Na pitanje kako mu ide posao, gazda Dule šeretski odgovara: „Nikako, ostane mi jedva hiljadu dinara dnevno…, po stolu…, na sat…, čisto“
Nevidljivi neprijetelj, zvani koronavirus, koji svakog dana odnosi na hiljade života širom sveta i sve snažnije drmusa temelje globalne ekonomije, nasrnuo je i na jedan osobeni univerzum na uglu Daničićeve i Gavrila Principa. I zaista, „Nostalgija“ za deceniju i po postojanja nikada nije bila ovoliko dugo zatvorena. Iz predostrožnosti, ali i brige prema svojim gostima, od kojih uzima „koliko ko da“, gazda Dule je kafanu zaključao nedelju dana pre uvođenja vanrednog stanja.
„Otvaraj, presušismo načisto“, dobacuju stalni gosti iz komšiluka dok žure da se vrate kućama pre policijskog časa. „Nećete da slušate, a stoput sam vas upozorio da alkohol nikome nije doneo dobro, osim – vlasniku kapitala“, ispaljuje Dule kao iz topa jednu od svojih šala. Da se ne shvati pogrešno, gosti „Nostalgije“ vole da popiju, ali im najviše nedostaje opuštena i vesela atmosfera koju pravi gazda Dule.
Dušan Veljović je radio u „Zastavi“, a kad je fabrika zatvorena, on je, kao i većina tranzicionih gubitnika u radničkom Kragujevcu, počeo pomalo da švercuje i preprodaje robu na ulici, da može da kupi brašno, ulje, šećer, so i koje kilo krompira. Tako se živelo u prvoj prestonici moderne Srbije s početka digitalnog 21. veka. Pre toga, Dule je morao da zakrpi kuću koju je dobrano rastresao američki tomahavk kad je pogodio obližnju kasarnu „Radomir Putnik“ i presekao je po sredini.
Bio je Dule i na ratištu, ali o tome ne priča. Sad, kad mu stignu računi i rešenje za porez, pa kad se još seti kroz šta je sve prošao, on uzvikne: „Ko me kleo nije dangubio“.
Teško je u gradu naći čoveka koji ima takav smisao za humor i finu samoironiju kao što je gazda Dule. On se prvo našali na svoj račun, da se gosti ne naljute kad posle i njih potkači. A, nema čoveka u Kragujevcu kojeg Dule ne poznaje, sve do četvrtog kolena. Zbog piarovskih sposobnosti, jedna lokalna partija ga je svojevremeno angožavala da joj bude portparol, ali se iz tog đavoljeg posla brzo povukao.
U samo središte kafanskog univerzuma stupa se preko nezgodnog basamaka. Nije ga teško preskočiti kad se ulazi, ali se poneki gost saplete kad izlazi. „Pao na alko-testu“, dobacuje gazda Dule dok ispraća uvaženu mušteriju. Zna Dule da su gosti uvek u pravu, ali poneke ume da isprati i pre nego što su hteli da poruče poslednju turu. „Ajde, polako, mora da se radi, kafana je luksuz, treba valjda i sutra da dođete.“
U „Nostalgiju“ prvo pristižu stalni gosti: penzionisani inženjer Skale, marketinški stručnjak Pile, latifundista Dule iz Prnjavora, tajanstveni Gruja, doktor Sale i jedan propali novinar. To je vreme za čitanje štampe i prvi jutarnji brifing, kome se prikuljčuju Ganja iz „Namenske“, poslednji „Zastavin“ kalioničar Pube, Rajko bokser, Rajko moler, Rajko traktoritsta, Boban iz „Socijalnog“, neuništivi Života, bivši direktor Vlada, bankarka LJilja, ugostitelj Lasta, Đora iz Čestina, majstori Oli i Ekser, higijeničar Danko, komšija Sava, profesorka Olja, preduzimač Don Hari, dok Šone košarkaš i Laza električar obično idu „u paketu“. Posle stižu glasni taksisiti, nervozni poštar Dejan, vozač Koska…
Dule je posebno predusretljiv prema radnicima i šefovima obližnjih gradilišta. „Evo ide i građevinska mafija, koja radi po sistemu – ključ u vrata, nož u leđa.“
U zimu 2004. godine, kada je otvorena, „Nostalgija“ je imala četiri stola, smeštena u malom prostoru preuređene garaže, u dvorištu Duletove i Anđine kuće u kojoj su odgajili Gagu i Barikela. Bilo je tesno, posebno u večernjim satima, ali veselo, naročito kad je Slavica pevala šlagere, ruske romasne i naše stare pesme, kao što je „Tekla reka Lepenica.“ Proširila se „Nostalgija“ vremenom, a najveći sto – „crvena šestica“, namenjen je uglavnom onima koji su Kragujevac gradili pre višestranačja.
Razradio je Dule kafanu, spretnošću, dovitljivošću, napornim radom od ujutru do uveče. Kad se umori, pomaže mu gazdarica Anđa, ponekad i mlađi sin Barikelo, radnik jedne strane kompanije, dok je stariji Gaga, inženjer elektrotehnike, na poslu u inostranstvu. „Porodica je osnovna ćelija društva“, izjavio je Dule u intervjuu za lokalni nedeljnik „Svetlost“ koji je prestao da izlazi posle privatizacije.
S početka je bilo teško, ali kada danas pitate Duleta kako mu ide posao, on šeretski odgovara: „Nikako, ostane mi jedva hiljadu dinara dnevno…, po stolu…, na sat…, čisto“.
Iako veruje da je korona opasan neprijatelj, ne sumnjajate da bi vam duhoviti gazda Dule na pitanje o tome hoćemo li preživeti pandemiju odgovorio: „Naravno, to je lakša prehlada.“
Ajde Dule, kad te molim otvaraj, vidiš da kriziramo, a i pare ne znam gde da potrošim.Želim i ja da pomognem tvoju kafanu, mali deo za porez da zaradiš od mene😄😄😄