Stručnjaci kažu da je uvek dobro početi tekst nekim fazonom koji će raskraviti čitaoce i navesti ih da članak pročitaju do kraja. Pa evo da krenemo tako.
Postoji taj stari štos kojeg se veoma rado setim, između ostalog i zbog toga što izgleda tako verovatno. Izvesna baka nepoznatih godina, ali brižna kako to samo bake znaju biti, prolazi pored neke zgrade, gde na stubištu raskomoćeno sede klinci i nešto se domunđavaju. Sigurno je da zgrada ne može biti novogradnja, jer klinci ne bi imali gde da stave svoje stražnjice. Baka pita: Šta to, deco, radite? Oni odgovaraju: Drogiramo se, bako! Baka će na to: Ako deco, samo nemojte da sedite na hladnom stepeništu.
Baka je kanda klince ostavila bez teksta svojom brigom za njihove mlade prostate, bešike, eventualno jajnike, kao što su građani Srbije ostali bez teksta kada je jedna međunarodna organizacija saopštila da je dogradonačelnik Beograda Goran Vesić prekršio „Chatam House“ pravilo.
On je, je li, pogazio dogovorene procedure koje su ustanovljene za supertajne pregovore između vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Vesić je, em, laprdao naokolo šta se govorilo na supertajnom sastanku, em – ako je verovati organizatorima – još nešto nadodavao pritom, koristeći se svojom bogatom maštom. Inače, supertajni pregovori su tema kojoj mediji posvećuju pozamašnu pažnju, skoro božemeoprosti kao da su otvoreni za javnost.
Zaista je iznenađujuće kako je jedan tako fini gospodin i prilježni gradski službenik, koji toliko drži do zakona i procedura, mogao sebi dozvoliti da prekrši nekakva pravila. Angažman Gorana Vesića u Beogradu i, uopšte, rezultati njegovog rada podsećaju na bilans intervencija King Konga na njujorškom Tajms skveru. Kada naša filmska industrija bude u mogućnosti da pravi velike spektakle, možda se pojavi i motiv džinovskog Vesića na Beograđanki. U interesantnom filmu „Taurunum Boy“, koji pripoveda o odrastanju zemunskih klinaca u naprednjačkim elementarnim neprilikama, nailazimo na jednu pitalicu. Šta kaže King Kong kad se popne na Beograđanku? Kaže: Šta ću sad!
Elem, sede naprednjaci na nekom višespratnom požarnom stepeništu Beograda na vodi – takođe izdašnom za snimanje beogradske verzije King Konga – kad se odjednom pojavi baka međunarodna zajednica i upita ih: Šta radite, deco? Evo, uništili smo sve čega smo se dotakli, zgnječili društvo, ukinuli drugačije mišljenje, razorili institucije, obesmislili demokratske izbore i procedure, ubrzano razaramo gradove i prirodu… Ako deco, ali samo poštujte „Chatham House“ pravilo, odgovara brižna baka.
Šalu na stranu: jasno je da međunarodne organizacije moraju nešto da rade kada se već, sticajem okolnosti, nalaze u zemlji Srbiji, u kojoj se ubrzano privodi kraju projekat obesmišljavanja bilo kakvog civilizovanog društvenog i političkog angažmana osim onog koji podrazumeva sprdanje na sopstveni račun.
Nije teško organizovati okrugle stolove i pregovore, toga ima na tone svakog dana, ali je teško da to što se na njima čuje ima bilo kakvog, bilo kakvog efekta u društvu. Nije javni dijalog nestao kao posledica nekakve elementarne nepogode ili zbog nedostatka želje opozicije ili civilnog društva da razgovaraju. On je ukinut svojevrsnim dekretom, sa samog vrha vlasti, i ne može se nadomestiti nekakvim alternativnim naporima kakvi su skupovi na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Ne može se fajtalicom za veš ugasiti šumski požar.
Naprednjaci će se, inače, vrlo rado odazvati pozivu na okrugle stolove kada ih organizuju međunarodne institucije i organizacije. Na njima mogu da glume razumne, proevropske političare, a sve što se izgovori na tim sastancima svakako ih ništa ne obavezuje. Ostaje u uskom krugu „aktivista“, a pritom će u nekom međunarodnom izveštaju fasovati pokoji pozitivan poen. Oduševljenje jednog dela građanske javnosti željom naprednjaka da pregovara sa opozicijom podseća na onu priču o zlostavljanoj ženi koja pokušava da brani muža nasilnika. Nije on tako loš, barem jednom mesečno mi kupi buket predivnih ruža.
Probudi se kod naprednjaka, kada uđu u pregovore, i nekakva sadistička strast da pokažu svoju džinovsku moć i beskrupuloznost. Prošle godine, usred pregovora predstavnika novinarskih i medijskih udruženja sa vlašću o rešavanju brojnih problema na medijskoj sceni, zapaljena je kuća novinara Milana Jovanovića. Izvršena je i Telekom-Kopernikus transakcija, kojom je Stranka novcem građana postala vlasnik dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Dok pregovara sa opozicijom o – između ostalog – medijskim uslovima za slobodne izbore, vlast organizuje petosatni, severnokorejski prenos otvaranja auto-puta Miloš Veliki, i šalje vrlo jasnu poruku o tome koliko pregovori imaju smisla.
Onaj vic sa početka ima i drugu varijantu. Takođe se baka šeta okolo, možda ona ista baka, i prolazi pored otvorenog šahta odakle se čuju glasovi klinaca. LJubopitljiva baka pita: Deco, šta to radite unutra? *ebemo se, bako! Dobro, deco, ja se uplašila da nešto čeprkate oko vodovoda!
Izvor: Danas