Dočekao sam to da mi rođena majka u telefon histerično, usred šetnje ka zgradi policije u 29. novembra, prebacuje što sam na ulici i zašto učestvujem u rušilačkim demonstracijama u Beogradu.
Kaže moja mama Boba da je celu noć u petak i subotu ujutru gledala Pink i da je videla šta smo to mi radili.
Umirio sam je rečima da sam u petak govorio na protestu u Smederevskoj Palanci i da nisam napao RTS, ali da subotu nisam mogao da propustim. Čim sam je umirio, a onda sam ja prohisterisao zbog toga što je gledala Pink. A onda sam se sažalio, jer sam shvatio da nema gde ni da vidi šta se dešava u Beogradu. Nema N1, a Bor je mnogo daleko od Šapca da bi mogla da uhvati signal Televizije Šabac koja uporno iz nedelje u nedelju direktno prenosi šta se dešava na ulicama glavnog grada pošto druge televizije imaju pametnijeg posla.
Isto je tako bilo i 9. marta 1991. godine. Tada, doduše, nije bilo mobilnih telefona i interneta, ali mojoj mama Bobi taj napredak ništa ne znači, jer ga uporno godinama odbija. Ne želi da joj mi, njeni sinovi, uvedemo internet i da se više ne pati sa Pinkom i Hepijem, već da na netu pronađe neku nirvanu i u miru provodi svoje penzionerske dane.
Održa moja majka tako meni vakelu da rušim Beograd, da sam lopov, ološ, ljotićevac i Bog te pita šta bi mi još rekla pride da je nisam zaustavio i poručio joj da sam samo njen sin. Ta mantra koju je naučila na Pinku ostavila je duboki trag u meni. Kao da sam razgovarao sa Đukom, a ne sa svojom majkom. E, to ti, Prvorođeni, nikada neću oprostiti, majku si mi zadojio svojom bolešću.
Zarad lečenja svojih kompleksa Prvorođeni je spreman na sve. Boli njega uvo za sve i svakoga. Sutra će i tog Bujoševića Barbaru da pusti niz vodu, a kamoli moju mama Bobu koja i dalje nije dostigla nivo penzije koji je imala pre smanjenja, samo da se zna. Svojim bolesnim načinom vladavine, Prvorođeni je uspeo da sakrije istinu sa svakog ekrana u Srbiji. Nas nekolicina koji smo spremni da se nešto bunimo, a ne da sedimo u kafićima na Adi, potrudimo se da nešto i saznamo putem mreža i interneta, nismo dovoljni u borbi protiv ovakvog režima. I jasno je da smo manjina. Svi oni koji nisu na ulicama, a navodno su protiv Prvorođenog, nemaju alibi za izostanak. Danas ne postoji ništa vrednije od borbe za istinu u Srbiji. Oni koji gledaju ljudima u zube kao konjima i kažu da neće sa njima, neka se stave na čelo kolone. Evo, ja ću prvi za njima. Otkazaću sve večere i sva skijanja ovog sveta i biću sa njima na ulici da se izborim da moja mama Boba može da se informiše o onome što se stvarno dešava u Srbiji. Eto, barem to za početak.
Prvorođeni je u nas ubacio otrov koji nas ubija. Ubija svako moralnu osobinu koju smo imali. Nigde nisam čuo da je neki funkcioner opozicije volkao i želkao žene, da je zapalio i pucao na kuću nekog novinara. Zar vi, dragi čistunci iz „kruga dvojke“, stvarno verujete u to da je Boško Obradović fašista, da je Dragan Đilas lopov koji je opljačkao ovu državu za 500 miliona evra. Evo, moji drugari fantomi Minja i Miljan su u zatvoru zbog zajebancije sa motornom testerom na struju, a „fašista Boško“ i „lopov Dragan“ se slobodno šetaju. To mi je mama Boba jednom isto rekla, a ja sam je samo pitao zašto oni nisu u zatvoru. I ne mogu da vam kažem da se nije zapitala – zašto? Ali, onda je ponovo potpala pod uticaj „minut, dva“ i sve je otišlo u propast.
Pinkovsku, hepijevsku, a sada slobodno mogu da napišem i RTS publiku logika ne zanima. Oni ni nemaju mogućnost za logiku. Sve im je servirano za potrebe velikog vođe. Jedan vođa, jedan koncept, jedna publika. A mi smo kao fašisti.
Upitala se ona ljiga od čoveka koja je verno služila Borisa, a sada još vernije opslužuje Prvorođenog, šta bi se desilo da demonstranti upadnu u BBC. To je jednostavno nemoguće, jer BBC nikada ne bi prvo informisao građane o protestima u Francuskoj na štetu eventualnih protesta u Velikoj Britaniji. Mi koji smo imali tu sreću, ali i zadovoljstvo da prođemo BBC obuku, znamo da je druga strana svetinja za novinarstvo. Koliko je druga strana, u ovom slučaju opozicija ili predstavnici građanskih protesta imala priliku da se odbrani od najmonstruoznijih napada. Ni sekund. E, zato se borimo, između ostalog. Želimo da Srbija bude normalna zemlja gde će opozicija, kakva je god, imati mogućnost da se čuje.
I biće još gore, a mi ćemo i dalje da sedimo po klubovima, da naplaćujemo karte za naše predstave, da kukamo kako nećemo sa ovima ili onima. Možda smo ovo zlo i zaslužili, ali verujte, moja mama Boba nije zaslužila ni Pink ni Hepi.
#izVucicemose