Legenda kaže da je gospodin Mujo živeo u Prokosovićima nadomak Lukavca, i da je svaki slobodan trenutak koristio da pobegne od žene i dece, te da na obali Modračkog jezera prikači ribolovački štap i sedi satima, miran i bezbrižan, dok mu pogled vrluda u maglovitu daljinu prekojezerskih sela u susednoj opštini.
Ako uhvati kakvu ribu, dobro i bilo, a ako ne, nije bitno – tajna je u samom jogi-procesu, vodi koja čoveku crpi negativnu energiju i pretvara je u mulj.
Navodno je neki lik, šetajući se kraj jezera, upravo ovog Muju pitao: Šta je, Mujo, sediš i razmišljaš?
A ovaj mu odgovorio: Jok, samo sedim!
Koliko je vremena proveo ribareći, nikakvo čudo nije što je jedared ulovio i zlatnu ribicu.
Doduše, ova zlatna ribica je bila u v.d. stanju, marke deverika, pa je mogla da ispuni samo jednu želju bez javne nabavke.
Gleda Mujo ribicu, gleda ribica njega, i počinje onaj čuveni dijalog.
Ako me vratiš u vodu, ispuniću ti jednu želju.
Mujo nešto konta, pa je upita: A koju?
Šalu na stranu, ali svaki društveno odgovoran čovek u ovoj našoj zemlji, koja podseća na džinovski javni toalet u kojem čistači i čistačice godinama štrajkuju, bar jednu od tri potencijalne zlatnoribičke želje morao bi da posveti političkim pitanjima, čak i ako kani da želje generalno upotrebi da spiči daleko odavde.
I tada će, naime, ostati ovde neki njemu dragi ljudi koji će morati – kako stvari stoje – još godinama na kostima da nose razne Sarape, Milomire Mariće, Rističeviće, Kebare, Pilje i desetine hiljada žestokih ćelavih momaka sa vrelog asfalta koji predstavljaju srce i dušu srpskog režima.
Bilo bi sebično samo otići i ostaviti drugare u rukama vladara koji sprovodi jeziv eksperiment nad nacijom, operiše joj naime mozak lopatom.
Bilo bi sebično samo otići i ostaviti ih u rukama devijantnog vladara koji će, kako stvari stoje, uskoro uvesti i „pravo prve bračne noći“ u cilju pospešivanja nataliteta i radnog potencijala države.
Zamislite samo koliko bi kablova mogli smotati i čarapa spakovati Vučićevi potomci u ovdašnjim fabrikama-investicijama ako bi se bacili na predsednika!
Odgovoran čovek bi, dakle, bar jednu od tri želje morao posvetiti raščinjavanju farizeja koji varaju, izrabljuju i zastrašuju proste ljude, oduzimajući im i dušu i telo.
A one druge teraju iz zemlje, ili ih primoravaju da pomoć potraže u alkoholu ili kod neuropsihijatra.
Najefikasnije bi bilo da želja glasi da se ceo naprednjački državni aparat, sve sa Vučelićima i Dmitrovićima, spakuje u nekoliko aviona i izmesti sa ovih područja, pa nek negde daleko uživaju u stečenom bogatstvu, srećno im bilo.
Vučić je neka vrsta obrnutog alhemičara, on sve što dodirne pretvori u govno.
I ima tu magnetnu moć da privuče i oko sebe okupi sve ono što je pogano i ljigavo.
Tako da bi odlazak naprednjačkog vrha na neku egzotičnu destinaciju, gde bi organizovali povazdan bunga-bunga druženja o našem trošku, bio ravan izmeštanju tona i tona nuklearnog otpada iz zemlje.
A poznato je da ako hoćeš da se kutarišeš nuklearnog otpada, moraš i da platiš.
Ali, i kada bi se to desilo, mi zapravo ne bismo znali koja nam je želja tačno ispunjena.
Nisam od onih koji lako zafrljače kamen na opozicione stranke i aktiviste, jer veoma poštujem to kroz šta oni prolaze.
Svakodnevni govor mržnje kojima su bombardovani od njih je stvorio tzv. neprivilegovanu društvenu grupu.
Kampanja koja se godinama vodi urodila je, i te kako, plodom.
Psiholozi kažu da govor mržnje ima za cilj da jednu grupaciju predstavi opasnom po društvo, što potom rađa njihovo izbegavanje, pa diskriminaciju, a na kraju i nasilje.
Nešto od tog nasilja smo videli, a biće ga još, ne treba sumnjati.
Ali, to nije sve.
Ta kampanja je uspela u nečem mnogo važnijem, a to je da ljudima koji su protiv Vučića zgadi politiku i političke stranke.
Ne treba biti Tomas Hobs pa zaključiti da je to bio i njen glavni cilj.
Treba samo sesti i razmisliti malo o tome kome odgovara to što dobar deo kritički orijentisanih građana kao kužne izbegava, pa čak i diskriminiše opozicione aktiviste.
Uspeh Vučićeve propagande je u tome što su je popušili i oni koji smatraju da su imuni na nju.
Stvari tako stoje, ali mi i dalje nemamo odgovor na pitanje koju će nam želju zlatna ribica ispuniti.
Opozicija nam odista nije dala skoro niti jedan jasan odgovor na pitanje kako će izgledati Srbija posle Vučića.
Mi ne vidimo niti jedan njen artikulisan stav o sudbonosnim političkim i društvenim temama.
Opozicija je, takođe, prihvatila pravila igre koje je vlast nametnula i pravi se mrtva onda kada treba biti i te kako glasan.
Da li će Srbija posle Vučića nastaviti put ka EU ili će se i dalje besciljno vrteti u krugu između Pekinga, Moskve, Brisela i Vašingtona?
Da li će, napokon, Srbija učiniti da Bosna i Hercegovina postane funkcionalna država i poručiti ondašnjim Srbima da je projekat Velike Srbije doživeo istorijski poraz?
Da li će prestati da na Crnu Goru gleda kao na svoju privremeno otcepljenu koloniju?
Šta će biti sa Kosovom, nije valjda da ćemo opet voditi rat koji je odavno izgubljen?
Šta ćemo sa devedesetim i strašnima zločinima? Kako ćemo, na kraju, izaći na kraj sa miloševićevsko-memorandumskim nasleđem koje sprečava ovu državu da se upristoji?
To su samo neka od pitanja na koja nemamo odgovor, a morali bismo da ih imamo ako hoćemo da znamo koju će nam zapravo želju zlatna ribica ispuniti.