se grupa žena, koja je posetila šumadijskog Episkopa, koji je, inače, i moj poslodavac, i požalila se na mene. U to vreme se dešavao i onaj slučaj oko Jutke, koji je, takođe, imao svoju grupu žena koje su stale u njegovu odbranu. Iako meni ta intervencija pomenute grupe nije nanela štetu, potencijalno je mogla, zato je doživljavam kao napad na moj novinarski i lični integritet, iznosi svoje iskustvo naša sagovornica.
Ona se upoznala i sa „radijskim policajcem“, što ne zna kako da protumači. Naime, jednoga dana joj je zazvonio telefon, a čovek koji je pozvao predstavio se kao policajac zadužen da prati Radio „Zlatousti”. Zakazao joj je sastanak u obližnjem kafiću, kada je došla pokazao je neku legitimaciju. Potom se raspitivao, uglavnom, o stranim gostima koji su dolazili u Radio.
Moguće je, kaže Gordana Jocić, da je bila neka šala, mada ga je kasnije viđala u grupi policajaca koji su nadzirali lokalne ulične proteste.
Tema o kojoj je reč u ovom tekstu bila je direktan povod da o tome razgovaramo i sa policajcem Andrijom Brzakovićem, koji je u gradu zadužen baš za bezbednost novinara. On je označen kao kontakt osoba – tačka, u čijoj je nadležnosti rad sa novinarima, sa ciljem njihove veće sigurnosti i brži rad na prijavama pretnji i napada. Inače, kontakt tačke u tužilaštvu i policiji deo su akcionog plana za Poglavlje 23 u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, a delo su Radne grupe za bezbednost novinara.
Međutim, iako je redakcija još u prošlog ponedeljka, 12. aprila, poslala zahtev Policijskoj upravi Kragujevac da nam omogući taj razgovor, do dana zaključivanja novina, utorka, 20. aprila, nije stiglo odobrenje „direkcije”. Iako je Brzaković pokazao dobru volju da objasni svoju novu ulogu, ostali smo uskraćeni za tu informaciju.
Nije na odmet reći i to da veliki broj novinara u gradu uopšte ne znaju da postoji policajac za njihovu bezbednost, što mnogo i ne čudi ljude iz ove branše, jer informacije ili sagovornike o temama od javnog intersa od ovog državnog organa je nemoguće dobiti.