Više puta sam do sada citirala svog starijeg i iskusnijeg kolegu Mirka Đekića, dugogodišnjeg urednika „NIN-a“, koji je jednom napisao: „Bože, vrati me u ono vreme kada ovo nisam morao ni znati, a kamoli o tome pisati.“ Ali „proleća u Srbiji“ su za mog života nekako rizična, pa ni ovo proleće 2020. nije bilo izuzetak. Hoću da kažem da sam u svojoj novinarskoj karijeri tri puta bila deo nekog „vanrednog stanja“: u kasno proleće ’91. kada su krenule čarke koje su razbile moju prvu domovinu – Jugoslaviju, pa u proleće ’99 kada je prva bomba pala na 200 metara vazdušnom linijom od moje kuće i sada ponovo kada nam je zapretio korona virus. Neizbežno sam poredila sadašnje stanje sa prethodnim: ranije su u svemu više učestvovale vojne vlasti, mi smo kao redakcija ondašnje „Svetlosti“ bili mobilisani i angažovani kao deo informativnih i propagandnih snaga države, ali, što je interesantno, tada nije bilo animoziteta (odbojnosti, neprijateljskog raspoloženja, srdžbe, razdraženosti) između nas i nosioca vlasti, koliko god da smo bili politički protivnici.
Atmosfera u kojoj je Radio Zlatousti radio tokom pandemije Kovida 19, bila je sasvim drugačija. Nabijena negativnim elektricitetom od toga da su novinarku Anu Lalić uhapsili, a da je sva njena krivica bila što je radila kako valja svoj posao, do toga da su „smislili“ apsurdnu konferenciju za medije bez novinara. Doduše, ovo i nije neki novi izum, tako oni vode „Pink“, „Hepi“, „Informer“…
Državna vlast je u takvoj medijskoj politici našla dobre i iskusne saveznike u Kragujevcu. Setimo se Konferencije samo za novinare Radio televizije Kragujevac, jer oni „ne talasaju“, a drugi „talasaju“. Svima je upalo u oči da se gradonačelnik Kragujevca koji je istovremeno bio predsednik Kriznog štaba, samo jednom obratio svim Kragujevčanima. Dela su svakako važnija od reči, ali ovo je bio trenutak kada je pravovremena i istinita informacija ili reč podrške bila važna koliko i dela. To je odnos misli i dela, odnos ideje i materije, ali ko da filosofira o tome u doba ovih „febrilnih sRanja“, kako omaši na pomenutoj Konferenciji za medije direktor Doma zdravlja. Slično važi i za odnos drugih gradskih zvaničnika prema javnoj reči koji su se samoizolovali od medija. A baš sada je trebalo podržati i ohrabriti ljude u njihovim strahovanjima, njihovim gubicima, njihovim teskobama, ako već očekujete od njih da sutra dođu na posao, liturgiju ili na glasanje na izborima.
Zaraza ovog manira prema medijima širila se Kragujevcem, koliko i zaraza korona virusa. Birala je one koji su i ranije bili „bolesni“. Pored gradonačelnika najzaraženiji je bio direktor Kliničkog centra. Meni lično je u privatnom razgovoru rekao da bira medije sa kojim će razgovarati, ne shvatajući, ili ne pridajući značaj što tom izjavom radi protiv zakona. Jer, Zakon o informisnju ne dozvoljava diskriminaciju novinara i uredništva, mnogo puta smo to ponovili. Ali to je nasleđe staljinizma u redovima naših vlastodržaca, ili od njih postavljenih upravljača – pravo privilegovanih na bezakonje. Direktor Kliničkog centra pristao je na razgovor za Radio Zlatousti. Nakon toga smo izmenili jedno 30 poziva ili poruka, a rezulat je ostao ćutanje. I to kada je bilo toliko pitanja i toliko nepoznanica.
Meni lično posebno je zasmetala proslava Dana grada samo za gledaoce Radio-televizije Kragujevac. Sigurna sam da mnogi od vas koji ovo čitate nemate RTK kanal na svojim TV prijemnicima, ili ga ne gledate. Ali Vašeg gradonačelnika je baš briga za to. Važno je da je on još jednom postupio po svojim ličnim simpatijama prema Televiziji Kragujevac (ili nekome konkretno u Televiziji Kragujevac?) kojoj upumpava milione i milione, dok istovremeno tvrdi da su mu prazni novčanici za ostale medije. Dakle, šta je bilo teško pozvati sve urednike radija, portala… u Kragujevcu ili im proslediti tekstualne, audio i video sadržaje iz Press službe grada Kragujevca i tako obeležiti Dan Kragujevca sa svim Kragujevčanima, a ne samo sa gledaocima Televizije Kragujevac? Odgovor zna samo jedan čovek i ako bude hteo da ga da – čućete ga na Televiziji Kragujevac, s tim da morate da platite pretplatu distribuitetu koji ga ima u svojoj ponudi.
Najpozitivnijim primerom uzvratio je Knjaževsko-srpski teatar. Jedne večeri u sred policijskog časa zazvonio je moj telefon, sa druge strane bio je direktor Teatra. – Hajde da nešto zajednički radimo, šta predlažete… evo šta mi predlažemo… Tako je na Radiju Zlatousti nastala emisija Radio pozornica. Snimana mobilnim telefonima! Bez ijednog uloženog dinara!
Sve se može kad se hoće… Samo treba da se hoće. Možda ćemo hteti već 21. juna. Završiću ovaj tekst parafrazom pesme koja mi je ulepšala korona dane. To je pesma Aleksandra i Daca: „Korona čao“:
„Ama ke projde, život ke dojde“… mrzitelji medija čao, čao, čao…