U zvaničnom izveštaju koji je dr Mirsad Đerlek, koordinator Opšte bolnice u Novom Pazaru (postavljen na tu dužnost 1. jula), podneo predsedniku opštine Novog Pazara Nihatu Biševcu stoji da je u periodu od 12. juna do 24. jula, dakle za šest nedelja, u ovom gradu umrlo 154. ljudi od čega 100 od zaraze korona virusom i 54. sa drugim dijagnozama. Ili, ako hoćemo da budemo precizni 134. iz Novog Pazara, preostalih 20 je iz Tutina i Sjenice. 81 od Covida 19.
Uprošćenom statistikom koja, naravno, ne može da se uzme zdravo za gotovo, u Novom Pazaru je nedeljno umiralo 25-26 ljudi. I to se, manje više, slaže sa brojem umrlica koje su Novopazarčani prebrojavali prethodnih dana na banderama, da bi stekli pravu sliku o broju umrlih, koja im nije jasno, da ne kažem tačno – predstavljena.
Šta je problem sa ovim statistikama i šta nam one stvarno govore? Po mom mišljenju mnogo, ako umemo da ih „pročitamo“.
Statistički pregled „vitalnih događaja u 2019. godini“, pokazuje da je Novi Pazar prošle godine bio među opštinama sa najnižom stopom mortaliteta. Nisam sasvim sigurna da li pregled vitalnih događaja obuhvata i pet kosovskih regiona, ali ako uzmemo u obzir samo 170 opština mimo Kosova, Novi Pazar je bio na 168 mestu po smrtnosti, a 2018. čak 169. (od 170). Prosečna stopa smrtnosti je bila 8,2 odsto, odnosno u Novom Pazaru je otprilike (verovatno postoje i zvanične brojke) godišnje umiralo oko 425 osoba, to jest, osmoro ili devetoro nedeljno. To znači, da ih je sada umiralo tri puta više. Recimo, da je onih 54 (53 u Pazaru) za šest nedelja njihov uobičajen prosek, na nivou 2019. a dodatnih 13, 14 ljudi nedeljno umiralo je od kovida. Ostalo je nejasno da li su u ovu brojku, a čini se da nisu, ulazili oni Novopazarčani koji su umirali izvan Opšte bolnice u Novom Pazaru, u Kragujevcu ili u Beogradu gde su naročito do 12. juna bili prebacivani teži slučajevi, ali i posle 12. juna.
Pre nego što nešto kažem o uzrocima ovolike smrtnosti, bar ono što ja mislim o tome, da ostanemo još malo kod statistika. Zvanični Kovid podaci pokazuju da je u Srbiji od prvog dana epidemije, dakle i pre 12. juna, tačnije od 6. marta, što je bio prvi priznati datum sa nekim zaraženim pacijentom (prvi priznati smrtni slučaj dogodio se 20. marta), umrlo od Covida 543. ljudi. Od toga samo u Novom Pazaru za pomenutih šest nedelja skoro 15 odsto od pomenutog broja. Srbija, pomenuli smo, ima 170 opština, van pet kosovskih okruga. Kada bi se smrtnost ravnomerno delila po opštinama u svakoj opštini do sada nigde ne bi umrlo više od troje-četvoro ljudi. Čak i u Beogradu sa 17 opština ne bi bilo više od 50 umrlih Beograđana. To smrtnost u Novom Pazaru pokazuje još strašnijom i tragičnijom.
Šta je dakle, razlog ovolike smrtnosti? O tome još uvek nema postignute saglasnosti, ali po onome što se da čuti od medicinskih radnika iz Kragujevca koji su bili u Pazaru, reč je o nepostojanju zdravstvenog ustrojstva u ovoj opštini kojeg bi se držali i zaposleni u zdravstvu i stanovništvo. Šta to znači? Za funkcionalnost nekog zdravstvenog sistema pokazalo se da je veoma važno šta u tom gradu/opštini ima od zdravstvenih ustanova, koliko ima zdravstvenih radnika i kojih su specijalnosti, u kakvom je stanju oprema i da li je ima dovoljno, da li ima dovoljno medicinskog materijala.., ali je isto tako važna i organizacija, odnosno ustrojstvo tog zdravstvenog sistema. Prema nekim saznanjima, tog ustrojstva u Novom Pazaru nije bilo, ni na nivou zdravstvenih ustanova/službi, ni na nivou stanovništva.
Dr Slobodan Milisavljević, pulmolog koji je bio na ispomoći novopazarskim kolegama pomenuo je u jednom intervju da je novopazarski zdravstveni sistem „koruptivan“. Istražujući šta to tačno znači čuje se da u ovoj opštini ne samo da nisu ispoštovane osnovne procedure kod epidemija (uostalom u Pazaru postoji samo jedan epidemiolog, a u Srbiji je i propisano da opštine ovog obima ne moraju da ih imaju više od dvoje), primera radi pacijenti nisu bili razdvojeni u takozvane crvene, žute, zelene zone, niti se poštovala procedura da se oboleli i oni koji sumnjaju da su zaraženi ne dovoze u bolnicu javnim prevozom, već je postojao dodatni javašluk na osnovu kojeg su praktično mnogi Pazarčani „za šaku dolara“ ili na osnovu ličnih poznanstava kršili sve procedure i ponašali se nedisciplinovano u odnosu na stepen opasnosti.
Ovim ne prebacujem teret odgovornosti sa Vlade i novopazarske opštinske i zdravstvene uprave na stanovništvo, jer je odgovornost svih prethodno nabrojanih, s obzirom na moć koja im je data, bila najvažnija u lancu zaštite stanovništva. Stoga hoću da naglasim da oni snose najveću i to ličnu, profesionalnu odgovornost što su se Pazarčani ponašali neorganizovano i nedisciplinovano, oglušujući se o svoje nadležnosti. Uz odgovornost za broj zdravstvenih radnika, obučenost o kojoj bi se još moglo pisati, stanje opreme i medicinskih sredstava. To se odnosi i na rukovodioce Opšte bolnice, ali i na krizne štabove u Pazaru i Srbiji i na samog Predsednika i Premijerku koji se diče svojim vođstvom u kovid krizi.
Rezultat je „novopazarski scenario“ koji se već i u drugim državama u regionu uzima kao paradigma katastrofe.