Najstariji aktivni kragujevački novinar Miroslav Jovanović od sada pa narednih godina, ne zna se koliko, moraće da živi sa trećinom svoje penzije. Druge dve trećine, prema nalogu javnog izvršitelja, odlaziće za namirivanje dugova koji su ostali iza nekadašnjeg gradskog nedeljnika „Svetlost”. Novine su ugašene još 2011. godine, a pre godinu dana i formalno izbrisane iz registra kroz stečajni postupak.
Tako će Jovanović, posle punih 45 godina profesionalnog rada u novinarstvu, od svoje ionako skromne penzije, kakve su i plate za ovaj posao bile, mesečno imati na raspolaganju oko 14.000 dinara.
Ovo je u stvari druga epizoda priče o globi dugogodišnjeg urednika Svetlosti. Podsetimo, pre dve godine javni izvršitelj naložio je Jovanoviću da plati 820 hiljada dinara, plus kamatu na taj dug, a sve je otišlo preduzeću „Svetlost” u stečaju.
Tada je u akciji koju je pokrenuo Šumadijski centar za građanski aktivizam „Res Publika” od kolega, prijatelja, novinskih i drugih organizacija prikupljena pomoć za Jovanovića i na račun izvršitelja uplaćeno 859.123 dinara. Verovalo se da je na ovaj način „slučaj Jovanović” okončan.
Međutim, ispostavilo se da nije. Pre godinu dana u Privrednom sudu u Kragujevcu završen je stečajni postupak za „Svetlost”, sve je prekvitano, ali ispostavilo se da je ceo iznos prikupljenog novca pokrio samo kamatu, a da je ostao čitav dug od 820.000, plus 98.000 dinara nove kamate, a biće je još – sve dok se kazna ne plati do poslednje pare. Tako je odlučio stečajni sudija na zahtev Odbora poverilaca „Svetlosti” čiji je predsednik Njegoš Ilić.
A zašto je Miroslav Jovanović, diplomirani politikolog-novinar, dugogodišnji urednik „Svetlosti”, potom i „Kragujevačkih” novina toliko dužan i ružan?
- Priča je stara i duga. Devedesetih i dvehiljaditih godina „Svetlost” je imala na desetine tužbi, uglavnom „za pretrpljene duševne bolove”, a privatni tužioci većinom su bili pripadnici miloševićevsko-radikalske klike, i dok su bili na vlasti, i kad su postali poražena politička snaga. Uz pomoć dobrih advokata odbranili smo se od svih tužbi, osim tri, počinje hronologiju svog „hoda po mukama” Jovanović.
On navodi tri procesa koji su izgubili, a reč je o dva redakcijska teksta i jednog pisma čitaoca, koji su objavljeni 2004. i 2005. godine.
- Ja i sada čuvam te presude i svaki pravnik čitajući ih mogao bi da zaključi da su nakaradne. Tvrdim da sudije koje su ih donosile, i prvostepeno i po žalbama, nisu mnogo znale o medijskom pravu, slobodi izražavanja niti o suštini Zakona o javnom informisanju. Uz to, presuđivale su drakonske kazne, na primer, u jednom slučaju čak 1.400.000 dinara, a sudovi u Beogradu za slične ili iste stvari određivali su po 200 hiljada. U svakoj presudi stajalo je da naknadu štete solidarno plaćaju izdavač novina, odgovorni urednik i autor teksta. To je šablon, podseća on.
Jovanović kaže da je „Svetlost” sve kazne platila i da od urednika i novinara tada nije tražila novac. Sve se promenilo kada je 2007. godine firma privatizovana i većinski vlasnici postali dvojica političara i jedan privrednik.
- Redakcija je pokušala da nađe meru kooperativnosti sa novim gazdama, ne dozvoljavajući da se mešaju u uređivačku politiku. U tome smo uspeli, ali privatizovana „Svetlost” počela je da tone, najviše finansijski. Počekom 2009. tri meseca nismo primili ni dinara plate i ceo redakcijski tim se složio da vlasnicima firme da otkaze i pokrene nove – „Kragujevačke” novine. Bilo je to u maju, a ja sam već u junu dobio tužbu „Svetlosti” kojom je tražila da „solidarno” snosim deo troškova za već plaćene kazne. Tužili su samo mene, a ne i autore tekstova, što govori koga su tačno „gađali”, ističe Jovanović.
Osnovni sud u Kragujevcu tek 2014. godine presuđuje u korist „Svetlosti”, odnosno obavezuje Jovanovića da firmi koja od 2011. ni ne izdaje novine plati 820.000 dinara učešća u kaznama, plus sudske troškove
- Moj advokat i ja ulažemo žalbu Apelacionom sudu u Kragujevcu, pozivajući se na zakone o radu i javnom informisanju koji jasno kažu da zaposleni plaćaju naknadu štete firmi ako je ona napravljena „s namerom i krajnjom nepažnjom”, što u mom slučaju niti je dokazivano niti je dokazano. Međutim, sud ne uvažava ništa iz žalbe, potvrđuje prvostepenu potvrdu, ali tek posle četiri i po godine. Za to vreme na dosuđenih 820 hiljada ide zatezna kamata, završava Jovanović ovaj deo priče.
Pitanje je i kome će ići dve trećine zaplenjene penzije u narednih nekoliko godina.
- Iz Privrednog suda dobio sam spisak poverilaca, odnosno onih kojima je „Svetlost” ostala dužna posle zaključenja stečaja. Osim dela duga Poreskoj upravi, najveći deo ovih para ići će za pokrivanje neisplaćenih zarada zaposlenima, međutim oni će dobiti samo simbolični deo jer je ukupan preostali dug „Svetlosti” 40 miliona dinara, a od plenidbe moje penzije može da se „nabere”, recimo, jedan milion, što je samo četrdeseti deo. Tako će, na primer, neko ko potražuje 200 hiljada moći da računa na pet hiljada dinara i to „razvučeno” na rate tokom nekoliko narednih godina, objašnjava on.
Jovanović dodaje da je na tom spisku i petnaestak kolega koje su 2009. godine napustile „Svetlost”, jer su tužili bivšu firmu za neisplaćene plate i za to imaju uredne presude.
- To su moje drage kolege, članovi jakog redakcijskog tima pokojne „Svetlosti” od kojih su većina njih, nažalost neki su već preminuli, potpisali neopozive izjave da svoja potraživanja ustupaju meni, međutim javni izvršitelj to nije prihvatio, bez obrazloženja, kaže naš sagovornik.
On za kraj ostavlja posebnu pikanteriju, koja bi bila smešna – da nije žalosna.
- Na spisku poverilaca kojima će se od moje penzije nadomeštati neisplaćene zarade su i jedan od vlasnika privatizovane „Svetlosti” Gvozden Jovanović, koji je obavljao funkciju predsednika Upravnog odbora firme, zatim direktor i njegov zamenik u istom preduzeću, Nebojša Gigović i Zoran Prokić, glavni urednik Ranko Milosavljević, već pomenuti Njegoš Ilić i još veća grupa meni malo poznatih ili nepoznatih ljudi koji su radili u „Svetlosti” kada smo mi osnovali „Kragujevačke”, navodi Jovanović.
Njegov zaključak za čitav ovaj slučaj je:
- Pre 17-18 godina kao urednik dozvolio sam objavljivanje tri teksta, isto bih uradio i danas jer u njima s profesionalnog stanovišta nije bilo ničeg spornog. Da sam tada napravio tri ne znam koliko teška krivična dela – do sada bih odrobijao. Ovako sam plenidbom dve trećine penzije na neodređeno vreme zaradio nešto kao doživotnu robiju, sarkastičan je naš kolega.