Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom za Glas Šumadije piše Milena Stanković, članica Stranke slobode i pravde:
U zemlji u kojoj mladi školovani ljudi koji “pucaju od zdravlja”, energije i kreativnosti često nailaze na “kineski zid” nemogu nosti da se lično ostvare oličen u SNS partijskoj knjižici, u kojoj najbolji i najveštiji nemaju priliku da se zaposle, jer se mesta koja im prirodno pripadaju ustupaju SNSovskim mediokritetima, čija je najvažnija referenca poslušnosti i slepo poštovanje partijske discipline, logično je očekivati da položaj onih koji su prirodno slabi i ugroženi bude još lošiji.
Danas na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, novine će biti pune naslova u kojima se društvo poziva na humanost, jednakost, na stvaranje šansi za najugroženije. Duboko verujem da dobri ljudi postoje na obe strane, i želim da verujem da se socijalnom politikom bave ljudi kojima je zaista stalo da svet u kome živimo postane humano i empatično mesto. Međutim koliko god da idealistična bila, stvarnost je tu da me demantuje. Ne mogu da se ne setim famoznog karantina u kome su lica sa posebnim potrebama, kao i mi ostali, bila brutalno zatvorena u četiri zida pod pretnjom hapšenjem, iako se zna da razbijanje dnevne rutine u životima tih ljudi predstavlja ulazak u agoniju, kako za njih tako i za one koji brinu o njima. Niko nije ni pomislio na njih dok roditelji nisu zavapili. Iako ovo društvo već decenijama deklarativno teži da unapredi položaj osoba sa invaliditetom, svi ti napori pali su u vodu pred izazovima kovid krize.
Iako postoje napori da se položaj osoba sa invaliditetom unapredi, one su i dalje, u najvećem broju marginalizovane, kao i njihovi staraoci, koji su prepušteni svojoj domišljatosti i ličnim sposobnostima da olakšaju život i osobi o kojoj brinu i sebi samima. A brinuti o osobi sa posebnim potrebama je težak posao, pretežak. To je dvadesetčetvoročasovni angažman koji ni jedna institucija ne prepoznaje, niti vrednuje. U dvadeset prvom veku, kada bi krupnim koracima trebalo da koračamo ka humanom društvu, moramo da zaključimo da su u Srbiji osobe sa invaliditetom i dalje zapostavljene i da na unapređenju njihovog položaja treba puno da se radi.
Mi iz Stranke slobode i pravde, za početak insistiramo na Zakonu roditelj negovatelj, kojim bi roditelji koji usled brige o deci sa posebnim potrebama nisu u mogućnosti da rade imali pravo na naknadu zarade u iznosu od barem minimalnog ličnog dohotka u Republici. Time bi im se omogućio egzistencijalni minimum i pokazalo da društvo i država uvažavaju napore koje ta osoba čini, kako bi njeno dete imalo pristojan život.
No, kada govorimo o položaju osoba sa invaliditetom, postoji mnogo toga što bi moglo biti rešeno i na lokalnom nivou. U razgovoru sa kragujevačkim roditeljima dece sa posebnim potrebama saznala sam da su im neophodni personalni asistenti, ali takođe, i dodatni vaspitači u inkluzivnim grupama u vrtićima koje pohađaju deca sa posebnim potrebama. Roditelji uviđaju da je prenaporno da vaspitač brine i o zdravoj deci i o detetu sa posebnim potrebama, jer posebna potreba često znači da vaspitač mora u određenim trenucima da se posveti samo tom detetu, što predstavlja rizik za bezbednost ostale dece. Takođe, dete sa posebnim potrebama ima potrebu za radom sa vaspitačem koji je specijalizovan za rad sa takvom decom, a sve u cilju njihovog napretka. To znači da bi vrtići trebalo da zapošljavaju lica posebno stručno osposobljena za rad sa ovom decom.
Osim toga, kragujevački roditelji dece sa posebnim potrebama, ukazuju i na to da mnogi kragujevački vrtići nemaju pristupne rampe za decu koja koriste kolica. Kažu da su čak bili spremni sami da izfinansiraju izdradnju rampi, ali da su im u vrtiću rekli da ne mogu da garantuju da će sredstva koja prikupe biti iskorišćena za svrhu u koju su sakupljena.
Vremena su krizna, ali mnogo toga može da bude urađeno, a što ne zahteva ni previše vremena, ni previše novca. Za početak, mogu se napraviti rampe na ulazima u vrtiće. Ono što nam je potrebno na putu unapređenja položaja osoba sa invaliditetom su rešenost i empatija. Mi u Stranci slobode i pravde Kragujevac rešeni smo da zajedno sa građanima Kragujevca ovo društvo učinimo humanijim i osetljivijim na potrebe najranjivijih.
Ono što meni u ovoj analizi nedostaje je podatak da li mi uopšte imamo vaspitače koji su specijalizovani za rad sa decom posebnih potreba, ni najmanje me ne bi začudilo ako uopšte nemamo takve ljude s obzirom da trenutno recimo nemamo čak ni dovoljan broj ljudi obučenih za rukovanje respiratorima. Ako takve vasitače nemamo onda je jasno da po tom pitanju ne može biti nikakvih poboljšanja dok se neko ne obuči za taj posao, međutim ukoliko ih imamo, to onda znači da država iz nekog razloga ne želi da ih zaposli i to je nešto što opozicija mora građanima da saopšti.
Не постоје обучени ни васпитачи, ни учитељи, ни наставници.