Poemu za ovogodišnju tradicionalnu manifestaciju „Veliki školski čas”, koja se održava u kragujevačkim Šumarcama u čast nevinih žrtava ratnog zločina fašističkih okupatora napisao je književnik Dragan Hamović, sa kojim je tim povodom, o poemi, ratovima, prošlim i sadašnjim, i dometima i snazi mirovnih poruka i pokreta razgovarao Branko Vučković.
Koji je lajtmotiv Vaše poeme „Lekcije iz pamćenja”, koje su specifičnosti ovakvog književnog izazova i gde ste pronalazili izvore stvaralačke inspiracije?
Hamović: „Morao sam najpre zaroniti u građu, u svedočenja, u istoriografska istraživanja. Težio sam da izdvojim što više likova, čak s imenom i prezimenom, koji su se našli u povorci bez povratka, ili su bili očevici i pamtioci toga velikog meteža i zločina. Među svedocima su, na primer, bili i tadašnji dečaci, budući bardovi srpskog glumišta Mija Aleksić i Ljuba Tadić. Trebalo je postaviti dokumentarnu podlogu daljoj pesničkoj obradi. A takva podloga daje najčistije i najtačnije impulse pesničkoj imaginaciji. Sam naslov, koji je postao i lajt-motiv čitave poeme, preuzet je iz jednog pisma. Navedeno je u studiji o kragujevačkom zločinu, Lepeza smrti Viktora Bejatovića. Reč je o iskazu izvesnog Franca Garhofera, datovanom pola veka posle svršetka rata. To je odgovor na jedno istorijsko istraživanje sa početka devedesetih. Negdašnji nemački oficir tu mirno priznaje da su 1941. u Kraljevu i Kragujevcu streljali mušku populaciju. Jedva su, kaže, izašli na kraj sa ustaničkom pobunom, ali nakon streljanja mase, ne samo muških civila, nego usput i žena i dece, sve je u Srbiji, svedoči taj Garhofer, bilo mirno. Ono što privlači pažnju je rečnik koji taj učesnik zločina koristi posle pola veka. Održali smo im lekciju – piše bez imalo suočavanja sa prošlošću, sa pozicije natčoveka koji može nekažnjeno da čini šta mu je volja. Zato, nema mesta čuđenja zbog aktuelnog razgorevanja neonacizma. Bio je samo prigušen”.
Kome su i zašto upućene „Lekcije iz pamćenja”?
Hamović: „Živimo u vremenu strateškog zaborava, istina, selektivno primenjivanog zaborava. Lekcije iz pamćenja obraćaju se onima koji imaju sluha da čuju i razumeju lekcije iz tog osnovnog predmeta za svakog pojedinca i za svaku kulturu. Pre drugih, sve je upućeno potomcima žrtava Kragujevca – ali ne samo Kragujevca. Toliko je takvih mesta da ih je teško pobrojati. A svi smo mi, u neku ruku, njihovi potomci i srodnici, makar u duhu i po udesu koji se periodično navraća”.
Kako se dolazi do te vrste markesovskog postignuća da se o univerzalnim temama, kakve su teme dobra i zla, žrtve i dželata, pripoveda iz perspektive sudbonosnih istorijskih događaja lokalne zajednice?
Hamović: „Zadubimo u sebe, pretražimo prošlost, to je put za takva postignuća. Sopstvo je provodnik svih bitnih iskustava, i onih ličnih i onih zajedničkih. Univerzalno, opet, najbolje uporište nalazi u konkretnim življenim zbivanjima. Svest o trajanju podrazumeva utemeljenje u pamćenju zajednice. Svako od nas je prolaznik, zajednica traje. To pamćenje se nužno razlikuje u tumačenju i vrednovanju činjenica. Ne pamti isto jedan Srbin i jedan Nemac, svako ima svoj ugao. Svako hoće da ponešto zaboravi, potisne, ali neke činjenice su nepobitne. Ne smeju da zavise od tumačenja, čak i u složenim kontekstima, ali, u današnje doba, vlada bezobzirna manipulacija tim osetljivim pojmovima. Žrtva nije žrtva, dželat nije dželat nego nosilac pravde. I takve smo inverzije, još kako, osetili i i dalje osećamo. Mislim na iskustvo naroda kojem pripadam, ali daleko da smo jedini u tome”.
Da li je činjenica da ste rođeni u Kraljevu u kome je, kao i u Kragujevcu, u jesen 1941. godine počinjen masovni ratni zločin nad nedužnim civilnim stanovništvom, bila prednost ili otežavajuća okolnost tokom stvaranja poeme?
Hamović: „Kraljevo i Kragujevac dva su čina iste tragedije, koji su se odigrali bukvalno jedan za drugim. Streljanje je izvela ista jedinica, 749. pešadijski puk 717. posadne divizije, čija je komanda bila u Kraljevu. U njenom je sastavu bio malopre pominjani Garhofer, koji nam je održao krvavu lekciju. Čitava moja generacija rasla je u obaveznom prisustvu komemorativnim svečanosti sredinom oktobra, sa lozinkom da „kraljevački oktobar više nikad i nigde ne ponovi“. Svest o pripadnosti matičnoj sredini i slobodarskom narodu utiskivao sam na tom stratištu. Zvuči patetično današnjim ciničnim umovima, ali je tako. Kao mlad pesnik, deset godina i više, glancao sam jedan sonet na temu kraljevačke odmazde da ni u detalju ne deluje usiljeno i prazno. Potom sam sačinio i poemu Prisutni građani, o 80-godišnjici događaja, posvećenu oktobarskim i drugim žrtvama rata 1941–1945. Obe poeme, i kraljevačku i kragujevačku, doživljavam kao celinu, kao nekakav „Oktobarski diptih“. Prva mi je poema dala zamajac za drugu, to sam osetio pišući Lekcije iz pamćenja. I sve to nisam doživeo kao narudžbinu spolja, nego kao odziv na ličnu potrebu da izrazim svoje saosećanje i pripadanje. Jer je i moja šira porodica, s obe strane, kao i tolike druge, bila pogođena nevoljama i stradanjima u toku Drugog svetskog rata”.
U kojoj meri tragični događaji iz vremena Drugog svetskog rata koincidiraju sa žrtvama i dželatima ratnih zločina počinjenih u ratovima vođenim na prostorima nekadašnje Jugoslavije, kao i sa masovnim stradanjima nedužnog civilnog stanovništva i ogromnim razaranjima u aktuelnim ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku?
Hamović: „To je rat nezavršen, koliko god glasovi razuma težili mirnom ishodu, posle tolikih brutalnih opomena. Onoliko koliko je međuvreme Druge Jugoslavije zataškalo ili iskrivilo smisao događaja iz Drugog svetskog rata, utoliko su i ratovi za jugoslovensko nasleđe, devedesetih, potakli strašnu patologiju na ovim prostorima. A ta patologija se i dalje nesmetano razvija. Svako je svakome kriv. Svi smo krivi za sve, ali, nad svim tim krivicama, nadnosi se delovanje globalne imperijalne moći, koja se surovo poigrava ljudima i narodima”.
Da li, s obzirom na sve što se trenutno dešava u svetu, mirovne poruke koje se šalju iz Šumarica i sa drugih stratišta širom sveta, uopšte dopiru do svesti svetskih moćnika koji odlučuju o životu i smrti miliona nedužnih, uključujući i decu, i da li se u budućnosti generacije koje dolaze mogu nadati da će reč biti jača od mača?
Hamović: „Pri početku poeme, u pesmi „Šumarice“, stoji apel koji glasi: „Zapamti takve slike iz povesti / Da ih ne ugledaš svojim očima“. Ljudima treba tako nešto stalno ponavljati, ali i istorija i savremenost pokazuju da je takvo ukazivanje pomalo uzaludno. Ekspanzivna moć, koja bi da postane totalna i bezuslovna, opravdava svoja razorna dejstva lepo upakovanim razlozima ili ih više i ne opravdava. A nepojmljivo užasne činjenice vapiju do neba za pravdom. U medijskim i političkim lagarijama prepoznajemo zlo koje vitla u sve ogoljenijem obliku. U razumevanju takve opšte situacije pesma nas iznutra može usmeriti i ojačati, može obodriti da podignemo mač u odbranu života i svega onoga do čega nam je stalo. I pesma je mentalni mač, zapravo. Nosimo to u zajedničkom iskustvu. A overena iskustva valja pamtiti, jer su potvrđena”.