Ako država ulaže svih deset miliona evra u modernizaciju i izgradnju nove hale u Zastavi oružja, i to uoči njene privatizacije, onda , reklo bi se, nije neosnovano ni pitanje oružara: ZA KOJE KUPCE SE TO FABRIKA SPREMA?
Protesti radnika Zastave oružja, koji već duže zahtevaju da se ta fabrika izuzme iz buduće privatizacije vojne industrije, te veće plate i bolje uslove rada, ali i uvid u poslovanje preduzeća, nastavljaju se gotovo svakodnevnim jednosatnim obustavama rada i okupljanjima oružara ispred zgrade Sindikata. S tim u vezi organizovano je nekoliko sastanaka poslovodstva , s jedne, i Štrajkačakog odbora i Sindikata, s druge strane, ali bez konkretnih rezultata. Proizvodno-poslovna situacija u fabrici se, pritom, sve ozbiljno pogoršava, uz medjusobne optužbe menadžmenta i Sindikata za takvo stanje. Prema nezvaničnim informacijama, fabrika je u prva tr i meseca ove godine navodno zabeležila gubitak od oko 200 miliona dinara.
Ono što, medjutim, još više brine Sindikat i zaposlene u jedinoj domaćoj fabrici pešadijskog naoružanja , lovačko –sportskog i oružja za ličnu odbranu (pištolji i revolvera) jeste buduća privat izacija, odnosno prodaja do 49 odsto kapitala šest najznačajijih domaćih vojnih fabrika iz grupacije Odrambena ibdustrija Srbija, a time i Zastave oružja inostranim i(li) domaćim investit orima.
Kragujevački oružari koji se, kao što je već duže poznato,energično protive privatizaciji Zastave oružja, na kraju bi se, najverovatnije, i pomirili, odnosno prihvatili da se manjinski paket akcija te fabrike proda nekoj kredibilnoj inostranoj kompaniji iz oružar ske delatnosti, kakve su, primerice, ame rički gigant u vojnoj industriji Dženeral dajnamiks, italijanska BRETA, koja je svojeremeno pominjana kao potrencijalni partner kragujevačke fabrike,ili neka sluična firma. Ono čega se, medjutim, kad je proklamovana privatizacija vojne in dustrije u pitanju posebno proibojavaju jeste mogućnost, kojoj je upavo usvojeni Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme širom otvorio vrata, da kapital vojnih fabika kupuju i domaći tajkuni.
U poslovodstvu, doduše, tvrde da imaju uveravanja iz Ministarstvao dbrane i Vlade da će kupci kapitala Zastave oružje da budu renomirane svetske kompanije iz oružarske delatnosti. Ističu i de nemaju razloga da ne veruju u ta i takva obećanja nadležnih, čime implicite poručuju da je strah radnika od tajkunizacije kragujevačke fabrike oružja (i ostatka domaće vojne industrije) neopravdan.
Oružari, medjutim, koje su upravo nadležni u Ministarsvu odbrane, pa i sama Vlada prevarili u više navrata (neispunjenim obećanjem da će biti izuzeti iz uredbe o smanjenju plata zaposlenima u javnom sektoru, na primer), s jedne strane strahuju, da bi prodajom akcija domaćim tajkunima otvara mogućnost za ulazak, te pranje pljavog kapitala u vojnu industriju, dok se, s druge strane, poučeni iskustvima ostatka privatizovane srpske privrede, više no opravdano, reklo bi se, pribojavaju masovnog otpuštanja ranika, drastičnog smanjenja plata i umanjenja radničkih prava.
Otuda se Sindikat i radnici Zastave oružja poslednjih dana sve glasnije pitaju – šta je stvarna namera aktuelnih državnih vlasti kad je proklamovana priva tizacija vojne industrije u pitanju. Da li njena modernizacija, kroz ulaganja inostranih i domaćih investitora, ili prodaja vojne industrije tajkunima i(li) trgovcima oružja bliskih aktuelnoj naprednjačkoj vlasti, medju kojima je najuticajniji onaj, koji je sve do dolaska SNS na vlast u Srbiji bio na „crnoj listi“ Ujedinjenih nacija, pošto je utvrdjeno da je pešadijsko naoružanje, namenjeno Nigeriji, pre 15-tak godina, prodavao i Liberiji, koja je bila pod sankcijama UN.
Ako je cilj da se Zastava oružje modernizuje ulaganjima privatnih investiora, čemu onda, pitaju (se) kragujevački oružari, kao i deo upućenije javnosti, aktuelna i poslednjih decenija nezapamćena kupovina najsvremenije proizvodne opreme (numerički obradni centri i mašine), koja maltene svakodnevno stiže fabriku, i čiju nabavku, milionima evra, finasira pre svega država, ali i samo predzeće. Činjenica je, naime, da je osavremenjavanje proizvodnje u Zastavi oružju neophodno, kako bi fabrika koja kompletnu proizvodnju izvozi u više od 40 zemalja širom planete (država Srbija u to vreme vojne puške uvozi iz Belgije), ostala konkurentna na svetskim tržištima, ali to bi, prema ranijoim najavama nadležnih, trebalo da se realizuje ulaganjaima investitora, zbog čega je, valjda, Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme upravo i usvojen po hitrnom postupku.
Ali, ako država ulaže svih deset miliona evra u modernizaciju i izgradnju nove hale u Zastavi oružja, i to uoči njene privatizacije, onda , reklo bi se, nije neosnovano ni pitanje oružara: ZA KOJE KUPCE SE TO FABRIKA SPREMA?
Piše: Zoran Radovanović