Memorijalnim skupom ispred zgrade Centra bezbednosti Herceg Novi, u podne 25. maja, obeležene su 32 godine od ratnog zločina nad bošnjačkim civilima poreklom iz Bosne i Hercegovine. U organizaciji Centra za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd komemoraciji su prisustvovali i mirovni aktivisti i ratni veterani iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije.
U maju 1992. godine crnogorska policija je, prema dostupnoj zvaničnoj dokumentaciji, nezakonito uhapsila i zarobila najmanje 66, a po nezvaničnim podacima i preko stotinu bošnjačkih civila starosti od 18 do 66 godina, koji su u Crnu Goru izbegli od rata u Bosni i Hercegovini. Pretpostavlja se da su ih crnogorske vlasti kao taoce predale vojnim i civilnim vlastima bosanskih Srba. Jedna grupa izbeglica je upućena iz Herceg Novog 25. maja 1992. u Kazneno-popravni dom u Foči, i samo je nekolicina preživela strahote tog logora. Druga grupa izručena je 27. maja 1992. godine. Još uvek nisu pronađena tela svih žrtava deportovanih u drugoj grupi, niti se pouzdano zna mesto na kome su stradali.
Porodicama žrtava Crna Gora je posle četvorogodišnjeg suđenja na osnovu poravnanja platila naknadu štete zbog nezakonitog delovanja crnogorske policije koje je dovelo do tragičnih posledica. Da su nezakonito uhapšeni i izručeni kao taoci utvrđeno je i pravosnažnom krivičnom presudom u Crnoj Gori, kao i presudom Haškog tribunala u predmetu po optužnici protiv Milorada Krnojelca, koji je bio upravnik logora u Foči. Međutim, u krivičnom postupku vođenom u Crnoj Gori niko nije kažnjen jer je sud uveo zahtev da su optuženi „morali pripadati organizaciji strane u sukobu ili postupati u službi strane u sukobu da bi bili odgovorni za ratni zločin“, pri čemu je zaključeno da Crna Gora nije bila strana u sukobu u Bosni i Hercegovini.
Alen Bajrović, sin Osme Bajrovića koji je zarobljen 25. maja 1992. u Herceg Novom i kome se od tada gubi svaki trag, ukazuje na neadekvatnost termina “hapšenje” i “deportacije”. Prema njemu, za hapšenje je potreban nalog, a u ovom slučaju se radio o otmicama i zarobljavanju ljudi isključivo na osnovu njihovog identiteta i porekla. Terminom “deportacija” ustvari se nastoji odgovornost za ubistvo zarobljenih prebaciti na nekog drugog izvan Crne Gore. Porodica Bajrović jedina je porodica koja je odbila sudsko poravnanje i svoju pravnu borbu i dalje nastavljaju.
Bajrović ističe da porodice svoju borbu za istinu i pravdu vode na civilizovan način i na više frontova. To, između ostalog, podrazumeva pravnu borbu koja bi rezultirala utvrđivanjem svih okolnosti zarobljavanja i nestanka njegovog oca i drugih, procesuiranje odgovornih za ratni zločin i njegovo zataškavanje, borbu za izgradnju spomenika u krugu policijske stanice u Herceg Novom, ali i odbijanje da se o ovom zločinu ćuti.
- Moja borba ide u svim smerovima. I vi ste, svojim dolaskom, dio moje borbe. Danas ste svi čuli ovu istinu, vi ćete je sutra preneti vašim ukućanima i prijateljima, neko će nešto napisati i na taj način se širi krug istine o ovom zločinu, izjavio je Alen Bajrović.
Već 20 godina crnogorske nevladine organizacije u saradnji sa porodicama žrtava organizuju memorijalno okupljanje, a 15 godina to čine ispred zgrade Uprave policije u Herceg-Novom, odakle je većina stradalih prinudno odvedena i izručena.
Ratni veterani, skupa sa mirovnim aktivistima/kinjama i novinarima/kama iz regiona prvi put su prisustvovali komemoraciji u Herceg Novom, položili cveće i odali počast stradalima. Podržali su i pridružili se već podnetim inicijativama za podizanje spomen obeležja žrtvama zločina, kao i uspostavljanje Dana sećanja na žrtve, te apelovali da se nalogodavci, inspiratori i izvršioci zločina pronađu i pocesuiraju.
- Ključni zahtjev porodica godinama je sprovođenje istrage kojom bi se detaljno utvrdilo ko je naredio zatočenja, da li su zatočeni deportovani i ko je naredio deportaciju, kome su predati, gdje su ubijeni i gdje su njihovi posmrtni ostaci. Nažalost, evo ni tri decenije posle na mnoga od ovih pitanja nema odgovora i mi svojim dolaskom želimo podržati porodice u njihovim nastojanjima da dobiju te odgovore. Smatramo da putem uvažavanja i priznavanja patnje i boli drugih, solidarnosti sa svim žrtvama, razumevanja i dijaloga, doprinosimo kulturi sećanja koja uspostavlja izgubljeno poverenje i čini temelj izgradnje trajnog mira na ovim prostorima, a sve u cilju da se zločini nikad više nikome ne ponove, kazao je Radomir Radević, član Centra za nenasilnu akciju.
Mirovni aktivisti i aktivistkinje, te ratni veterani iz regije u organizaciji Centra za nenasilnu akciju do sada su prisustvovali komemoracijama u BiH u Gornjem Vakufu, na Koti 715 kod Zavidovića, Stogu kod Vozuće, Novom Gradu/Bosanskom Novom, Sanskom Mostu (Hrastova glavica), Sijekovcu kod Broda, Laništima kod Brčkog, Trusini kod Konjica, Ahmićima kod Viteza, Grabovici, Uborku i Sutini kod Mostara, Briševu i Zecovima kod Prijedora, Korićanskim stijenama, Stupnom Dolu kod Vareša, Boderištu kod Brčkog, mostu na Savi u Brčkom, Bradini kod Konjica, Skelanima kod Srebrenice, Silos u Tarčinu kod Hadžića, Lozju kod Goražda, Rogatici, u Srbiji u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, Varvarinu kod Kruševca, Aleksincu, te u Hrvatskoj u Pakracu, Varivodama i Gošiću kod Knina.
- Kao i na mnogo akcija do danas, jako je bitno da smo ovde u Herceg Novom, zato što su ovo potresne i tragične činjenice iz prošlosti, koje svjedoče o strahotama rata, i ljudskog stradanja i ljudske patnje. Važno je da se takvi događaji ne zaborave i da se uči iz njih, kako bi se podsetilo, da se danas slične tragedije ne ponove. Jako je bitan nastavak pravne borbe i traženje moralne odgovornosti za takve zločine, jer je ključno za pravdu i pomirenje. Važno je da se sećamo života stradalih i da učimo iz prošlosti kako bismo gradili budućnost bez nasilja i sukoba, kazala je Janković Svetlana, mirovna aktivistkinja iz Čačka.