Javnost sa razlogom burno reaguje na saznanje da je godinama kontinuirano vršeno nasilje nad decom u eminentnoj školi glume u Beogradu. Društvo je uznemireno, u neverici i zbunjeno pred činjenicom da je moguće da su deca bila zlostavljana, a da na to niko nije reagovao.
Pitanje odgovornosti je slojevito i ne bih ga ovde obrazlagala, ali ono sto mi se kao građanki i majci nameće kao pitanje svih pitanja jeste- gde je država bila sve to vreme?
Kada nastavnik zasniva radni odnos u državnoj školi, on mora da dostavi čitav niz dokaza kojima potvrđuje sopstvenu sposobnost da radi sa decom. Tom prilikom, pored dokaza da ima potrebno obrazovanje i položen ispit iz pedagogije, on, pored ostale dokumentacije, dostavlja i dokaz o zdravstvenoj sposobnosti u fizičkom i psihološkom smislu. Takođe, tri kandidata koja uđu u uži izbor prilikom sprovođenja konkursa za prijem u radni odnos, šalju se na psihološko testiranje u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kako bi se proverilo koji od kandidata najbolje može da odgovori zadacima koje pred nastavnika stavlja rad sa decom.
Kada zasnuje radni odnos, rad nastavnika kontrolišu pedagog, psiholog, stručni timovi, direktor škole, prosvetna inspekcija, na kraju i Školska uprava.
Ovom prilikom na površinu je isplivala činjenica da je oblast dodatnog obrazovanja dece potpuno pravno neregulisana baš u smislu pedagoškog nadzora. Kada to znamo, onda zapanjujuće činjenice o nasilnim metodama za obrazovanje dece ne čude. Tako nešto u školama u sistemu retko se dešava, a i kada se desi, bude sankcionisano.
Ovo je prilika da ovo, za celo društvo mučno saznanje o nasilju, o kome su devojke hrabro progovorile, iznedri i nešto dobro, a to je buđenje svesti o neophodnosti da se dodatno obrazovanje dece mora zakonom detaljno regulisati kako bi sesprečili slični događaji u budućnosti.
Piše: Milena Stanković, autorka je članica Stranke slobode i pravde u Kragujevcu