Nije to bilo tako davno, a opet izgleda kao da je prošla čitava večnost, puna muka.
Te 2012. godine, pa i sledeće, a možda i 2014, domaća, regionalna i svetska štampa izveštavale su o hrišćanskom čudu na Balkanu, glomaznijem čak i od pojave Gospe u Međugorju, nadomak Čitluka.
Jedan političar, koji je iz ratova devedesetih izašao krvav do lakata, koji je bio karakterno i emotivno najbliži saradnik ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koji je umesto fotografija dece u novčanik zaheftao nasmešenog Ratka Mladića i koji je bio slika svega onoga najgorega što čini balkansku politiku – doživeo je prosvetljenje i preobražaj.
Od ultranacionaliste, rusofila, smicaličara, huligana i političkog šmiranta, postao je borac za demokratske tekovine, vladavinu prava, protestantsku radinost, medijske slobode i suočavanje sa prošlošću.
Zaista je slika koja je tih godina prikazivala Vučića imala snažan religijski efekat – najveći grešnici koji su božjoj i ljudskoj pravdi celoga života zavrtali ruku – mogu postati miljenici božji i vere propovednici.
U međuvremenu je preobraženik sa dva-tri poteza razbucao opoziciju, koja se od toga nije ni do danas oporavila, ali i skoro svaku drugu alternativu: s obzirom da je sve desno već kontrolisao, na svoju stranu je privukao neke stranke i priličan broj političara i aktivista raznih fela sa suprotne, građanske strane, omogućivši im da participiraju u podeli naprednjačkog političkog plena koji spadne sa stola za kojim sede velike gazde.
Pride je uz njih dobio i neke ne baš odveć inteligentne evro-orijentisane, koji su na sedeljkama čantrali, volonterski pisali i na društvenim mrežama širili istinu o preobražaju i brzom putu Srbije ka Evropskoj uniji.
To su, otprilike, skoro isti oni koji danas propovedaju da je vlast u Srbiji loša, ali da su opozicija i svako ko galami protiv Vučića – još sto puta grozomorniji.
Potom je hapsio jednog tajkuna, nekoliko političara po izboru i raznog jadnog sveta po celoj Srbiji – od kojih je većina nevina ležala po nekoliko meseci u pritvoru i kojima je posle država isplatila obeštećenje našim novcima – obznanjujući borbu protiv korupcije i kriminala.
Nahranio je time i međunarodne partnere i ono ovdašnje mnogobrojno stanovništvo željno krvi.
Uporedo sa tim principom „spaljene zemlje“ po lokalu je izvršio sanaciju zemljišta, upodobio vlast nasmrt zastrašujući protivnike, sve uz kruženje džipova i ćelavaca koje smo u međuvremenu tako dobro upoznali da smo sa njima prešli na „ti“.
Razvijena je, uhodana do savršenstva, kriminalno-politička hobotnica, stručnjakinja za psihološki rat, koja davi sve što podigne glavu.
Opet, uporedo sa tim je kreirano lice za Zapad: potpisan je Briselski sporazum, a međunarodna zajednica je aplaudirala ne samo zbog njega, nego i zbog formiranja desetina radnih grupa i stručnih panela NVO i vlasti koje kroz institucionalni razvoj treba Srbiju da lansiraju u EU, brzo, samo što neće.
Ako biste tih godina razgovarali sa evropskim diplomatama i rekli da vam se čini da stvari zapravo idu u lošem pravcu, gledali bi vas kao budalu ili, u najmanju ruku, kao nekoga ko se ne razume u mudre političke planove.
Biće rešen kosovski problem, a onda će ceo region sam po sebi procvetati.
Srbija se napokon okreće Zapadu, i napušta ruske i kineske vlažne snove.
Biće usvojene razne strategije koje će sistemski rešiti sve probleme.
Što rangiraniji evropski zvaničnik, to se činilo da više veruje u to.
Bilo je, nije da nije, mnogo onih kojima zdrav razum nije dao mira i koji su upozoravali da Vučić ne može Srbiju približiti EU i evropskim vrednostima sve i da to želi više od ičega na svetu, sve i da mu poster Žana Kloda Junkera visi u spavaćoj sobi.
Pre će vremešna nena iz Bosanske Krupe pobediti na Evropskom prvenstvu u triatlonu nego što će on i njegovi saradnici od Srbije napraviti ozbiljnu državu, govorili su.
A na stranu što to i ne želi.
I tako, i oni koji su sedeli u prvim redovima, i oni sa jeftinijim ulaznicama, i oni koji su se koristili mikroskopom, mirno su gledali kako se od Srbije, bez preteranog prikrivanja, pravi azijatska diktatura, sa tendencijom da preobraženik postane monarh do poslednje ćelije kriminalizovane i privatizovane države o kojoj strana štampa sada piše kao o evropskom „bezbednosnom riziku“.
Koja je licem i srcem okrenuta ka Kini i Rusiji, a dupetom ka Evropi.
Regionalni napasnik koji diljem sveta izvozi mafiju, a unutra eksperimentiše na otvorenom mozgu građana, koji ili umiru, ili se opijaju, ili pokušavaju da stvari reše antidepresivima.
Stari vic pripoveda da je nekih sedamdesetih jedan Nemac dospeo u bosansko selo u potrazi za kostima oca koji je poginuo u Drugom svetskom ratu.
Našao on u arhivi podatak da je stari sahranjen tu negde u blizini Mujine kuće.
Objasni on Muji šta traži i reče da bi mu, ako mu ovaj pomogne da nađe kosti, platio 20 hiljada maraka.
Elem, Mujo proceni da stvari ne idu u lošem pravcu i nađe jednostavno i brzo rešenje – spakuje mu ostatke svog oca, sahranjenog ispod jedne šljive.
Nemac presrećan ode u Gelzenkirhen sa moštima, a Muju kritikovahu: kako je mogao prodati očeve kosti! A on odgovara: Šta vam je, ljudi, pa babo je celog života govorio: E, samo da mi je se dokopati Nemačke!
Uglavnom, ako bude sreće, naše kosti će se možda dokopati EU. Brže neće ići!