Radomir Putnik, srpski vojskovođa, vojvoda, načelnik Glavnog generalštaba Vojske Kralјevine Srbije u Prvom svetskom ratu, rođen je 24. januara, 1847. godine u Kragujevcu.
Nјegov otac Dimitrije je bio učitelј. U svom rodnom mestu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su se preci, tačnije deda Arsenije, doselili sa Kosova u Belu Crkvu. Kada su njegovog dedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Tako su Arsenija nazvali Putnik. Radomir je u školu krenuo sa šest godina i ako su tada deca kretala sa navršenih sedam godina. Bio je dobar đak, odmeren i učtiv, ali voleo je da se u društvu nametne kao prvi, da se njegova sluša. Tu osobinu je zadržao kroz ceo život.
U septembru, 1861. godine, posle završene prve godine gimnazije, upisao je Vojnu akademiju, odsek Artilјerijska oficirska škola. Akademiju je završio 1866. godine, kao osmi u generaciji. Dobio je čin artilјerijskog potporučnika 31. decembra 1866. kada je postavlјen za komandira voda 4. polјske baterije. Tu dužnost ipak nije preuzeo, prvenstveno iz razloga što je bio talentovan crtač. Zbog toga je zadržan na radu u Topografskom odelјenju Ministarstva vojnog. U Ministarstvu vojnom je radio do januara 1867. kada je prebačen u operativnu jedinicu, gde je postavlјen za komandira voda. Komandant baterije je postao posle dve godine.
Prva bitka u kojoj je učestvovala brigada pod Putnikovom komandom je bila boj kod Kalipolјa. Tu je najviše zbog loše organizacije i postavlјanja vojske od strane Františeka Zaha srpska vojska doživela poraz. Putnikova brigada je tada imala velike gubitke. Niz poraza u bitkama na Adrovcu, Šilјegovcu, Krevetu i Đunisu, je doveo do poraza Srbije u prvom ratu sa Turskom. Već tada se Radomir Putnik pokazao kao sposoban i hrabar oficir, koji je bio i odličan komandant sa velikom stvaralačkom inicijativom. Zbog svojih dela u ovom sukobu je sredinom oktobra 1876. unapređen u kapetana prve klase, a samo dva meseca kasnije u čin majora.
Za vreme drugog rata sa Turskom, Putnik je komandovao centralnom kolonom Šumadijskog korpusa, koja je učestvovala u borbama oko Pirota. Kao komandant Rudničke brigade je učestvovao u oslobođenju Niša 1877. godine dok je u oslobođenju Vranja komandovao Veterničkom kolonom. Komandujući istom jedinicom je 31. januara 1878. porazio turske snage na Goču i Devotinu. Jedinica je nastavila borbe i 4. februara je oslobodila Gnjilane. Jedinica pod njegovom komandom je 5. februara napredovala do Gračanice i Liplјana, gde su dobili naređenje o prestanku borbi.
Putnik je 1879. poslat na šest meseci u Rusiju da bi se upoznao sa naoružanjem u sklopu ruske vojske. Kad se vratio iz Rusije, položio je prijemni ispit za generalštabnu struku. U Glavnom generalštabu je određeno vreme proveo na praktičnom radu. Po završetku rada u Glavnom generalštabu, postavlјen je za načelnika štaba Dunavske divizije. Dok je bio na toj dužnosti, unapređen je u generalštabnog potpukovnika. Tokom srpsko-bugarskog rata je bio načelnik štaba Dunavske divizije, čija su ratna dejstva bila u rejonu reke Slivnice.
Te godine je vojvoda Putnik zbog problema sa zdravlјem imao manji uticaj na donošenje odluka, ali je činjenica da je on davao sva važnija naređenja sve do kraja 1915. kada je otišao na odmor i lečenje. Sa Krfa 1916. godine otišao je na lečenje u Nicu. Preminuo je 17. maja 1917. godine od emfizema pluća. Od 1917. godine do 1926. godine njegovi posmrtni ostaci su čuvani u kapeli na ruskom groblјu u Nici, da bi u novembru 1926. godine bili prebačeni su u Srbiju. Sahranjen je uz najviše državne počasti u zasebnu grobnicu na Novom groblјu u Beogradu. Na grobu postoji natpis „Radomiru Putniku zahvalna domovina“.
Po njemu se u Kanadi zove planina Putnik. Ime je dobila po završetku Prvog svetskog rata, u počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku. Skoro 100 godina kasnije, oktobra 2012. godine, Ravnogorski pokret iz Kalgarija, najvećeg grada Alberte i grupa lјudi iz Edmontona, glavnog grada te provincije, u podnožju planine postavili su spomen-ploču: „Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847—1917). Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914—1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilјu zaštite prava i sloboda čovečanstva.”
Radomir Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, koji bi bio okrenut protiv Turske. Istovremeno, on je bio glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Nјegova pretpostavka je bila da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčepolјa. Pogrešio je u proceni, čime nije mogla da se realizuje njegova zamisao da se prikupe snage triju armija koje bi zadale konačan udarac turskim snagama. Uprkos tome, vojni stručnjaci smatraju da je Putnik u osnovi dobro procenio situaciju, i da je od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju, koja bi mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njen položaj. Sama potvrda razmišlјanja vojnih stručnjaka je dokazana bitkom ovih armija kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912. u kojoj je pobedu odnela srpska vojska. Posle ove pobede Putnik je prvi unapređen u čin vojvode ukazom br. 1966 od 20. oktobra 1912. godine. Konačan poraz turskoj Vardarskoj armiji je naneo u Bitolјskoj bici, gde je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu i time potpuno iznenadio tursku komandu. Pred Drugi balkanski rat, vojvoda Putnik se na zahtev vlade obavezao da neće učiniti ništa čime bi dao Bugarskoj razlog za objavu rata. Time se odrekao bilo kakve strategijsko-operativne inicijative. Uprkos tome je dobro procenio situaciju i zaustavio bugarske napade na više pravaca (bregalničkom, krivorečkom, sofijsko-nišavskom i timočko-podunavskom) i organizovao protivnapad u saradnji sa srpskim saveznicima u Drugom balkanskom ratu. Ishod te operacije je bila pobeda u Bregalničkoj bici i kapitulacija Bugarske.
Vojvoda Putnik je organizovao odbrambeni plan srpske vojske u slučaju napada. Cilј je bio da najjače jedinice drže liniju odbrane koja bi omogućila brz napad u pravcu Valјeva i Drine, odakle se očekivao napad Druge i Pete austrougarske armije. Pravac kretanja neprijatelјa je dobro procenjen i prva bitka se odigrala kod planine Cer. Vrhovna komanda je sa takvom postavkom snaga uspela da nanese prvi poraz Centralnim silama u Prvom svetskom ratu. Tokom bitke na Drini srpska vojska je odbacila austrougarske jedinice i upala na teritoriju Srema. Stiglo se do Rume i Inđije i onemogućeno je forsiranje Drine od strane austroguarske Pete armije pod komandom Oskara Poćoreka. Prva i Treća armija su na frontu Sokolska planina – Gučevo zaustavile napad šeste armije. Tom prilikom Austrougari su pretrpeli velike gubitke.
Taktička veština vojvode Putnika posle pobede srpske vojske u Kolubarskoj bitki ga je uvela u ratne udžbenike. U tim trenucima, vojvoda je pokazao veliku prisebnost i sposobnost donošenja dobrih i pravovremenih odluka. U trenucima kada je izgledalo da će Poćorekova Šesta armija probiti front, on je organizovao Kombinovani korpus na položaje Kosmaja i Varovnice, i promenio pravce napada Druge i Treće armije, što je dovelo do poraza Centralnih sila, čije su se snage povukle preko Dunava, Save i Drine.
Krajem 1915, posle trojne invazije na Srbiju, i povlačenja srpske vojske na Kosovo i Metohiju, vojvoda Putnik je imao samo dve mogućnosti: da prihvati kapitulaciju, čiji rezultat bi bio za Srbiju ponižavajući separatni mir, ili povlačenje preko albanskih planina, na Albansko primorje. On se bez dužeg razmišlјanja odlučio za drugu opciju, time čuvajući čast srpske vojske i naroda. Poslednjim naporom je izdao svoju poslednju naredbu, kojom je pravac srpske vojske bio određen u pravcu Albanskog primorja.
Izvor: GTOKG