Nedeljama želim da napišem kolumnu koju bih od srca posvetio najvećoj novinarskoj balegi u novijoj istoriji Srbije, ali zahvaljujući Prvorođenom to mi ne polazi za rukom.
Taman sakupim dovoljno materijala, kad ono eto Prvorođenog sa još ogavnijim i odvratnijim komentarima upućenih svima nama.
Tako se desilo i ovog vikenda. Najveća kukavica, kakvu Srbija nije videla poodavno, koristi svoje namontirane mitinge, iznuđenu kampanju i već uhodanu pinkovsku mantru da se obračunava sa neistomišljenicima kojih je u nas sve više. I negde ga razumem. Nije mu lako. Svake nedelje je sve više gradova i opština u kojima ljudi slobodne volje i duha izlaze u šetnju sa osmehom na licu i rešenošću koja skoro nije viđena.
Taj naš vrli predsednik više ne bira reči sa kojima se obračunava. Poslednje u nizu su one da su Milojko Pantić i svi oni koji govore na protestima – MALI LJUDI. Naravno da smo „mali ljudi“. Mi za razliku od Prvorođenog nemamo skupe bine, ozvučenje, prevoz… Uglavnom govorimo sa kamiona, negde i bez ozvučenja, kao što je slučaj u „Vučićevoj Sparti“ – Kruševcu. Dovijamo se, mi „mali ljudi“, za prevoz. NJegovo stado ne samo da ne brine za transport, već je i namireno. NJemu i stadu kada je hladno, otvore se i kapije hala, a mi, „mali ljudi“, šetamo i po kiši, i snegu i vetru, i niko se ne buni. I svi nekako nasmejani.
On nema nikakve probleme. Za njega se montiraju bine od Bog te pita koliko hiljada evra, a pojedinim gradovima pozajmljuju jedni drugima kamione, razglas, agregate. Ovo prvo plaćamo svi mi, „mali ljudi“, putem budžeta, a ovo drugo ni ne pitam kako se dovijaju, verovatno isto ti „mali ljudi“ iz svog novčanika.
Prvorođeni je toliko zaljubljen u sebe i toliko veruje u sopstvene laži da nije u prilici da sagleda realnost onakvu kakva jeste. Prerežirao se na svim poljima. To je toliko jadno i bedno da verovatno nije zabeleženo u novijoj političkoj istoriji. NJemu se pričinjava linč i nasilje nad jadnim radnicima Gradske čistoće, ali ne vidi beskrupuloznost gospođe Vesić koji u svom dodvoravanju tera jadne radnike da skidaju na hiljade nalepnica.
Dok svi normalni ljudi vide da su protestanti oblepili kamion Gradske čistoće, Prvorođeni vidi nalepnice na leđima radnika istog preduzeća i to na snimku koji je objavila gospođa Vesić, a ne neko drugi.
Čovek koji je javno izrekao da u Americi na svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora, ubeđen je da pekmez može da se u njegovoj verziji Srbije kuva na smederevcu koji radi na vazduh i bez čunka. Naš Prvorođeni, da ne kažem Smederevac, veruje da je sasvim ok da usred epidemije gripa i zabrane posete bolnicama uđe u bolničku sobu bilo kojeg deteta i slika se sa njim za sopstvenu promociju. Za svaki slučaj, sutradan je na isto mesto, manirom novinara o kojem ću drugom prilikom, poslao TV ekipu koja je dodatno morala da dokaže narodu da je Prvorođeni pravi supermen koji će, za razliku od prave medicine, pomoći da pacijent brže ozdravi.
Tom istom velikom vođi se od desetine hiljada ljudi pričinjava mala grupa „malih ljudi“ od svega 4.000 protestanata. Zamislite samo kakav će to lom u njegov glavi biti kada ga ti 4.000 ljudi u Beogradu i onih 19 iz Gračanice budu poslali na smetlište istorije, od srca se nadam na izborima.
Prvorođeni nije sposoban da shvati da Srbijom šetaju slobodni ljudi koje ne može da uceni, ponizi, potkupi sendvičem i vodom. On unapred zna da će u njegovoj Sparti da bude više ljudi nego u Terazijskom tunelu. Odakle to zna? Da mu nije Milomir Marić preporučio belog maga, izvesnog Neđu, za savetnika, ili je to svesno koordinisana akcija u režiji jedinog keramičara na čelu državne bezbednosti na svetu?
Kada se Prvorođenom zahvalimo na svemu onome što je uradio za Srbiju, nećemo morati da šaljemo radnike Gradske čistoće da skidaju njegove plakate, bilborde i nalepnice. Mnogo će ozbiljniji zadatak biti pred nama. Moraće Srbija da prođe proces političke dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije. Biće potrebne godine i godine dok se Srbija ne oslobodi takvih štetočina i njihovog uticaja.
Za razliku od Prvorođenog, mi mali ljudi imamo šansu. Naša šansa se ogleda u energiji koja se oseća na srpskim ulicama. Svakim korakom koji napravimo bliži smo slobodi. Ta nada i energija moraju da kulminiraju borbom za novi sistem koji će se zasnivati na pravu, pravdi i zakonu bez prilike da se ovakvo zlo ne ponovi nikada više. Tu šansu ne smemo da propustimo, a o onom novinaru sa početka teksta – drugom prilikom.
#izVucicemose