Iako u Kragujevcu trenutno rade tri kovid ambulante, poput „Zastavine” i one u naselju Vašarište u zdravstvenoj stanici broj 1, pred Respiratornim centrom ATD-a Doma zdravlja na Bubnju najveća je gužva. Poslednjih desetak dana, u piku petog talasa panemije i omikorona, dnevno obave skoro 1.500 pregleda i testiranja.
U Respiratornom centru su u Kovid ambulanti stalno angažovani lekari i tehničari opšte medicine, kompletna laboratorijska služba, radiologija i pulmologija. Prošle godine su obavili 153.000 pregleda a 2020. godine korone testirali su 58.000 Kragujevčana. Od početka godne na ovom punktu pregledano je skoro 30.000 naših sugrađana. Trenutno je u Kovid ambulanti angažovano čak 11 ekipa zdravstvenih radnika koji se nose sa kovidom, svakog dana, bez vikenda i praznika, od sedam do 22 sati. Zaposleni se ni ne žale na ubitačan tempo rada u pandemiji, koja, evo, sada ulazi u svoju treću godinu.
Viša medicinska sestra Marija Spasojević, od prvog dana pandemije angažovana je u Respiratornom centru ATD Doma zdravlja Kragujevac. Već pune dve godine sa kolegama je raspoređena „bukvalno svuda” gde god to trenutna situacija zahteva.
– Svi smo zaista na svakom mestu kako situacija tog dana ili u aktuelnom talasu pandemije nalaže. Od prjema zdravstvenih knjižica, trijaže i raspoređivanja pacijenta, preko intervencija i pružanja prve pomoći onim koji su došli sa urgentnim stanjem, prebacivanja pacijenata sa bocama kiseonika na Infektivnu kliniku, nabraja Marija Spasojević (32) samo deo svakodnevnih aktivnosti koje obavlja ona i njene kolege u najvećoj Kovid ambulanti u Šumadiji.
U Respiratornom centru kragujevačkog Doma zdravlja je od prvog dana kada je on osnovan 20. marta 2020. godine bez prekida. Nju padnemija nije zatekla, kako Marija, njene kolege i ona bili su spremni.
– Od početka epidemije dajemo sve od sebe da pomognemo svim pacijentima, istie Marija, viša medicinska sestra, koja je završila Visoku strukovnu medicinsku školu (VMS) i već 13 godina je zaposlena u Domu zdravlja Kragujevac.
Ali, priznaje da niko nije očekivao da će korona da traje ovoliko dugo i da će biti toliko iscrpljujuća, kako za zdravstvene radnike toliko i za pacijente.
Proteklih godina, koliko je na prvoj liniji neprekidne borbe sa kovidom, najteže joj je, u psihološkom smislu, kao i svima u ovom kolektivu što ne mogu da zbrinu sve obelele odjednom.
– U početku smo radili do 20 sati pa smo „pomerili” radno vreme do 22 časa. I to nije kraj, plus papirologija koja sledi posle svega ali nikada nikog nismo „ostavljali” za sledeći dan. Nismo smeli da rizikujemo i razmišljamo „šta sve može da se dogodi iili ne” kao i „da li neko može da sačeka do sutra”, priča Marija a posao je naporan i sa, do sada neviđenom dinamikom i brojem pregledanih pacijenata.
Podseća da mnogo toga zavisi ne samo od jačine epidemije, već i od vremenskih uslova.
– Leti, kada su velike vrućine dešavalo se da ljudi kolabiraju ispred ulaza, zimi im je hladno, smrzavaju se. Mi se trudimo da sve pregledamo i testiramo što brže i bolje ali to nije moguće istog momenta, svesna je ona, ali, na sreću i većina pacijenata.
Virus kovida-19 za sve je bio nov pa su u hodu učili o njemu, pravili protokole.
Na početku, teško im je padalo oblačenje i navlačenje zaštitne opreme. Sad su se na nju potpuno navikli.
– Srodlili smo se sa skafanderima, maskama i vizirima, kaže Marija, napominjući da nije bilo lako naviknuti se na disanje kroz zaštitnu masku na smenama koje traju satima.
Vrlo često zbog toga što nemaju vremena da čekaju vozilo Hitne pomoći, koja ne može uvek da stigne tog momenta tehničari iz Kovid ambulante sami sa sve kiseoničkom podrškom u bocama prevoze pacijente do Infektivne klinike.
– Sreća je što ona nije daleko, na dva-tri minuta od nas, kaže skromno Marija.
Svaki talas bio različit i sa sobom donosio nove, specifične i drugačije tegobe kod obolelih.
– Prošli talas, u novembru i decembru nam je bio najteži. Kovid je pacijentima zahvatao pluća, imali su nisku saturaciju. Trenutni talas je najbrojniji ali klinička slike pacijenta su lakše, mahom temperatura, grebanje u grlu, zapušeni nos, bol u sinusima, glavobolje i mučnina, nabraja naša sagovornica.
Za nju, sada plaćamo danak praznicima, novogodišnjim proslavama i žurkama, dolasku naših ljudi iz inostranstva iz žarišta omikrona. Veliki je pritisak na njih ali odolevaju.
– Nikada ne bi izdržali da nismo ovako dobro sastavljena ekipa, kao da su nas birali, smatra ona dodajući da je dovoljno samo da se pogledaju i bez reči znaju šta i kako treba.
Stalna su podrška jedni drugima.
– Kada su najteže situacije samo se jako, čvrsto zagrlimo. Na početku nismo ni bili svesni koliko smo mentalno jaki i gde su nam granice, zaključuje medicinska sestra Marija Spasojević.
Tu su uvek da priskoče i pomognu kad god zatreba iako nije njihova smena. Kratak predah kod kuće pa odmah nazad u Respiratorni centar.
– Svaki čovek mora da shvati kolika je njegova lična odgovornost u svemu ovome i razvije svest svest da je baš to ključna stvar u konačnoj pobedi nad kovidom, završava ona.
Nešto je „malo” i na svima nama.