Na današnji dan, 24. septembra, pre 24 godine održani su izbori na kojima je ujedinjena opozicija „Demokratska opozicije Srbije“ pobedila režim Slobodana Miloševića. Predsednički kandidat DOS Vojislav Koštunica pobedio je kandidata vladajuće Socojalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice.
Uz predsedničke izbore održani su i redovni izbori za Skupštinu SRJ i lokalnu samoupravu Srbije.
Atmosfera u društvu koja je prethodila izborima bila je krajnje naelektrisana. Koristeći propagandnu mašineriju, Miloševićev režim napravio je atmosferu podele u društvu na „mi“ ili „oni“, „referendum za opstanak Srbije“.
Vlast je opozicione rivale iz DOS-a svakodnevno prozivala, proglašavajući ih „instrumentom Zapada i NATO-a“. A građani su pozivani da odbrane zemlju od izdaje i izdajnika.
Opozicija nije imala mnogo medijskog prostora. Koalicija Demokratska opozicija Srbije formirana je januara te 2000. i bila je koalicija 19 programski i ideološki vrlo različitih stranaka, koje je ujedinio zajednički cilj rušenje režima Slobodana Miloševića, koji je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Dejtonskog mirovnog sporazuma sa Bosnu i Hercegovinu, 1995. na Zapadu važio za „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“, ali je unutar Srbije raslo nezadovoljstvo ljudi zbog nemaštine, porasta kriminala, nasilja, ubistava, gušenja medijskih sloboda.
Nezadovoljstvi je kulminiralo posle NATO bombardovanja 1999. i rata na Kosovu.
Uz DS i DSS, DOS su činili Demokratska alternativa, Nova Srbija, Građanski savez Srbije, Demohrišćanska stranka Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska unija, Savez vojvođanskih Mađara, Reformisti Vojvodine, Sandžačka demokratska partija, Koalicija Vojvodina, Socijaldemokratija, Pokret za demokratsku Srbiju, Liga za Šumadiju, Nova demokratija i Demokratski centar.
Jačale su građanske inicijative, a najpoznatiji pokret otpora bio je studentski pokret „Otpor“, čiju su okosnicu činili istaknutiji članovi Studentskog protesta 1996/97. i koje je režim hapsio, prebijao i ugnjetavao na svaki način.
Napadi na opoziciju su pojačavani kako su se bližili izbori 24. septembra 2000. godine, a odgovor je bio slogan ujedinjene opozicije: „Ko sme da vas pogleda u oči? – Koštunica“.
Vojislav Koštunica, predsednički kandiat DOS-a bio je ujedinjujući faktor, pomirljiv izbor za leve, desne, umerene i ujedno najbolja protivteža Slobodanu Miloševiću, koji je neprikosnoveno vladao Srbijom i SR Jugoslavijom više od decenije, a koga su protivnici optuživali za diktaturu, ubistva političkih neistomišljenika, ekonomski sunovrat, nemaštinu.
Optimistične parola opozicije glasile su i „Vreme je“, „Gotov je“, „Puk’o je k’o zvečka“ i „Nas je više“.
Ispostaviće se da je opozicija pogodila. Još od ranih jutarnjih sati bio je ogroman broj građana na biračkim mestima. Strpljivo su čekali u redu za glasanje. Sa nestrpljenjem se čekalo i zatvaranje biračkih mesta.
Tog 24. septembra, par sati po zatvaranju biračkih mesta, Centar za slobodne izbore i demokratiju saopštio je da Koštunica ubedljivo vodi ispred Miloševića. Taj rezultat potvrdio je DOS, kao i izborni štabovi SRS-a i SPO-a.
U izbrnom štabu Socijalističke partije Srbije vladao je muk, a na svakom koraku videla se potištenost i nervoza.
Bila je to duga izborna noć, noć iščekivanja za šezdesetak novinara koji su čekali da im se neko obrati.
Prvu konferenciju za štampu, kojoj je prisustvovao i potpisnik ovih redova, Nikola Šainović održao je vidno raspoložen. Dva-tri minuta čitao je sa velikim zadovoljstvom rezultate koje su SPS-JUL i predsednički kandidat Slobodan Milošević postigli na biračkim mestima na Kosovu. Sa njim je bio i mladi socijalista Aleksandar Rastović. Njihovo raspoloženje trebalo je da sugeriše novinarima kako se „po jutru dan poznaje“.
Na drugo obraćanje novinari su morali da čekaju dugo, ubijajući vreme u razmeni podataka sa kolegama iz izbornih štabova DOS, SRS i SPO. Kako je vreme prolazilo i stizali rezultati iz štabova drugih stranaka, novinari su postajali sve nestrpljiviji, da bi se nešto posle ponoći ponovo pojavio Šainović, relativno smiren, sa Rastovićem, vidno neraspoloženim.
Posle kratkog čitanja podataka Šainović nije ponudio novinarima mogućnost da postavljaju pitanja. Iščitao, ustao i izašao.
Mobilni telefoni su stalno zvonili, novinari su komentarisali vesti da DOS dobija sve više glasova i da je Kštunica pobedio. Onda se proneo glas da je „Šaja otišao kod Slobe na konsultacije“ ,a lansirana je i priča da Milošević neće da prizna izborne rezultate.
Onda je oko pola četiri u salu sa novinarima ponovo došao Šainović, sada vidno neraspoložen i samo je saopštio da se nada da će njihov kandidat pobediti u prvom izbornom krugu. Rezultate koje je saopštavao DOS nije želeo da komentariše.
Baš kao i u sedištu SPS-a, slična atmosfera vladala je i u sedištu JUL-a. Na poslednju konferenciju za štampu u JUL-u čekalo se gotovo četiri sata.
Na zvanične rezultate izbora koji su održani 24. septembra čekalo se još duže. Zvanično državno telo zaduženo za izbore, Savezna izborna komisija, objavila je tek 26. septembra privremene, preliminarne, rezultate. Prema njima, Koštunica je imao najviše glasova, ali nije dobio i 50 odsto potrebnih glasova za pobedu u prvom krugu, pa je SIK zaključila da će se održati drugi krug predsedničkih izbora.
Kandidat DOS-a Vojislav Koštunica je na predsedničkim izborima dobio 2.470.304 (50,24 odsto) glasova. Milošević je osvojio 1.826.799 glasova, odnosno 37,15 odsto.
Opozicija nije prihvatila ove rezultate i optužila je vlast za izbornu krađu. Sve to je izazvalo gnev opozicije i njenih birača, koji su kulminirali masovnim demonstracijama 5. oktobra.
Tada je pao Miloševićev režim. I umesto da se lustriraju i da krivično odgovaraju svi oni koji su uništavali Srbiju deset godina (a tu osim Miloševića i njegovih najbližih saradnika spadaju i Šešelj, Toma Nikolić i Vućić) desilo se nešto sasvim suprotno. Umesto da završe u zatvoru zbog kriminala i veleizdaje dozvoljeno je tim najvećim srpskim štetočinama da se ponovo bave politikom i da lažima, obmanama i manipulacijom naprave svoje novo biračko telo. Tu svoju suludu i prevarantsku političku priču lako su plasirali ovom polupismenom i sluđenom narodu jer do 2012 godine nije postojala kompletna medijska blokada od strane vlasti (kao što postoji danas pod vlašću SNS). Posledice toga su sada sasvim vidljive. Srbijom vlada političko-mafijaška organizacija pod nazivom SNS, koja državu enormno zadužuje uzimanjem nepovoljnih inostranih kredita pod izgovorom da tim novcem realizuje velike državne projekte. To je samo delimično tačno jer veći deo novca od tih kredita završava na tajnim računima naprednjačkih mafijaša. Te kredite će vraćati ne samo naša deca, već i naši unuci i praunuci (a veliko je pitanje da li će i tada biti vraćeni). Narod je sve siromašniji i već je napravljena oštra podela na malu grupu enormno bogatih i ogromnu većinu prilično siromašnih. Naša deca beže iz Srbije jer ne vide svoju budućnost u propaloj državi u kojoj se čak i neki bedan posao dobija samo preko članske karte vladajuće stranke, gde cvetaju kriminal i korupcija, gde se svaka reč protiv diktatorskog režima tretira kao izdaja nacionalnih interesa, i gde sudovi presuđuju po nalogu naprednjačkih šefova. Eto to je Srbija danas, 24 godine posle uspostavljanja demokratije i 12 godina posle uspostavljanja naprednjačke diktature.