Da poljski režiser Kšištof Kješlovski nije prerano napustio ovaj svet, možda bi mu ovih dana palo na pamet da snimi nastavak svoje trilogije „Tri boje: Crveno, Plavo, Belo“ u Novom Sadu, u gradskim kvartovima koji se nazivaju Limani. Sve tri boje imao bi u jednom, a neverovatan mizanscen pripremljen je zahvaljujući noćnim aktivnostima članova Srpske napredne stranke.
Doduše, morao bi da napusti suptilne civilizacijske teme i dileme kojima se bavio, i da se uhvati u koštac sa ljudskim osobinama koje se nalaze na dnu kace kiselog kupusa zaboravljene u nekom podrumu pre tri godine. Odnosno, da tematizuje ono što danas vlada Novim Sadom i Srbijom: vucibatine i secikese, te beskrajnu banalnost, glupost i pokvarenost koje se otkako je sveta i veka kriju iza prenaglašenog patriotizma.
Elem, onome ko ovih dana nije imao neprijatnu zadaću da prošeta kroz narečene Limane teško je opisati na šta ovaj najurbaniji deo Novog Sada, ponosan na svoju pankersku tradiciju, izgleda nakon združenog akcionog poduhvata Srpske napredne stranke i njihovih članova, koji nikako da posustane. Kada se okrenete oko sebe, tačno pomislite da vas neko zajebava!
Kao da živimo u nekoj dalekoj, egzotičnoj zemlji koja je tek nedavno fasovala nezavisnost, pa sada tu nezavisnost i državnost valja utvrditi i vizuelizovati, uterati u svest i podsvest građana – svaki dostupan komad javne ili privatne površine prefarban je u boje srpske zastave. U pitanju su kilometri zastava i tone boje, koji mogu predstavljati ozbiljan udar na mentalno zdravlje Limanaca. Limanci se, kažu stručnjaci, mogu overodzirati patriotizmom i preminuti u najstrašnijim mukama, a neki od njih, u boljem slučaju, mogu dobiti želju da uzmu kuburu ili haubicu iz podruma, koju čuvaju tik uz kacu kiselog kupusa, i prijave se na redovno služenje vojnog roka.
Novosađani se ispotiha pitaju, otkud toliko molera u njihovom gradu. Poznato je, naime, da nestranački građani imaju problem da nađu kvalitetnog majstora koji će im okrečiti od duvana požutele zidove, jer sve što valja odavno je spičilo u inostranstvo ili je angažovano od kompanije „Galens“, koja na svakom ćošku grada zida stambeno-poslovne komplekse. Neki kažu da je Srpska napredna stranka organizovala, u okviru Evropske prestonice kulture, kurs za molere, pa eto neke koristi i od SNS i od EPK. Sada ćemo imati nekoga da nam kreči, a šta fali i ako nam zidovi stana budu trobojni.
Valja se uvek podsetiti da živimo u Srbiji, dok pičimo po svojim unutrašnjim egzilima, kao dete ubeđeni da nas ni Vučić, ni bilo ko drugi ne vidi dok žmirimo. Trobojni zidovi u stanu imaju još jednu prednost: ukoliko bi vam se dete usudilo da škraba po njima, možete ga odmah optužiti da je nasrnuo na srpstvo i da će osvanuti na naslovnici tabloida. Inače, koliko se čuje, mnogi roditelji u Srbiji tako i vaspitavaju svoju neposlušnu decu: prete da će, ako ne budu dobri, da okrenu Dragana J. Vučićevića.
Zajebanciju na stranu, jer nije zajebancija u pitanju. Eno, politički aktivista Brajan Brković napisao preko jedne „zastave“ imena najvećih afera naprednjačke vlasti, pa je dobio stotine i stotine pretnji. Pretilo mu i da će ga u Ritopeku transformisati u ćevape. Nasrnuo čovek na „državni ponos“, a hteo da kaže ono što svi znaju, da oni koji uteruju patriotizam, na kraju uteraju svakom normalnom čoveku, ruku u džep u boljem slučaju. A u tome se krije i smisao (molerskog) uterivanja patriotizma. Ako se neko usudi da kritikuje ili „oskrnavi“ njihove akte, odmah će najebati.
Akcija je inače sprovedena u delu grada u kojem su naprednjaci izgubili izbore za savete mesnih zajednica, pa je moleraj slatka osveta Limancima. Toliko su naprednjaci popizdeli zbog poraza da su poželeli da ovaj deo grada sruše do temelja i izgrade, uz pomoć „Galensa“, „stariji i ljepši“ Novi Sad. Ali, spin-doktori su im rekli da to možda nije najbolje rešenje i da će molerski radovi učiniti svoje. I fakat, Limanci pizde i kukaju po društvenim mrežama, ali se retko usuđuju da intervenišu na „državnom simbolu“, kreiranom patriotskim rukama priučenih molera uz pomoć patriotskih četki nabavljenih na najlon-pijaci.
Naravno, limanska akcija se uklapa i u državnu politiku nacionalističkog usijanja, kojoj svedočimo, a tek ćemo svedočiti. Kada ostanete bez argumenata, nacionalizam se nudi kao idealno rešenje. Neću da budem maliciozan, ali će biti interesantno kako će korumpirani antinacionalistički Vučićevi saborci, uključujući i neke zapadnjake, pravdati to što je ovaj razjebao odnose sa celim regionom i raspalio najprimitivnije strasti. Možda će se praviti ludi i tvrditi kako je to još jedan njegov politički trik, koji će Srbiju na kraju degažirati u Evropsku uniju i Kvintu, i pretvoriti je u Sekstu.
Što se tiče opozicije, jasno je da će ona ćutati i praviti se da se to nje ne tiče. Takođe veruje da je nacionalističko talasanje politička finta, sa ciljem da se skrene pažnja sa važnih tema, kakve su abnormalna korupcija, kriminal i podvođenje Srbije na svetskom tržištu. A i ako se nešto kaže protiv nacionalizma, može se – ne daj bože – naći na naslovnicama tabloida. Vučić je tabloidima ograničio opoziciju u njenom delovanju, a ona je na to pristala i ostala bez politike. Nacrtao im je krugove u kojima se mogu kretati.
A čak i ako je finta, s nacionalizmom se nije igrati. Ako nismo ništa naučili iz devedesetih, ko nas sve zajedno jebe. Čak i kada se koristi samo u svrhu cementiranja vlasti, lako se otrgne kontroli. Dobar je sluga, a loš gospodar. Sigurno je da ni mnogi tvorci nacionalizma s kraja osamdesetih i s početka devedesetih nisu očekivali da će prouzrokovati bezmalo 150.000 mrtvih i miliona unesrećenih. I ovih tridesetak godina života, u kojima se okrećemo u savršenom krugu beznađa.