Dugu vladavinu kraljice Elizabete Druge obeležio je njen snažan osećaj dužnosti i rešenost da posveti život tronu i njenom narodu.
Za mnoge je kraljica konstanta u svetu koji se brzo i neprekidno menja – posebno kako britanski uticaj postaje manji, a društvo se menja do neprepoznatljivosti, te i sama monarhija dolazi u pitanje.
Njeno uspešno održavanje monarhije kroz ova uzburkana vremena još je upečatljivije kada se uzme u obzir činjenica da, u doba njenog rođenja, niko nije ni pomišljao da će presto biti njena sudbina.
Elizabeta Aleksandra Meri Vindzor rođena je 21. aprila 1926, u kući u blizini Trga Berkli u Londonu, kao prva kći Alberta, vojvode od Jorka, drugog sina Džordža Petog, i vojvotkinje, bivše lejdi Elizabete Bous-Lion.
I Elizabeta i njena sestra Margaret Rouz, rođena 1930, školovale su se kod kuće i odrastale u porodičnoj atmosferi punoj ljubavi. Elizabeta je bila izuzetno bliska i ocu i dedi, Džordžu Petom.
U šestoj godini, Elizabeta je učitelju jahanja rekla da želi da živi „na imanju kao dama koja ima puno konja i pasa“.
Mnogi kažu da je od malih nogu pokazivala izuzetan osećaj odgovornosti. Vinston Čerčil, budući premijer, rekao je da Elizabeta poseduje „snagu autoriteta zapanjujuću za dete.“
Iako nije pohađala školu, Elizabeta je pokazala izuzetnu sklonost ka jezicima i pripremila detaljnu analizu ustavne istorije zemlje.
Da bi se družila sa vršnjakinjama, osnovana je posebna družina „Devojčica izviđača“, poznatija kao „Prva Bakingemska palata“.
Rastuće napetosti
Posle smrti Džordža Petog 1936., njegov najstariji sin, Dejvid, postao je Edvard Osmi.
Međutim, njegov izbor supruge, dvaput razvedene Amerikanke Volis Simpson, bio je neprihvatljiv i po političkim i po verskim osnovama. Krajem te godine, Edvard je abdicirao.
Vojvoda od Jorka je nevoljno postao kralj Džordž Šesti. Njegovo krunisanje je Elizabeti otvorilo oči prema budućnosti koja je čeka, te je kasnije pisala da joj je ceremonija bila „veoma, veoma divna.“
Dok je u Evropi napetost rasla, novi kralj, zajedno sa suprugom kraljicom Elizabetom, posvetio se važnom cilju – vraćanju poverenja javnosti u monarhiju. Njihov primer je sledila i starija kći Elizabeta.
Tada trineastogodišnjakinja, Elizabeta se 1939. pridružila kralju i kraljici tokom posete Kraljevskom mornaričkom koledžu u Dartmutu.
Elizabetu i njenu sestru Margaretu pratio je jedan od kadeta, njihov dalji rođak princ Filip od Grčke.
Prepreke
To nije bio prvi susret Elizabete i Filipa, ali se ona tada prvi put zainteresovala za njega.
Princ Filip je posetio rođake iz kraljevske porodice tokom odsustva iz mornarice – i do 1944., kada je napunila 18 godina, Elizabeta je već bila zaljubljena u njega. Držala je njegovu sliku u sobi i često su razmenjivali pisma.
Mlada princeza se pridružila Pomoćnoj teritorijalnoj službi pred kraj rata, naučila je da vozi i održava kamion.
Na Dan pobede, pridružila se kraljevskoj porodici u Bakingemskoj palati dok se hiljade ljudi okupljalo na trgu u proslavi okončanja rata u Evropi.
- Pitali smo roditelje da li bismo mogli da izađemo i vidimo slavlje sopstvenim očima, prisećala se kasnije.
- Sećam se da smo bili u strahu da će nas prepoznati. Sećam se kako su mase nepoznatih ljudi, držeći se za ruke, hodale niz Vajthol dok nas je sve nosila plima sreće i olakšanja.
Posle rata, njena želja da se uda za princa Filipa naišla je na brojne prepreke.
Kralj nije bio spreman da izgubi ćerku koju je obožavao, a Filip je morao da prevaziđe predrasude visokog društva koje nije moglo da prihvati njegovo strano poreklo.
Očeva smrt
Ipak, želja ovog para bila je snažnija od svega i Filip i Elizabeta su se venčali 20. novembra 1947. u Vestminsterskoj opatiji.
Filip je po venčanju stekao titulu vojvode od Edinburga, ali je nastavio da služi kao mornarički oficir. Mladi par je na kratko mogao da uživa u relativno normalnom životu tokom njegove službe na Malti.
Njihovo prvo dete, Čarls, rođen je 1948., a kći Ana dve godine kasnije.
Međutim, kralj Džordž je, usled ogromnog stresa tokom ratnih godina, oboleo od smrtnog oblika raka pluća, izazvanog verovatno i njegovim dugogodišnjim pušačkim stažom.
U januaru 1952., Elizabeta, tada dvadesetpetogodišnjakinja, i Filip, odlaze na prekookeansku turneju umesto kralja. Ne obazirući se na lekarske savete, kralj ih prati na aerodrom. Tom prilikom, Elizabeta je poslednji put videla oca.
Elizabeta je čula za smrt kralja tokom boravka u odmaralištu u Keniji i odmah se vratila u London, kao nova kraljica. Kasnije se prisećala tog trenutka.
- Nisam bila pripremljena. Moj otac je umro prerano, iznenada, i odjednom sam morala da preuzmem i obavim posao najbolje što mogu.
Australija i Novi Zeland
Njeno krunisanje u junu 1953. prenosila je televizija i pored protivljenja premijera Vinstona Čerčila. Milioni ljudi su se okupili oko televizora, mnogi od njih prvi put, da bi gledali kako kraljica Elizabeta Druga polaže zakletvu.
Britanija je još kaskala pod teretom posleratne nemaštine i štednje, i komentatori društvenih prilika su videli krunisanje kao zoru novog, elizabetanskog doba.
Drugi svetski rat je doveo do ubrzanja kraja britanske imperije, te su do trenutka kada je nova kraljica započela dugi obilazak Komonvelta u novembru 1953., mnoge bivše britanske kolonije, uključujući i Indiju, stekle nezavisnost.
Elizabeta je bila prva kraljica na vlasti koja je posetila Australiju i Novi Zeland. Prema procenama, čak tri četvrtine Australijanaca se okupilo na ulicama da je vidi uživo.
Tokom 1950-tih, sve je više zemalja odbacilo zastavu unije i bivše kolonije i dominioni su počeli da se dobrovoljno okupljaju u zajedničku porodicu država.
Brojni političari su smatrali da bi novi Komonvelt mogao da postane tas nastajućoj Evropskoj ekonomskoj zajednici i, do određene mere, britanska politika je okrenula leđa kontinentu.
Lični napad
Ali pad britanskog uticaja ubrzao je debakl u Suecu 1956., kada je postalo jasno da Komonveltu nedostaje zajednička volja za jedinstveni nastup u trenucima krize.
Odluka o slanju britanskih trupa u pokušaju da se spreči pretnja Egipta nacionalizacijom Sueckog kanala okončana je sramnim povlačenjem, te je dovela do ostavke premijera Entonija Idna.
Kraljica je tako uvučena u političku krizu. Konzervativna partija nije posedovala mehanizam za izbor novog lidera i posle niza konsultacija, kraljica je pozvala Harolda Mekmilana da oformi novu vladu.
Kraljica se takođe našla na meti ličnog napada lorda Altrinema. U jednom članku, on je tvrdio da je njen dvor „previše britanski“ i „više klase“, optuživši je da nije u stanju da održi i najkraći govor bez napisanog teksta.
Njegove primedbe su izazvale buru u štampi i lorda je fizički na ulici napao jedan član Lige imperijalnih lojalista.
Incident je pokazao da se britansko društvo i stavovi prema monarhiji brzo menjaju i da se utvrđene norme sve više preispituju.
Od ‘Monarhije’ do ‘Kraljevske porodice’
Ohrabrena podrškom supruga, nezadovoljnog krutošću dvora, kraljica je počela da se prilagođava novom poretku.
Praksa prijema debitantkinja na dvor je ukinuta, a izraz „monarhija“ postepeno je zamenjen frazom „kraljevska porodica.“
Kraljica se još jednom našla u centru političkog sukoba kada je 1963. Harold Mekmilan podneo ostavku na položaj premijera. Dok je Konzervativna partija i dalje pokušavala da uspostavi sistem za izbor novog lidera, Elizabeta je poslušala njegov savet da imenuje erla Houma za njegovog naslednika.
Bila su ovo teška vremena za kraljicu, i glavno obeležje njene vladavine – opredeljenost za poštovanje Ustava – ali i sve veću odvojenost monarhije od trenutne vlade.
Kraljica je ozbiljno pristupila pravu da bude obaveštena, da daje savete i da upozorava, ali nije pokušavala da ih prekorači.
Bio je to poslednji put da je dovedena u takvu poziciju. Konzervativci su najzad odustali od tradicije da će se nove vođe partije tek tako „pojaviti“, te je uspostavljen konkretan sistem biranja.
Opušteno raspoloženje
Do kraja 1960-tih, Bakingemska palata je odlučila da je potrebno načiniti pozitivan korak i pokazati da je Kraljevska porodica manje formalna i mnogo pristupačnija.
Rezultat je postignut prelomnim dokumentarnim filmom, „Kraljevska porodica“. BBC je dobio dozvolu da snimi Vindzore u njihovom domu. Prikazani su snimci porodice na zajedničkom roštiljanju, dok ukrašavaju božićnu jelku i vode decu na vožnju – sve uobičajene aktivnosti koje do tada nisu viđene.
Kritičari su tvrdili da je film Ričarda Kaustona uništio mističnost kraljevske porodice prikazavši ih kao obične ljude, između ostalog u scenama u kojima se vidi Vojvoda od Edinburga kako peče kobasice na imanju u Balmoralu.
Međutim, film je odisao opuštenijem duhu tog vremena i učinio mnogo na jačanju podrške javnosti monarhiji.
Srebrna godišnjica Elizabetinog stupanja na tron 1977. proslavljena je uz iskreni entuzijazam na uličnim zabavama i ceremonijama širom kraljevstva. Činilo se da je monarhiji osigurana sklonost javnosti, većinom zahvaljujući samoj kraljici.
Dve godine kasnije, Britanija je dobila prvu ženu predsednicu vlade, Margaret Tačer. Odnosi između žene na čelu države i žene na čelu vlade su, navodno, ponekad bili čudni.
Skandali i tragedije
Jedna od problematičnih tačaka bila je kraljičina posvećenost Komonveltu, na čijem je čelu bila. Elizabeta je dobro poznavala lidere afričkih zemalja i pokazivala simpatije prema njihovim stanovištima.
Elizabeta je navodno smatrala da je stav i sukobljavački stil Tačer „zbunjujući“, i to ne samo zbog protivljenja predsednice vlade uvođenju sankcija Južnoj Africi zbog aparthejda.
Godinu za godinom, kraljičine javne dužnosti su se nastavljale. Posle Zalivskog rata 1991., otputovala je u Sjedinjene Američke Države i bila prva predstavnica britanske monarhije koja se obratila zajedničkoj sednici Kongresa. Predsednik Džordž Buš stariji je izjavio da je ona „zaštitnica slobode otkako je zajedničkog sećanja.“
Međutim, godinu dana kasnije, niz skandala i tragedija zapljusnuo je kraljevsku porodicu.
Kraljičin drugi sin, vojvoda od Jorka, rastao se od supruge Sare, dok je brak princeze Ane i Marka Filipsa završen razvodom. A onda je otkriveno da su princ i princeza od Velsa izuzetno nesrećni u braku, te su se ubrzo i rastali.
Godina je okončana ogromnim požarom u omiljenoj rezidenciji kraljice, vindzorskom zamku. Požar je delovao kao sumorni, ali odgovarajući simbol problema koji su, poput sivog dima, obavijali kraljevsku porodicu. Utisku nije nimalo doprinela rasprava u javnosti da li poreski obveznici ili kraljica, treba da plate obnovu zamka.
Dostojanstvo u sred javne rasprave
Kraljica je opisala 1992. kao svoju annus horribilis – godinu užasa, i u govoru u Londonu, činilo se, prihvatila potrebu za otvorenijom monarhijom u zamenu za manje neprijateljski nastrojene medije.
- Nijedna institucija, grad, monarhija, svejedno, ne treba da očekuje da bude oslobođena detaljnog ispitivanja onih koji su joj odani i pružaju podršku, kao i onih koji to ne čine. Ali svi smo deo istog tkanja našeg društva i nacije i to preispitivanje može da bude jednako efikasno uz trunku blagosti, dobrog humora i razumevanja.
Institucija monarhije je većinom bila u defanzivi. Bakingemska palata je otvorena za posetioce u cilju prikupljanja novca za obnovu Vindzora, a najavljeno je da će kraljica i princ od Velsa plaćati porez na prihod od ulaganja.
Van zemlje, nade za jačanje Komonvelta, tako visoke na početku njene vladavine, nisu ispunjene. Britanija je okrenula leđa starim partnerima novim dogovorima u Evropi.
Kraljica je i dalje smatrala važnim vrednosti Komonvelta i bila je veoma zahvalna kada je Južna Afrika, na vrhuncu zrelosti, konačno odbacila aparthejd. Odluku je pozdravila posetom ovoj zemlji u martu 1995.
U domovini se trudila da održi dostojanstvo monarhije u sred uzburkane javne rasprave oko pitanja ima li ta institucija uopšte budućnost.
Smrt Dajane, princeze od Velsa
Dok se Britanija trudila da utvrdi novu sudbinu za državu, kraljica je pokušala da ostane ličnost koja nudi sigurnost i iznenadnim osmehom donese tračak svetla u teškom trenutku. Svoju ulogu simbola nacije je najviše cenila.
Međutim, monarhija je uzdrmana a sama kraljica je došla pod udar neočekivano snažne kritike posle smrti Dajane, princeze od Velsa, u saobraćajnoj nesreći u Parizu u avgustu 1997.
Dok se narod okupljao oko palata u Londonu odajući počast cvećem, činilo se da je kraljica nespremna da povede javnost kao što je uvek pokušavala da učini tokom važnih trenutaka u istoriji zemlje.
Mnogi kritičari nisu shvatali da Elizabeta pripada generaciji koja se ustručava i povlači od skoro histeričnih izražavanja javne žalosti koja su obeležila dane posle princezine smrti.
Takođe je verovala da, kao brižna baka, treba da uteši Dajanine sinove u privatnosti porodičnog kruga.
Na kraju je u govoru koji je uživo prenosila televizija, odala počast snahi i obećala da će se monarhija prilagoditi novim okolnostima.
Gubici i slavlja
Smrti Kraljice majke i princeze Margaret 2002., na zlatnu godišnjicu Elizabetinog stupanja na presto, bacile su senku na proslave njene vladavine širom zemlje.
Ali i pored toga, i oživljene rasprave o budućnosti monarhije, milion ljudi se okupilo na trgu ispred Bakingemske palate na veče samog jubileja.
U aprilu 2006, hiljade poštovalaca nizalo se ulicama Vindzora dok je kraljica izašla u neformalnu šetnju na svoj 80. rođendan.
A u novembru 2007., ona i princ Filip su proslavili 60 godina braka službom kojoj je prisustvovalo 2,000 ljudi u Vestminsterskoj opatiji.
Još jedan srećan događaj obeležen je u aprilu 2011., kada je kraljica prisustvovala venčanju unuka Vilijema, vojvode od Kembridža, i Ketrin Midlton.
U maju te godine, Elizabeta je postala prva pripadnica britanske monarhije koja je došla u zvaničnu posetu Republici Irskoj, što je bio događaj od ogromnog istorijskog značaja.
U govoru koji je započela na irskom, pozvala je na uzdržavanje i pomirenje i osvrnula se na „stvari za koje bismo želeli da su urađene drugačije ili da se uopšte nisu desile.“
Referendum
Godinu dana kasnije, tokom posete Severnoj Irskoj u sklopu proslava dijamantskog jubileja, rukovala se sa bivšim komandantom IRA-e, Martinom Mekginisom.
Bio je to bolan trenutak za kraljicu čiji je voljeni rođak, lord Luis Maunbaten, poginuo u eksploziji bombe koju su postavili pripadnici IRA-e 1979.
Stotine hiljada ljudi je izašlo na ulice tokom obeležavanja dijamantskog jubileja koje je završeno vikendom punim brojnim proslavama u Londonu.
Referendum za nezavisnost Škotske u septembru 2014. godine bio je veliki test za kraljicu. Retki su zaboravili njen govor u parlamentu 1977., u kome je jasno navela sopstvenu posvećenost Ujedinjenom Kraljevstvu.
- Među mojim precima su brojni kraljevi i kraljice Engleske i Škotske, kao i prinčevi Velsa i zato mogu da razumem takve namere. Ali ne mogu da zaboravim da sam krunisana kao Kraljica Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske.
U poruci čestitarima u Balmoralu uoči škotskog referenduma, očigledno sa ciljem da bude jasno čuta, rekla je da se nada da će ljudi pažljivo razmisliti o budućnosti.
Po saznavanju ishoda glasanja, njena poruka javnosti odisala je olakšanjem zbog očuvanja unije, iako je priznala da se politička slika promenila.
- Sada, dok idemo dalje, treba da se setimo da nam je, i pored različitih viđenja koja su iskazana, zajednička večna ljubav prema Škotskoj, što je jedna od stvari koja pomaže jedinstvu svih nas.
Na dan 9. septembra 2015. godine, Elizabeta je postala monarh sa najdužom vlašću u istoriji Britanije, duže i od njene čukunbake kraljice Viktorije. U za nju karakterističnom stilu, odbila je bilo kakvu dužu priču o tome rekavši da titula „nikada nije bila njen glavni cilj.“
Nepunu godinu kasnije, u aprilu 2016, proslavila je 90. rođendan.
I u desetoj deceniji života, nastavila je da ispunjava kraljevske dužnosti u javnosti, često i sama nakon što se Vojvoda od Edinburga povukao 2017. godine.
Porodica je i dalje trpela pritiske, uključujući saobraćajnu nesreću njenog supruga, nepromišljeno prijateljstvo Vojvode od Jorka sa osuđenim američkim biznismenom, rastućim razočaranjem princa Harija u život u kraljevskoj porodici.
Bili su to uznemirujući trenuci, tokom kojih je vladala monarhinja koja je pokazivala da stvari drži čvrsto pod kontrolom.
Iako monarhija možda više nije toliko snažna na kraju kraljičine vladavine kao što je bila na početku, Elizabeta je bila rešena da i dalje zadrži osećaj privrženosti i poštovanja u srcima britanskog naroda.
U govoru na proslavi srebrne godišnjice vladavine, podsetila je na zavet izrečen tokom posete Južnoj Africi 30 godina ranije.
- Kada sam imala 21 godinu, zavetovala sam se da ću biti u službi našeg naroda i zatražila sam božju pomoć da ostvarim taj zavet. Iako sam se zavetovala u ranim godinama, još neiskusna u procenjivanju, ne žalim niti želim da povučem nijednu reč.
