Muzej “21. Oktobar” ne izmešta se i ne seli za Beograd, baš kao ni jedna jedina njegova instalacija, niti postavka. Ovo je za Glas Šumadije potvrdila direktorka Spomen parka “Kragujevački oktobar“, Marijana Stanković.
Zahvaljujući jednom saopštenju, Kragujevac nije spavao cele noći. Bar ne na društvenim mrežama, koje su se usijale od komentara, osuda, pa ako baš hoćete i pretnji.
Odavno Kragujevčani nisu bili složniji “Ne damo naše“, a da niko sa sigurnošću nije znao da kaže ni šta je to “naše” što ne damo.
Ali krenimo redom.
Saopštenje koje pokreće lavinu
U petak je stiglo saopštenje lokalnog odbora Demokratske stranke, koje su preneli pojedini lokalni mediji, gotovo u celosti. A koje počinje ovako:
“Odlukom Skupštine Republike Srbije „Muzej žrtava genocida“ premešten je iz Kragujevca u Beograd. Ovim činom ne samo da je još jedanput vlast Srpske napredne stranke pokazala da ne namerava da u Kragujevcu zadrži bilo koju instituciju republičkog karaktera, već su uvređene i žrtve Kragujevačke tragedije iz oktobra 1941. godine.„
Gradski odbor Demokratske stranke Kragujevac
Čitanje prosečnog čitaoca se tu i završilo, za pojedine možda već i posle prve rečenice.
Ne preterujemo kada kažemo da su se društvene mreže usijale, nakon što je ono (saopštenje) podeljeno u nekoliko lokalnih Fejs grupa.
“Takvu glupost Kragujevčani neće dozvoliti! Ako ne može vlast, Muzej će odbraniti narod!” – Dušica P.
“Šokirana sam!!! Sada podelih ovu informaciju, a pritom ne znam ni kada se ovo desilo, ni da li će se tek dešavati.” – Ivana B.S.
“Ovo je toliko neverovatno da se pitam ko je plasirao ovu glupost? Da li je imao na umu da NAŠA sveta mesta imaju samo jednu lokaciju, a to su Šumarice u Kragujevcu?” – Violeta D.
“I otvoriće tu neki kafić, restoran… Prodaće ga nekom mafijašu da u “izuzetnoj” atmosferi skuplja ološ i starlete…” – Gorica M.
“Dokle ćemo da trpimo beogradizaciju? Trebalo bi da se digne kuka i motika pa u Beograd… Dosta je bilo… Gde su naši opštinari (naravno prodali se za neke mrvice od beogradskog stola)? Sramota… Šljam…” – Sale i J. S.
Kao i uvek, bilo je i onih koji su pokušavali da objasne većini da nije sve baš tako kako su razumeli, ali bezuspešno.
A bilo je i onih koji su, kao i do sada, za sve krivili novinare.
“To je laž… Novinari mogu napisati sve i svašta. Pa razmislite i sami… Ipak je tu ubijeno 7.000 duša i taj muzej je njihov, zbog njih je pravljen. Tako da ja ovo vidim isključivo kao novinarsku laž.” – Jasmina N.
Da li je sve bila “novinarska patka” ili jednostavno rečeno gnusna laž?
Za one koji su nastavili da čitaju saopštenje s početka priče, mogli su videti da pomena i govora o Muzeju 21. oktobar nije ni bilo. Već da se govori o muzeju koji u Kragujevcu nema ni svoju zgradu.
“Lokalna vlast je imala više mogućnosti da to spreči a najlakši je bio da je svojim zalaganjem i trudom, pronašla u Kragujevcu odgovarajući izložbeni prostor za stalnu postavku muzeja.
Čak i da je ušla u izgradnju jednog takvog namenskog objekta, sigurni smo da bi naišla na veliku podršku Kragujevčana. Uvereni smo da bi finansiranje takvog objekta bilo obilato podržano sa mnogih strana, ali trebalo je imati znanja i interesovanja a na žalost lokalna vlast u Kragujevcu nema ni jedno ni drugo.„
Gradski odbor Demokratske stranke Kragujevac
Muzej u dva grada
Zapravo jedino pojašnjenje u celoj priči trebalo bi da bude šta je Muzej žrtava genocida i gde se on zapravo nalazi?
- Muzej žrtava genocida je ustanova kulture osnovana ’92 godine i po Zakonu o osnivanju Muzeja žrtava genocida, adresa mu je bila u Kragujevcu. Ali je on kada je počeo da radi, a ono što ja znam, to je bilo ’95 (tada su kustosi počeli sa radom, tada je počelo prikupljanje građe i obrada građe u skladu sa njihovim statutom i radom), oni su radili u Beogradu. Znači, njihova građa i njihovi radnici nisu nikada radili u Kragujevcu, to je ono što ja znam i što znamo svi mi iz kulture. Ali adresa, pošto je ona zakonom određena, adresa je ostala u Kragujevcu, objasnila je direktorka Spomen parka „Kragujevački oktobar“, Marijana Stanković.
Podsećanja radi, Muzej 21.oktobar osnovan je 1976. godine, od strane grada Kragujevca. Dakle nije nikada bio, niti će ikada biti pod ingerencijom republike, pa stoga ni njegovo izmeštanje donošenjem bilo kakvog zakona, nije moguće.
Razlog zbog koga se povela cela priča je nedavni Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Muzeju žrtava genocida, o kome je ministarka za kulturu, Maja Gojković govorila u Skupštini Srbije.
Prema ovom predlogu izmene zakona, Muzej žrtava genocida formalno-pravno menja adresu iz Kragujevca za Beograd. Prostim jezikom rečeno, adresa mu se seli gde mu je od samog početka krov i bio.
Ideja da se Muzej osnuje te ’92, sa sedištem u Kragujevcu potekla je iz skupštinske sale.
- Tih 90-ih došlo je do raspada države i tada se pojavila ideja o njegovom osnivaju (Muzeja žrtava genocida). Na jednom od tih skupštinskih zasedanja kada je bilo odlučivano, tadašnji poslanik opozicije, čini mi se iz SPO-a advokat Petrović, dao je predlog, odnosno amandman, u kom se nalazila ideja da se centar tog muzeja koji je bio u osnivanju ( dakle formalno-pravno nije prošao proceduru), da njegov centar bude u Kragujevcu. Zato što je Spomen park „Kragujevački oktobar“ već imao decenijsku tradiciju i Kragujevac je bio mesto i simbol stradanja naroda bivše Jugoslavije, ističe istoričar i bivši v.d. direktor Muzeja žrtava genocida, Nenad Đorđević.
Ipak Muzej zbog tadašnjeg stanja u državi, rata i političke situacije, nikada nije zaživeo u srcu Šumadije. Odnosno ovde nikada nije imao ni svoju zgradu, ni bilo kakvu stalnu postavku.
To je kao kada se dete rodi recimo u Kragujevcu, pa ga već narednog dana u porodilištu upišu da je tu rođen, a roditelji mu se koliko naredne nedelje odsele za Beograd. Da li je dete Kragujevčanin ili Beograđanin?
Zašto se nakon 2000-ih nije projekat realizovao, prosto rečeno nije postojala politička volja.
Zašto se sada govori o Muzeju?
Čemu aktuelizacija teme koja je, ne godinama, već 29 godina spavala? Zašto se sada poteže priča o Muzeju, za koji većina Kragujevčana nije ni znala da postoji?
Odgovor je možda najpreciznije dala, novinarka, urednica radija “Zlatousti”, Gordana Jocić:
- Zabrinjavajuće je, to što se ovo sadašnje interesovanje za Muzej žrtava genocida dešava u trenutku kada postoji očigledna državna politika instrumentalizacije sećanja na zločine u Jasenovcu od pre 75 i 80 godina, u cilju dokazivanja da su Srbi žrtve genocida pre nego li ( neki Srbi) počinioci genocidnih zločina. (Ovde treba imati na umu da je Međunarodni sud pravde (MKS) presudio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni, već samo što nije sprečila ili kaznila zločince koji su počinili zločin genocidnog tipa u Srebrenici).
- Postoji razlog zbog čega je Srbija odabrala baš ovaj trenutak da se posveti “Dari iz Jasenovca” i vraćanju sedišta Muzeja žrtava genocida u Beograd. Ona to radi na način koji se meni lično ne dopada, uključujući u tu promociju i ljude kojima tu nije mesto. Tako smo, prilikom predstavljanja izložbe o Jasenovcu imali situaciju da nam je država kao promotera dovela Dragoslava Bokana, koji se u svoje vreme predstavljao kao nastavljač ljotićevske politike. Doveden je da govori u Šumaricma, gde su ljotićevci učestvovali u masovnom streljanju, napisala je Gordana Jocić.
Naravoučenije, ako ga ima
Ako govorimo o svakodnevnici tu tek prečih tema za udruživanje Kragujevčana ima.
Npr. pobuna protiv “ubijanja” istorije Prve prestonice moderne Srbije, odnosno naruživanja Tržnice. Mogli bi da se udruže Kragujevčani i zahtevaju da se konačno napravi autobuska stanica kakvu četvrti po veličini grad jedne zemlje zaslužuje da ima. A mogli bi da se udruže i nateraju nadležne da im makar popune rupe po ulicama, a ne da se igramo zmijica dok vozimo.
Za one koji su čitanje nastavili posle takozvanog lida, odnosno prve rečenice i ipak došli do kraja. Nije problem uvek i samo u nadležnima, političarima, šefovimavima i novinarima. Ima malo i do naroda.