Naprednjački libido

Narodno predanje veli da je glavni junak dinarsko-karpatskih viceva, gospodin Mujo, bio smeran čovek, pošten i kulturan, i do reči svoje i običaja je držao.

Navodno je bio i vernik, bar onoliko koliko su ljudi na ovim prostorima skloni bogu i religijskom činodejstvovanju.

Uglavnom, pojma nemaju šta je to eshatologija, ali im valja nositi krstače i brojanice, i sveštenicima zlatne klompe ljubiti.

Jer, u protivnom, može ih strefiti grom, a mogu i na poslu postati tehnološki višak.

Nikad se ne zna.

Osim toga, odozgo je reklo da je dobro biti veran, kao što je onomad reklo da valja hoditi Titovim stazama revolucije i držati se marksizma i socijalističkog samoupravljanja.

Mujo, međutim, voli u mraku svoje blagovaonice, kad ukućani polegaju, sve ono što vole mladi.

Nije on neki bengalski tigar u krevetu, ali uživa videti žensku, pa i mušku golotinju, pogotovo u trenucima intenzivnih međusobnih odnosa.

Svoj seksualni život, recimo to tako, upotpunjuje gledajući „pornjavu“ u raznim pojavnim oblicima.

Šta sve ljudima neće pasti na pamet – stotinu puta se Mujo čudio lutajući svemirom internet-raskalašja.

Navodno je to onaj isti Mujo koji je Fati pokazivao nova dostignuća u seksualnoj revoluciji, tako što se s vremena na vreme, tokom obnašanja „onih stvari“, znao ukočiti.

Kaže: Fato, to je novi trend, zove se buffering.

Sa jačom internet-konekcijom i vremenom, ta trendovska stvar je iščezla, kao što to inače i bude sa novotarijama koje dođu i prođu.

Gleda Mujo porniće, ali u poslednje vreme se sve i sve češće pita, nije li to protivno temeljima religijskog učenja.

Šta ako zbog fucking golotinje završi u Džehenemu, a planirao je da posmrtni život odradi u Dženetu!

I tako, ode Mujo do stručnog lica da se sa njim posavetuje.

Lokalni hodža je čovek mudar i načitan, za svakoga nađe vremena i lepu reč, možeš s njim biti sasvim otvoren.

I izlazi generalno u susret ljudima, jednom je čak pomagao komšiji dok je ovaj izlivao ploču prvog sprata svoje kuće.

Gomilu puta je hodža pičio gore-dole po ljuljajućim daskama, vukući u kolicama betonsku mešavinu.

Kasnije se na slične mobe nije odazivao, jer ga je ušćaklo u leđima, a valjalo je i proučavati brojne knjige.

Elem, Mujo dođe kod njega i reče da želi da čuje pametan savet, jer ne želi da završi u Džehenemu.

Čuo je priče da Pakao izgleda skoro kao KPZ Zenica.

Reci, Mujo.

Da li se smeju gledati ovi filmovi u kojima muškarac i žena vode ljubav, ono eksplicitno?

Smeju, Mujo, što ne bi smeli.

A smeju li se gledati filmovi u kojoj dva muškarca ljubavišu sa jednom ženom?

Naravno, Mujo, da smeju.

A ja ponekad pogledam i kada se tri muškarca međusobno „grabuljaju“.

I to je, Mujo, sasvim okej.

A šta se, onda, dragi hodža, ne sme gledati?

Ne sme se gledati kad neko vari, hoće oči da odu od toga.

Kada su došli na vlast, mnogi naprednjaci behu zbunjeni kao naš junak Mujo.

Svako ko se iole razume u politiku, i ko razlikuje Milku Planinc i Vesnu Pešić, zna da je naprednjačka pastva – pastva velikog libida, i seksualnog i onog koji te tera da uzimaš u ogromnim količinama sve što ti život pruža, bilo da je tvoje ili tuđe.

Kada su se dokopali državnih mogućnosti da ostvare svoje najluđe snove, odjednom njihovi šefovi počeše pričati po televizijama da će se država obračunati sa kriminalom i da će svi koji „hapaju“ državne pare završiti u zatvoru.

Čak su neke ljude i hapsili, ove iz prethodne vlasti, i prilično im uništili živote.

U strahu da i oni ne budu prokaženi, naprednjaci su prvih meseci kraduckali pomalo, i tek ponekad u mraku ostave, gde se čuvaju kante i metle, zguzili nekog od uposlenika.

I zbunjeni naprednjaci odoše da se posavetuju kod ovih svojih koji imaju viši čin – šta dozvoljava, a šta ne dozvoljava naprednjačka religija.

Stidljivo pitahu da li mogu da uzimaju postotak od svake javne nabavke, a da javne nabavke isključivo dobijaju njihovi drugari.

Natčinjeni im rekoše: naravno, za to ste tu i postavljeni, s tim što deo love ide stranci.

A da li smemo sebi da kupimo neke diplome, fali nam?

Naravno da smete, mi držimo do visokoobrazovanog kadra.

Smemo li pozapošljavati jarane i rodbinu?

Dakako, ali ćete zaposliti i one koje vam mi kažemo.

A smemo li angažovati kriminalce da za nas obavljaju prljave poslove i nekoga, po potrebi, pretuku?

Svakako, dostavićemo vam spisak.

Smemo li se bahatiti po kafanama, hvatati pevačice i praviti ogromne račune koje će plaćati građani?

Uzmi sve što ti život pruža!

Smemo li da vređamo, prozivamo i „dehumanizujemo“ političke protivnike?

To ne da smete, nego morate da činite.

Smemo li da se bavimo i ozbiljnim i unosnim kriminalnim aktivnostima?

Smete, ali nemojte slučajno da ulazite u poslove ovih koji imaju viši stranački čin, najebaćete.

Smemo li da potčinjene s vremena na vreme – opalimo?

To su vaše stvari, ali mi se generalno zalažemo za povećanje nataliteta.

Da li je dozvoljeno da satiremo zelene površine, kako bi se na njima gradile zgrade i kafane naših poslovnih partnera?

Jašta.

Smemo li običnim ljudima u lice da kažemo da su budale?

Što da ne, kad i jesu budale.

Smemo li Maju Gojković da postavimo na čelo Ministarstva kulture i informisanja?

Smete, ali nemojte preterivati.

A šta se ne sme raditi?

Ne sme se gledati kad neko vari, hoće oči da odu od toga.