„Poljoprivreda ili rudarenje, šta je budućnost Levča ?“ naziv je tribine koja je u petak održana u hotelu „Levač“ u Rekovcu, u organizaciji pokreta „nEko brine za Levač“.
Eminentni profesori i eksperti sa srpskih fakulteta i instituta objasnili su šta donosi, a šta odnosi meštanima oblasti Levač u Šumadiji rudarenje litijuma i bora, pred oko 300 građana iz Ratkovića, Trstenika, Kragujevca, Jagodine, Počekovine, Gornjih Nedeljica (Jadar), Dobrinje i Pranjana.
- Mi smo neka posebna linija „odbrane“. Sa jedne stane „fronta“ je novcem moćni Rio Tinto. Sa druge strane mi, poslednja linija odbrane. Ako padnemo u Loznici, Pranjanima ili Levču, to je domino efekat i tome kraja nema. Brojnost ljudi je ono što može da spasi situaciju. Rudarenje bi bilo kobno po biodiverzitet u Srbiji. Ako mi iza sebe nemamo državu, ako nema nekog da kaže dosta je kapitala, ajde da spasimo što imamo, a imamo mnogo toga. Poljoprivreda je naša šansa. Bogati smo kvalitetnom zemljom i ljudima, tradicijom poljoprivredne proizvodnje. Šta nas očekuje u „porazu“ ? Razoreno zdravlje od mutagena, teratogeni i kancerogena. Svi su pogubni. Ako izgubimo tle, gubimo vodu i vazduh, uslove za normalan život. Gde onda proizvoditi hranu? Šanse ove države za organsku proizvodnju hrane je velika, ali ako ovo rudarenje, ne daj bože zaživi, neće biti ni zdrave ni nezdrave hrane. Širenje rudarstva je pogubno po Srbiju, rekao je na tribini doc. dr Duško Brković sa Agronomskog fakulteta u Čačku.
Rudarenjem zemljište postaje neobnovljiv resurs, tvrdi dr Dragan Radivojević.
- Nadvila se opasnost ne samo nad Levčom, nego i nad Srbijom. Imamo kvalitetno zemljište. Taj resurs može biti obnovljiv i neobnovljiv. Ako se ostvari nesrećna prognoza da smo mi bogati litijumom i krene rudarenje, onda zemljište postaje neobnovljiv resurs. Mi u Levču treba da ostanemo na voćarskoj proizvodnji, kaže prof. dr Dragan Radivojević sa poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Prodajom njiva i šuma strancima – prodajemo budućnost Srbije, tvrdi dr Dragana Đorđević.
- Rudarstvo je direktno suprostavljeno poljoprivredi. Ne mogu da zamislim da će u ovoj levačkoj pitomini, poljima i voćnjacima biti rudnička jalovišta. Geolozi su pokazali da nas još truju jalovišta srednjevekovne Srbije. Potkopaonički rudnici otvarani u srednjem veku, izlužuju otrove. Utvrdila sam da je reka koja protiče krou Lukovsku banju toksična, ljudi dolaze i sede u vodi ne znajući da je u njoj ogromna količina arsena. Otrovi mogu i kroz kožu da dospeju u organizam. Jalovišta su opasna jer u njima ostaju otrovni metali. Ta jalovišta ostaju na zemlji, iz njih se izlužuju opasne materije koje ulaze u zemljište, površinske i podzemne vode. To nije lokalni, već problem širih prostornih razmera. Lako je od plodne zemlje napraviti jalovište, ali od jalovišta nikada ne može da postane plodna zemlja. Šta činiti? Svedoci smo da mnoge inspekcije ne rade. Jedina mera odbrane od stranih kompanija je ne prodavati strancima zemlju. Prodavanje zemlje njima je prodavanje budućnosti, zaključila je dr Dragana Đorđević sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u Beogradu.
Na ekološkoj tribini u Rekovcu aklamacijom je zaključeno da su poljoprivreda i voćarstvo jedina budućnost Levča.
Tekst je nastao kao deo projekta „Unapređenje informisanje građana Šumadijskog okruga“, koji se realizuje uz podršku fondacije Slavko Ćuruvija. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u tekstu nužno ne izražavaju stavove „Slavko Ćuruvija fondacije“ već su isključivo odgovornost autora i redakcije Glasa Šumadije.