Milivoje Make Tasić – Ovekovečio grad i grad njega

Retko si oni čije zanimanje ili profesija postanu i njhovo „ime” pa i više od toga. E, čaršijska legenda Milivoje Tasić je jedan od njih, jer, pošteno u Kragujevcu je dovoljno samo reći Make Slikar i odmah vam je jasno „o kome je reč”.

Slikar, koji je , kako sam kaže „ovekovečio Kragujevac” svojim delima, slikama početkom ove godine, baš negde pred samu epidemiju korone konačno je postao član ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije) – čestitamo. Samo, moralo je to mnogo, mnogo ranije da se desi, a ne tek posle punih 60 godina „slikarskog i likovnoumetničkog rada” mišljenje je ne samo njegovo nego i mnogih drugih.

• Konkurisao sam dva puta, pre toga. Odbijali su me, jer navodno nisam imao kataloge kao prateće sadržaje izložbi… Ma, kod nas uvek neka mutljavina, kao i uvek otvoren je Make, podsećajući da je za članstvo u ULUS-u aplicirao još davne 1969. godine i pre, jedno desetak godina. Dva puta u dva milenijuma, duhovit je on kao i uvek.

U njegovom slučaju ispalo je kao u onoj narodnoj – treća sreća.

• Prmilime na jedvite jade. Na krv, znoj i muku… Jer sam verovao u sebe, kratko komentariše Make Slikar, napominjući da ipak „katalozi (koji argumentuju njegov rad) ovog puta nisu izostali”.

• U ULUS ulaze svi, evo i ja sam ušao… To nije merilo. Članstvo u ULUS-u može da pomogne čoveku da reši status i penziono ali od mene ne može da napravi slikara, ako ja nisam rođen za to, tvrdi Tasić.

Mora duša da oseća boju

Njegovi prijatelji iz detinjstva i mladosti, jugoslovenske glumačke legende Ljuba Tadić, Mija Aleksić i Dragomir Bojanić Gidra govorili su mu oduvek: „Važno je da te tvoj  grad i sugrađani priznaju. To je najvažnije”! A, Kragujevčani vole i priznaju Maketa, mada… ima i onih koji nipodaštavaju njegov rad.

• Ma, ljubomorni k’o prasići. Moljci. Sitne, čađave duše. Pa, mene kritikuju samo oni što ne umeju ni kornjaču da nacrtaju, ne libi se on da im i ovom prilikom replicira, i ne propušta priliku da podvuče da za slikara moraš da se rodiš. Vala baš.

• Bez crtanja nema slikanja, ističe Make koji već decenijama „crta” četkom (kao i Rembrant i drugi veliki majstori, podseća on) i špaklom…, pa nastavlja: Radim sve: reljef, sloj, grunt… Pa, onda moraš da „bežiš” da ti slika nije „sladunjava”, „šarena”, „tvrda”… Crtanje može da se nauči ako imaš dara ali slikanje – ne! Mora duša da ti oseća boju… Pa, nije slika fotografija… Slikar se rađa – treba Bog da te „pipne” za to, sumira on tajne svog zanata.

A, on je za slikara baš rođen.

Milivoje Make Tasić potiče iz stare kragujevačke porodice. Deda Janja Tasić bio je poznati čaršijski trgovac a otac Taško žandarmerijski kapetan. Majka Marija mu je umrla odmah po njegovom rođenju, a iz očevog drugog braka imao je brata Milana (koga su svi Kragujevačni znali po Maketovoj omiljenoj zakletvi: „Lanje mi moga”) i sestru Dušicu koja je još kao dete preminula od zapaljenja pluća 1944. godine.

• Od malena bez majke, muka. Očuvali me baba i deda Ulica Svetozara Markovića. Posle ćale nađe stan pa pređemo kratko na Pivaru a onda se preselimo u Ulicu Ilije Kolovića (posle Dušana Dugalića, sada opet Ilije Kolovića) gde sam rastao pored Ljube Tadića (baš iz te ulice), Mije i Gidre koji su takođe blizu stanovali, (pri)seća se make svog lepog ali, brate teškog detinjstva, dodajući sa neskrivenim ponosom da je čitav svoj život proveo na „kragujevačkoj kaldrmi”.

Otkrio ga Rista Ruzmarin

Slikarsku budućnost prvi mu je predvideo Rista Ruzmarin (Stojić) brat takođe slikara, grafičara i mozaičara (možda i našeg najpoznatijeg) Tanasija Tase (Stojića) Ruzmarina.

• On je bio mnogo fini čovek, veliki gospodin i još veći slikar. Godinam je živeo i radio u Londonu. U osmogodišnjoj školi nam je predavao likovno i iako je bilo onih koji su ctali bolje od mene jednoga dana je uperio u mene prst i pred čitavim razredom rekao: „Ovaj će da bude slikar”. Ja sam počeo da se smejem, a on mi kao stari gospodin samo pokaže vrata uz reči: „Tasiću, bitango, izlazi napolje”, baca Make kratak i simpatičan osvrt na svoje prvo „slikarsko priznanje” i potvrdu svog dara.

Posle sledi Gimnazija, pa Slikarska škola u Herceg Novom. – Mučio sam se kao Isus Hristos. Nisma imao gde da živim. Sirotinja, spavao sam u čamcu na plaži. A, za prijemni sam radio glavu Mojsija. Svi se krste. Profesor Vojo Stanić na prijemnom mi otvoreno kaže: „Taso, ti si odmah za petu godinu fakulteta”, a ja kako ću, sirotinja, koji fakultet… priča Make, onako, bez (pre)velikog ogorčenja, ne zaboravivši da (s)pomene da su se tada „opštinari” ogrešili o njega (neće biti prvi i jedini put) jer su znali da je talentovan a oni su forsirali neke druge, mnogo manje darovite dok su njega „gurali u šahtu”.

• Ondašnji opštinari, da se razumemo. Ovi današnji su još gori. Pa, ne mogu kod mene da prođu te njihove „žvake”, ceni on a nema kod Maketa labavo i lanadara pišore.

Ceo život na kragujevačkoj kaldrmi

Na početku karijere je radio portrete ali je brzo prešao na pejzaže.

• To me je vuklo… Muka je, ubijaš sebe, vučeš štafelaj svuda sa sobom… ali ja sam to voleo. Želeo sam da ovekovečim stari Kragujevac i zato sam u proleće, leto, jesen, zimu uvek bio sa štafelejem na ulici. Znaju to Kragujevčani koji su me svakodnevno zaticali i susretali na ulici dok sam slikao „istoriju” i „udarao pečat” našeg grada, podseća on, dodajući da su mu „radili klikeri” i nije mogao da se odlepi od prizora onog, starog Kragujevca koji je već tada polako ali sigurno nestajao.

• Kragujevac ne može da naslika niko bolje od mene. Mogu samo da se zanose, to su priče za malu decu, jer moraš da se saživiš s time, tvrdi Make.

Po sopstvenom „priznanju” živim za svoju ćerku Jelenu (doktora ekonomskih nauka), slikarstvo i Kragujevac. To su, kako kaže, tri osnovna „elementa” njegovog života.

• E, zato Kragujevac nikog nije priznao, sem mene, nema kod njega lažne skromnosti i licemernog okolišanja.

Za tu svoju ljubav prema rodnom gradu kojeg je ovekovečio u svom radu nagrađen je: „Oktobarskom nagradom” (1993. godine kada je na čelu grada bio Živorad Nešić Džada), priznanjem Zaslužni građanin Kragujevca i sada prjemom u ULUS.

No, kako smatra nije imao neke vajde od toga.

• Ljuba, Mija i Gidra su mi rekli da samo „Oktobarska nagrada” sa sobom „vuče” trosoban stan i atelje u trajnom vlasništvu. Ja, nikad nisma ništa dobio. Mučim se kao Isus Hristos. Živim i slikam u 26 kvadrata (u stanu dobijenom na korišćenje za vreme mandata Vlatka Rajkovića)… spavam među bojama, sumira Make svoju životnu priču, ponovo dodajući: „Ali, grad me priznao što nije doživeo ni jedan slikar zadnjih 100 godina”… I, nije.

Slikar grada i njegova legenda

Sem njegovih poznatih urbanih, gradskih motiva naše stare čaršije poznati su i njegovi čuveni šumadijski pejzaži, akvareli vodenica… no on sam, takav je Make, na licu mesta izdvaja svoja remek-dela.

Zidnu grafiku u boji (formata 500×250) „Stari Kragujevac” postavljenu u Svečanoj sali Skupštine grada Kragujevca 1993. godine.

• Prekrili je, ljubomorni… A, na njoj su svi prepoznatljivi kragujevački motivi: Gimnazija, Konak, Lepenica, Sud, Muzej, Stara crkva, Kolonija, SDK, Bubanjsko jezero, Kuća Svetozara Markovića… Pa na njenom otvaranju Koka Janković sa svojim kolegama, slikarima iz Beograda nazvao ju je „Sikstinskom kapelom” Kragujevca, citira on.

Zatim, slikani mozaik (400×250) „Kafane starog Kragujevca” izložen u Svečanoj sali Hotela Šumarice od 1993. godine i slikano mozaik „Komaričke vodenice” postavljen u Prijemnoj sali preuzeća „ESKOD” godinu dana ranije koji j elično „otvorio” njegov drug iz detinjstva Ljuba Tadić.

A, zvali su ga Ljuba, Mija i Gidra da ide sa njima za Beograd ali on nije mogao.

• Ja sam emotivan čovek. Imam grobove ovde na Varoškom goblju, kratak je on.

Možda je Make zaboravio ali mi nismo, pa dodajemo i legendarni mural sa KG motivima na zidu „Balkana” koji je svojeručno „osvežio” pre neku godinu.

• Kragujevac se ogrešio o mene, smatra on, a mi dodajemo i jeste.

Od svojih kolega kragujevačkih slikara, ne krije da ceni: Vladana Subotića, Predraga Otaševića, Miroljuba Sretenovića (kaže za njih: „opasni crtači a poznaju boju kao dušu svoju”), Svetu Mladenovića – Bata Flaju, Miroljuba Jelisijevića Mileta (brata slikara Kepe jelisijevića), Jeftu Azdejkovića, Rašu Stevanovića i Milutina Piku Veličkovića.

Takođe za njega su veličine sa ovih prostora: Sava Šumanović (neponovljiv, magija), Lubarda, Olja Ivanjicki, Ljuba Popović, Milić od Mačve…

• Od vajara najviše Koku Jankovića. On je „svetsko čudo” toliko da ljudi toga nisu svesni i ne razumeju šta je uradio sa statuom Borisa kidriča ispred „Politike” u Beogradu u Makedonskoj ulici. A, njegov Nikola Tesla ispred Mašinskog fakulteta pa prosto „se oseća meso”. Vajarčina, boli glava. Uz Meštrovića i Rosandića – najveći na ovim prostranstvima, kaže on ne zaboravljajući i da srimuje da je „za mozaike Tasa (Stojić – Ruzmarin) svetska klasa”.

Po njemu talentovani su „ali lenštine i neće da rade” Darko Gavrilović (Galerija „Art”) i Slavoljub Galić Đani i njegova ćerka Jelena.

Glup k’o Nikola Tesla i čuda tek slede

Ali je zato ona nasledila (i to hoće i voli da radi) jedan njegov drugi dar – za pevanje. Make je sjajan pevač, voli starogradsku i romansu i često na otvaranjima svojih izložbi ume da sjajno otpeva (a najviše voli uz orkestar iz „Francuske lađe”): „Na dan njenog venčanja”, „Kad se setim mila dušo rumenila lica tvog”, „Zlatan prsten”, „Malena”, „Stani, stani moj konjiću, lagano” (ko nije čuo ovu pesmu u Maketovoj izvedbi ne zna šta je propustio)…

• Od ovih mlađih pevača samo sam jednog cenio u Kragujevcu, slavnog Panču. On je bio kralj za sve njih i samo njemu skidam kapu, odričit je Make kome je Panča uzvratio komplimet da je „posle njega on za pesmu tata-mata”.

Kao gradsku legendu Milivoje Tasić izuzetno ceni i Kešu Glumca (Bratislava Slavkovića) nikada ne propuštajući da (na)pomene da je za njega sam Ljuba (Tadić) uvek isticao da je najtalentovaniji.

Uvek elegantan (takav nema ni u Holivudu), dotera i sa šoljicom kafe (njegovim omiljenim i jednim pićem) Make slikar je ovekovečio Kragujevac ali ni ovaj ništa manje njega kao autentičnu gradsku legendu. Njega da nema (Maketa, ne Kragujevca) valjalo bi ga izmisliti. Makar i zbog njegovih neponovljivih komparacija poput „glup, glup k’o Nikola Tesla” i „sad sledi davljenje vampira”. Zabavljajući društvo u bašti „Balkana” angdotama iz svoje fudbalske mladosti (uspešno se kao klinac bavio i time i boksom) Make neponovljivo opisuje kako dribla i „zaluđuje” protivnčke odbrane: „A, oni, crkli… dišu na gajtan od pegle”… Ili: „Kume, pred mene izađe njihov bek. Naš kakav je seljak… seljak… nisam video lepšeg čoveka u životu… Lep kao austougarski atentaor”… Pa samo i to da je od njega pa dovoljno za čaršijsku legendu. A, nije već i stotine i stotine slika, akvarela, crteža… koji nas sa zidova podsećaju „ko smo” i „šta smo nekad bili”.

I, to nije sve. Dok svakodnevno šeta Velikim parkom (oko fontane „Ranjenika”) svakodnevno „preti”:

• Ako Bog da, tek se sada nadam da napravim čuda.

Svi se nadamo.

U međuvremenu čeka da mu kane onih 30.000 Vučićeve pomoći samostalnim umetnicima, „slobodnjacima” koja sleduje članovima ULUS-a u tom statusu i da mu se reši pitanje penzije koje bi članstvo (sad ga ima „crno na belo”) u ovom esnafskom udruženju trebalo da „pogura”. To, Make, onako gospodski (kao i uvek) „prepušta” PIU i opštinarima.

Toliko puta su se ogrešili o njega. Neće valjda opet.

Piše Zoran Mišić

Naslovna fotografija Predrag Cile Mihajlović