Mislim da smo ranije bilo bolji ljudi i da smo jedni za druge imali više poštovanja. To nam sada svima nedostaje. Postali smo previse sebični. Kada sam upisao vojnu školu i stupio u profesionalnu vojnu službu učeni smo najvišim ljdskim i moralnim vrednostima. Nažalost, u vojnoj školi me je zatekao rat i to što su nas učili, starešine su pokazale na delu. Bili su tu ispred nas. Takođe, tada su nas starešine učile da o potčinjenjima nikad ne tražimo ono što sami nismo spremni da uradimo.
Učeni smo da se žrtvujemo za druge i da trpimo zbog drugih, da se poštujemo i pomažemo. Danas toga gotovo da nema, a čovek je postao najjeftinija roba. Rodio sam se u jednoj lepoj i srećnijoj zemlji koja se zvala Jugoslavija gde majka koja je poreklom iz mučeničkog Jasenovca, čiji su preci mnogo postradali od svojih komšija, nikad me nije učila da mrzim nekog zato što jedruge vere ili nacije. Danas se nažalost u istom narodu delimo po političkoj pripadnostii opredeljenju, a te podele i lične sujete su naša najveća nesreća. Toga nekad nije bilo i pravda je nekako mogla da se istera i odbrani. To mi najviše nedostaje u odnosu na ona stara vremena.
***Do rata devedesetih imao sam zaista lepo i srećno detinjstvo, strogog ali pravičnog oca i majku koja je za mene i brata uvek bila tu trudeći se da nas vaspita tako da smo jedan drugom najpreči i da niko ne može da stane izmedju nas. Kao deca živeli smo na moru tako da smo odmore i raspuste provodili u Šumadiji, kod babe i dede u Kragujevcu i u Slavoniji u Jasenovcu kod maminih. Najlepše upomene nosim iz letnjih raspusta u Jasenovcu gde smo znali da budemo i više od mesec dana.
…Mislim da smo ranije bilo bolji ljudi i da smo jedni za druge imali više poštovanja. To nam sada svima nedostaje. Postali smo previse sebični. Kada sam upisao vojnu školu i stupio u profesionalnu vojnu službu učeni smo najvišim ljdskim i moralnim vrednostima. Nažalost, u vojnoj školi me je zatekao rat i to što su nas učili, starešine su pokazale na delu. Bili su tu ispred nas. Takođe, tada su nas starešine učile da o potčinjenjima nikad ne tražimo ono što sami nismo spremni da uradimo.
Učeni smo da se žrtvujemo za druge i da trpimo zbog drugih, da se poštujemo i pomažemo. Danas toga gotovo da nema, a čovek je postao najjeftinija roba. Rrodio sam se u jednoj lepoj i srećnijoj zemlji koja se zvala Jugoslavija gde majka koja je poreklom iz mučeničkog Jasenovca, čiji su preci mnogo postradali od svojih komšija, nikad me nije učila da mrzim nekog zato što jedruge vere ili nacije. Danas se nažalost u istom narodu delimo po političkoj pripadnostii opredeljenju, a te podele i lične sujete su naša najveća nesreća. Toga nekad nije bilo i pravda je nekako mogla da se istera i odbrani. To mi najviše nedostaje u odnosu na ona stara vremena.
***
Do rata devedesetih imao sam zaista lepo i srećno detinjstvo, strogog ali pravičnog oca i majku koja je za mene i brata uvek bila tu trudeći se da nas vaspita tako da smo jedan drugom najpreči i da niko ne može da stane izmedju nas. Kao deca živeli smo na moru tako da smo odmore i raspuste provodili u Šumadiji, kod babe i dede u Kragujevcu i u Slavoniji u Jasenovcu kod maminih. Najlepše upomene nosim iz letnjih raspusta u Jasenovcu gde smo znali da budemo i više od mesec dana.
***
I danas kada sam mnogo proputovao mislim da je to najlepše selo na svetu, na ušću Une u Savu, gde je bio kamp Omladinskih radnih akcija u kome su svaki vikend bili koncerti tadaših popularnih pop i rok grupa iz cele Juge. Tu sam uživo prisustvovao svirkama Riblje čorbe, Crvene jabuke, Plavog orkestra… sikao se sa Borom Čorbom, naučio da vozim biciklu, traktor, plivao i pecao na Savi i Uni. Devedesete po dobru pamtim samo u pogledu prijateljstava koje sam tada sklopio i izvidjačkom aktivizmu, ali kao i većina iz moje generacije drugo ništa ne mogu da izdvojim kao dobro i lepo. Nažalost te nesrećne devedesete živimo i danas.
***
Kao osnovac i srednjoškolac trenirao sam Taekvondo, hokej na travi, streljaštvo i veslanje u Crvenoj zvezdi na Adi Ciganliji. Sve to prestalo je kada sam otišao u vojnu školu. Hobi mi je bila muzika, svirao sam gitaru i harmoniku, a i danas među muzičarima imam mnogo dobrih drugova. Muzika je pozitiva i spaja ljude.
***
Treća sam generacija profesionalnog vojnika u porodici sa očeve strane. I deda i tata su bili vojne starešine. Moj otac, bio je protiv toga da upišem vojnu školu. Znao je da mi kaže: ,,Upiši sinko neki civilni fakultet, težak je to hleb, a kad predješ kapiju kasarne prestaje logika”. Tada ga nisam razumeo i poslušao, voleo sam to i nekako sam iz inata ali i ljubavi prema tom pozivu vojnu školu završio kao prvi u klasi iako u srednjoj školi nisam bio odličan đak. Ne znam zašto sam toliko bio zaljubljen u taj poziv, valjda je genetika učinila svoje.
***
Časna je to profesija i zaista teška. Nije džabe Crnjanski u Seobama napisao: ,,Ne treba dirati vojnika, taj zanat je sam po sebi dovoljna nesreća”. A eto, na mom primeru se valjada vidi kolika je. Vojsku ću takođe pamtiti isključivo po prijateljima koje sam u njoj stekao za ceo život, inače sve ostalo su prilično gorke uspomene.
***
Prva služba bila mi je 1999. godine, u 24. bataljonu Vojne policije Kragujevačkog korpusa, i to mogu da nazovem najlepšim periodom mog službovanja. Mlad starešina, momak, solidna plata i društvo. Ceo svet je bio naš i imali smo zaista dobar status u društvu i poštovanje, naročito tada posle rata. Ubrzo dobijam prekomandu u Beograd, u 55. bataljon Vojne policije Beogradskog Korpusa. Odatle me odmah šalju u Pančevo u Bezbednosno obaveštajni školski centar na dodatne obuke i školovanje.
***
Tu obuku završio sam neposredno pred dešavanja 5. oktobra, a po povratku u jedinicu čekalo me je angažovanje na suzbijanju demonstracija na Kolubari. Sa ove distance, kad sve analiziram, to mi je bio najteži zaatak tokom karijere. Ideš na vojni zadatak sa vatrenim oružjem i mladim vojnicima koji su ti dodeljeni pod komandu dva dana pred zadatak, čija sam imena tek jedva upamtio i koje ne poznajem uopšte, a što je najgore ideš tamo gde na suprotnoj strani nije neprijatelj nego tvoj goloruki narod. Mislim da sam tada ostario za deset godina jer sam sam sa sobom morao da donesem opasne i važne odluke.
***
Sećam se da sam govor i obraćanje Koštunice i generala Perišića rudarima na Kolubari, gledao sa položaja kroz snajpersku pušku. Posle toga sam sazvao svoje vojnike i pitao ih šta misle o svemu. Zajedno smo doneli odluku da ćemo ako nam narede da krenemo na narod preći na njihovu stranu. Na sreću do toga nije došlo jer je i naša komanda bila svesna trenutka. Danas sam ponosan na takav stav i odluku mladih vojnika koji su bili sa mnom.
***
Do oktobra 2006. godine, službujem u Beogradu na Topčideru, nakon čega dobijam prekomandu u Kragujevac. Tu sam takođe doživeo težak period. Dobio sam zadatak da postupam prema jednom oficiru koji je bio zaštićeni svedok haškog tribunala u predmetu protiv bišeg jugoslovenskog predsednika Milutinovića. To moje postupanje tadašnji tužilac haškog tribunala Bramerc, okarakterisao je kao nepoštovanje suda i uticaj na svedoke i u tom pravcu je protiv mene pokrenuo istragu. Do 2010. bio sam haški optuženik kojem je pretila kazna zatvora od sedam godina novčana kazna od 100.000 evra.
***
Postupak je okončan mojim oslobađanjem. Istražitelji Tribunala pružili su mi ruku i čestitali na profesionalizmu. To me je spasilo. U novembu 2007. godine, celu jedinicu dislociraju u Kraljevo, gde službujem do 31. decembra 2018. godine, kada me pretpostavleni poziva telefonom i saopštava mi ,,da me je komanda izbrisala sa spiska” i da su mu naredili da me od 1. januara ne vodi na brojnom stanju. U maju 2023. godine Upravni sud me vraća na posao, ali mi general Mojsilović posle otvorenog pisma Predsedniku Vučiću, 1. avgusta te godine, ponovo izriče otkaz sa rada u vojsci.
***
U sindikatu sam se angažovao spontano. Pozvale su me kolege iz Sombora krajem 2012. godine, koji su registrovali sindikat i pitali da li bih se prihvatio da budem deo sindikata. Tada je već krenuo da nam se urušava standard, bilo je mnogo problema i smatrali smo da kroz sinidkat možemo mnogo da doprinesemo popravljanju materijalnog i socijalnog položaja i naših prava. Takvo mišljenje imala je velika većina naših kolega, a dokaz za to je da smo već krajem 2014. godine stekli uslov za reprezentativnost. I danas smatram da smo zasta bili pravi sindikat na koji niko nije imao uticaj, školski primer kaoko sindikat treba da izgleda i deluje. Žao mi je što za to nije bilo razumevanja i što se nismo izborili za kolektivni ugovor.
*** Problemi kreću od našeg prvog protesta 27. novembra 2016. godine i istupanja u javnosti, odnosno od javnog uzbunjivanja zbog zloupotreba u sistemu odbrane. Najveći pritisak je krenuo u mandatu Vulina posle objavljivanja „pucanja u kasarni”. Nakon toga, najveći problem je bio što smo tražili odgovornost za pad helikoptera, pogibiju Dejana Stojkovića na Pešteru i jer smo podneli kriivčnu prijavu generalu Mojsiloviću, pošto je jedini u državi naredio prisilnu vacinaciju tokom Kovida, a kasnije i direktni sukob sa direktorom VBA Jovanićem i Milošem Vučevićem.
***
U toku te i naredne 2017. godine, zajedno sa Policijskim sindikatom Srbije, Udruženjem sindikata penzionisanih vojnih lica, Nezavisnim sindikatom prosvetnih radnika iz Vojvodine i brojnim drugim sindikatima i građanima Vojni sindikat Srbije organizovao je još četiri masovna javna protesta od kojih je protest organizovan 8. aprila 2017. godine bio najveće javno okupljanje u Beogradu, posle 5. oktobra 2000.
***
Tokom te 2017. godine, posebno postajem interesantan javnosti jer sam izvršio javno uzbunjivanje zbog toga što načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Diković, nije preduzeo ništa nakon što ga je sindikat obavestio da pripadnici organizovane kriminalne grupe grupe Veljka Bjelivuka, koriste streljanu u jednoj pančevačkoj kasarni kako bi uvežbavali gađanje vatrenim oružjem.
***
Ubrzo nakon toga od komandnog vrha i Ministarstva odbrane na čelu sa Aleksandrom Vuinom, optužen sam za kršenje političke neutralnosti i učestvovanje u nezakonitom sindikalnom radu, iako je Vojni sindikat Srbije u tom trenutku bio zvanično reprezentativan sindikat što znači da je u potpunosti nezavistan od države i poslodavca. Potom je protiv njega montiran i pokrenut vojno-disciplinski postupak u kojem sam 2018. godine kažnjen oduzimanjem čina, a time i gubitkom službe u Vojsci Srbije, iako sam do tada važio za jednog od najboljih starešina u svojoj službi koji je tokom čitave vojne karijere ocenjivan isključivo ocenom ,,odličan – naročito se ističe”, a za rezutate u službi više puta pohvaljivan, nagradjivan i odlikovan.
***
I pored ovih pritisaka Vojni sindikat Srbije, nastavlja sa protestima. Skupština Vojnog sindikata Srbije u decembru 2018. dodeljuje mu status počasnog predsednika i donosi odluku da on nastavim da obavljam funkciju predsednika sindikata. Podržali su nas brojni sindikati iz zemlje i inostranstva, a moj progon nazvali sramnim. Postupak je stavljen i pod nadzor Međunarodne organizacije rada.
Foto: Privatna arhiva
***
Nakon što je 2019. godine, Aleksandar Vulin naredio da se obustave uplate članarina sindikatu i nezakonito mu ukinuo reprezentativnost, rukovodstvo najavilo je nove proteste ali tokom konferecije za medije dobijamo pozive premijerke Ane Brnabić da sindikat dođe kod nje na pregovore koji su okončani zaključenjem sporazuma za nesmetan rad sindikata.
***
U intervjuu iz avgusta 2020. godine, vojsku sam opisao kao potpuno ispolitizovanu i potčinjenu Aleksandru Vulinu. Dve godine kasnije istakao sam da se srpska vojska suočava sa najvećom kadrovskom krizom u svojoj istoriji. U julu 2023. godine objavio sam otvoreno pismo Predesedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću u kojem upozoravam na „katastrofalno loše stanje u srpskoj vojsci”. Kao rezultat ovog pisma, izbačen sam iz vojske.
***
Ubrzo zatim, tada ministar odbrane Miloš Vučević, istupa u javnosti sa izjavom ,,da su sindikati u vojsci i policiji najveća glupost i da ako se on bude pitao oni neće postojati”. Sindikat u vojsci je proizišao iz Ustava i međunarodnih konvencija koje je ratifikovala Republika Srbija i koje su deo njenog pravnog poretka još od četrdesetih godina prošlog veka, a on to kao pravnik odlično zna. Da li je to glupost nije na njemu da ceni.
***
Nedugo posle toga, na moj 45. rođendan 27. februara 2024. godine uhapšen sam pod sumnjom da je proneveren novac sindikata. Nisam mogao da zamislim da će ići tako daleko u svojoj bahatosti i nasilju naročito što sam kao čovek koji je dve decenije radio na poslovima suzbijanja kriminaliteta i pravnik sa četiri godine staža u advokaturi, potpuno svestan da nisam počinio nijedno krivično delo. Jednog dana će svima biti jasno da je moj slučaj i slučaj uništenja Vojnog sindikata Srbije na ovaj način jedna velika bruka za Srbiju, njen Ustavni poredak i pravosuđe.
***
To je Srbiju vratilo u period Informbiroa i Golog otoka, a ja sam Leh Valensa 21. veka i trenutno najprogonjeniji sindikaista u Evorpi. Najteže od svega mi je palo to što smo supruga i ja svesnim kršenjem zakona od strane onih koji stoje iza ovog montiranog procesa i svesnog zločina prema meni i mojoj porodici, sprečeni da dobijemo drugo dete kroz postupak VTO, poslednji na koji smo imali pravo zbog starosti i zakonskog ograničenja.
***
Hapse mi i brata. To je vrhunac bahatosti, bezobzirnosti, terora i gaženja Ustava sa ciljem daljeg pritiska na mene i moju porodicu jer su shvatili da me držanjem u pritvoru nisu slomil i ućutkali. Iza svega stoji VBA i zloupotrebe u toj tajnoj policiji koje se sa punim pravom mogu okarakterisati kao najteža krivična dela sa elementima organizovanog kriminala, a što znaju i tužilac za organizovani kriminal i Zagorka Dolovac, koji sve ove mesece na sve to ćute kao nemi. Jednog dana, kad Srbija ponovo postane pravna država i to doći na red. Javnost će biti zapanjena težinom zloupotreba i zločina koje je ta tajna služba počinlia na štetu svoje države i naroda.
***
Što se tiče hapšenja mog prijatelja i advokata iz Niša, Mitra Krstića ističem da je on žrtva sistematskog progona od strane VBA i direktora VBA Đure Jovanića, zbog činjenice da je 2018. raskinuo radni odnos u Vojnom pravobranilaštvu, da nije uspostavio „saradnički” odnos po napuštanju vojne službe, te da je godinama zastupao Vojni Sindikat Srbije (VSS), aktivne i bivše pripadnike Vojske Srbije u sporovima protiv Ministarstva odbrane.
***
Upravo slučaj advokata Krstića, verodostojno ilustruje stanje pravosuđa u Srbiji, eroziju vladavine prava i modus operandi sistematskog uništavanja ljudi, njihovih porodica, profesija i egzistencije, pod palicom službi bezbednosti. Uspostavljanje novog i zdravog pravnog i društvenog poretka u Srbiji biće moguće samo kada svi pojedinci, koji svojim potpisom učestvuju u ovakvim aktivnostima (mantra: „samo smo radili svoj posao”), budu pozvani na krivičnu odgovornost i istovremeno razrešeni dužnosti u službama bezbednosti, tužilaštvu i sudu.
***
Čekam da slučaj dobije sudski epilog, ako ga uopšte dobije. Sudski postupak je javan, a onda će sve izaći na videlo i neki ljudi poput Miloša Vučevića, dobiće priliku da kao svedoci kažu šta imaju kao i da odgovaraju na moja pitanja i pitanja mojih advokata, ali i novinara.
***
Duboko verujem da običan čovek treba da ima svoje mesto u parlametu i institucijama države u kojoj živi i radi i da učestvuje u donošenju odluka od značaja za život, a upravo to je definicija politike, za razliku od sadašnjih nazovi političara koji politiku doživaljavaju kao biznis, čak i kao porodičan biznis koji se nasleđuje. Takvi političari i politika su nas unazadili.
***
Studntski protesti su veliko osveženje za sve nas. Probudili su nam nadu da još uvek nije sve izgubljeno. To su nove generacije koje ne pamte ni Miloševića ni ratove, koji ne znaju biografije i ,,rane radove” Šešelja, Dačića, Vučića i njima sličnih, koji ne mrze nego vole jedni druge i druge narode. Ovo što oni rade je velika hrabrost i ogromna svest o najvećim moralnim i ljudskim vrednostima, a svima nama poruka da Srbija ima budućnost koju će oni stvoriti po Ustavu i svojoj meri ne po meri uzurpatora vlasti. Svako ko želi dobro Srbiji i njenoj budućnosti treba da podrži tu decu i da im se stavi u zaštitu i na raspolaganje kako god zna, ume i može.
O sagovorniku
Novica Antić, kakko sam kaže, sticajem životnih okolnosti rođen je u Beogradu, 27. februara 1978. godine, u oficirskoj porodici koja je u to vreme živela u Splitu, jer je otac, oficir JNA, bio na službi u Ratnoj mornarici. Novičin otac je iz mučeničkog Kragujevca, a majka poreklom iz mučeničkog Jasenovca. Ima godinu dana mlađeg brata Vasu.
Krajem osamdesetih godina 20.-tog veka, porodica se doseljava u Beograd gde Novica završava osnovnu i srednju školu, a nakon toga upisuje podoficrsku školu Vojske Jugslavije smer inžinjerija, koju završava u ratnoj klasi 1999. godine kao prvi u rangu. Po završenoj vojnoj školi stupa na službu u jedinice Vojne policije gde se dodatno stručno školuje i usavršava da bi od 2000. godine, stupio u službu za suzbijanje kriminaliteta Vojne policije, gde je radio kao kriminalistički forenzičar i operativac.
Paralelno sa službom završava pravni faulet gde stiče zvanje diplomiranog pravnika, a u periodu od 2020 do 2024. odstažirao je i advokaturu.
Foto: Privatna arhiva
Jedan je od osnivača Saveza vojnih sindikata jugoistočne Evrope 2018. godine, sa Sindikatom odbrane i bezbednosti Makedonije i Sindikatom Ministarstva odbrane Slovenije. Pored brojnih priznanja i vojnih medalja iz Srbije, više puta je odlikovan od medunarodnih javnih, verskih, policijskih i vojnih organizacija.
Autor je „Priručnika za suzbijanje kriminaliteta u vojnoj policiji”. Sa majkom je objavio o Srbima iz Jasenovca „Jasenovac, selo milo moje”. Danas sa porodicom živi u Kragujevcu, oženjen je Čačankom i ima divnu ćerkicu Sofiju.
