Maturski ispit završnica je školovanja jedne generacije, a maturski rad kruna tog ispita. Maturanti u njemu iskazuju ne samo svoje znanje, nego i interesovanje, ozbiljnost, potrebu da tragaju za novim, nepoznatim, nedostignutim. Mnogima u trajnom sećanju ostaju teme kojima su se bavili, a Živomir Žika Petrićević i posle više od pet decenija čuva primerak svog maturskog rada iz geografije i seća se svakog detalja prilikom pripreme i izrade u kome je tema bila Indija. Još zanimljivije je to što je maturski rad pohvalio i potpisao nekadašnji ambasador Indije Ajau Svarup.
Po literaturu u Ambasadu Indije
No, krenimo od početka. Žika Petrićević rođen je 1948. godine u selu Poskurice kod Kragujevca, gde je završio osnovnu školu. Kao maturant Gimnazije 1967. godine, dobio je zadatak da za maturski rad obradi temu o Indiji. Seća se da je mu je profesor geografije Milan S. Karić, rodom iz Lužnica, dao ovu temu, ali ne bez razloga. Bilo je to vreme nesvrstanih zemalja, a Indija je, kao i tadašnja SFRJ, bila jedna od njih, pa je tema i te kako bila aktuelna.
„Prihvatio sam ovu temu, ali nikakvu literaturu nisam imao o ovoj zemlji i nisam znao ništa više sem onoga što smo učili na času geografije. Nismi imali interenet ni mobilne telefone, pa sam se morao da se snalazim“, počinje priču Žika Petrićević.
Palo mu je na pamet da pokuša da dođe do indijske ambasade. Raspitao se gde se nalazi i seo u prvi autobus za Beograd. U ambasadi je dobio sedam brošura o Indiji, od kojih još uvek jednu čuva. Sve ih je pročitao i dobro proučio, a onda se latio olovke i napisao maturski rad. Priznaje da ga je tema veoma zainteresovala, što i ne čudi s obzirom da je u Gimnaziji bio na društvenom smeru, pa je ovo bila prava poslastica za ovog maturanta. Tada je Pokret nesvrstanih bio i te kako aktuelan, naročito susreti Tita, Nasera, Nehrua, putovanje maršala po zemljama Azije i Afrike i dolazak njihovih zvaničnika u Jugoslaviju. Čitavo drugo polugodište Žika je iščitavao literaturu i pripremao rad. Dobro ga je pripremio i u maju još bolje odbranio. Kao da je juče bilo, seća se svakog detalja sa polaganja mature, čak i dodatnih pitanja koje mu je postavio profesor Karić.
„Profesor mi je postavio jedno vrlo neuobiočajeno pitanje – šta je to što su Britanci nametnuli Indusima i oni prihvatili, a šta je to što su im nametali 300 godina, a nisu prihvatili. Takođe, tražio je da to uporedim sa Otomanskom imperijom na Balkanu. Odlično se i dan danas sećam toga. U trenutku sam malo zastao, a onda odgovorio da je 200 hiljada Engleza ili Britanaca 300 godina vladalo Indijom, koja je tada imala više stotina miliona stanovnika. Indusi su prihvatili engleski jezik kao službeni i ništa drugo. Sa druge strane, Turci su na Balkanu uspeli da nametnu muhamedansku veru, ali nisu uspeli da Srbe nauče da govore turski jezik. Profesor je bio iznenađen mojim odgovorom i veoma zadovoljan“, priseća se Žika Petrićević.
Dobio je peticu za maturski rad, a profesor mu je tada predložio da prouči istoriju sela Poskurice kao najstarijeg u Šumadiji, što je on kasnije i učinio.
Maturski rad o Indiji našao je svoje mesto među Žikinim uspomenama iz gimnazijskih dana, što se kasnije pokazalo kao veoma mudra odluka. Mnogo godina kasnije, 2008, sasvim slučajno dok je gledao TV, pažnju mu je privukla vest da se u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci organizuje izložba posvećena Mahatmi Gandiju i da će tom događaju prisustvovati indijski ambasador Ajau Svarup. Odmah se kod Žike upalila „lampica” u glavi i sinulo mu je da za tu priliku odnese svoj maturski rad i zamoli ambasadora da se potpiše.
Obratio se službi, ispričao im o svojoj nameri, oni su mu odgovorili da će ga ambasador primiti i da će imati priliku i da održi jedno kraće predavanje o Indiji. I danas se Žika seća svake izgovorene rečenice, tokom desetominutnog izlaganja na ovom događaju. Na kraju je prisutne prijatno iznenadio citirajući reči Džavaharlala Nehrua, prvog indijskog premijera.
„Svi vetrovi sveta, kulture i civilizacije i napretka u svim sferama života mogu da duvaju kroz Indiju, ali nijedan vetar ne može da oduva Indiju sa njenog pravog puta”, završio je Žika svoje izlaganje, nagrađeno burnim aplauzom prisutnih.
Ambasador je prišao Žiki, pružio mu ruku, potpisao se na maturskom radu i rekao da nije znao da u Srbiji postoje ljudi koji toliko znaju o Indiji. Zamolio ga je da ovaj rad prevede na engelski jezik i da mu pošalje. Rad je preveden, ali zbog zdravstvenih problema Žika ga ni do danas nije poslao, mada nije odustao od toga.
Evropski rekorder po broju stentova
Mada se naš sagovornik po završetku Gimnazije preselio u Beograd, gde se upisao na Pravni fakultet, nije mu bilo suđeno da ga završi. Stigao je do treće godine i odslušao sve predmete, ali sudbina je imala drugačije planove za njega.
Desilo se da je u vreme studentskih demonstarcija 1968. godine, na naslovnoj strani lista „Politika” objavljena grupna fotografija studenata, među kojima je bio i Žika. Državna bezbednost je registrovala fotografiju i dostavila spisak imena Pravnom fakultetu sa naznakom da se ne mogu upisati u treću godinu, a ukoliko su već upisani ne sme da im se dozvoli da polože nijedan ispit. Neznajući za ovo Žika je vredno učio kao i ranije, ali nikako nije mogao ništa da položi. Da zlo bude veće, pošto je bio stipendista Građevinskog preduzeća „Partizanski put”, pozvan je da vrati stipendiju koju je do tada primao.
„Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Rekli su mi da niko ne garantuje da ću ja završiti Pravni fakultet, što me je dodatno uznemirilo i da moram sukcesivno da vratim novac. Odmah su me poslali u spoljno-trgovinsko preduzeće „Progres” da počnem da radim najprostije poslove, kako bih zaradio neki dinar i imao od čega da vraćam stipendiju“, priseća se Žika.
Zaposlili su ga privremeno u Krnjači, a posao mu je bio da otvara sanduke sa autodelovima koji su stizali iz Rusije. Pošto su tu stalno bili prisutni Rusi, a Žika je dobro znao ruski jezik, koji je učio kroz školovanje i sa njima stalno razgovarao, oni su izdejstvovali da Žiku prime u stalni radni odnos i dali su mu solidnu platu. Nije više bio Žika seljak, kako su ga zvali.
Dobio je da radi administrativne poslove, oženio se osnovao porodicu i uspešno završio Višu školu za spoljnu trgovinu pri Ekonomskom fakultetu u Beogradu. To mu je omogućilo da službeno putuje u Sovjetski savez. Do kraja radnog veka ostao je u „Progresu”, ali zbog zdravstevnih problema posle 30 godina otišao je u penziju.
„Posle prvog infarkta 2002. godine, dva puta sam bio u Niškoj banji na rehabilitaciji, ali posle dve godine imao sam i drugi infarkt. Prebacili su me u bolnicu u Sokobanjskoj, ali sedmog dana mi je pozlilo, pa sam premešten u Urgentni centar. Uradili su sve analize i konstatovali da je došlo do neprohodnosti krvnog suda blizu srca i odlučeno je da mi odmah ugrade stentove, koji tek što su počeli da se rade“, priča Živomir Petrićević.
Tokom jedne operacije, koja je trajala tri i po sata ugrađeno mu je čak sedam stentova. Sve je bilo u redu, ali na narednoj kontroli, posle godinu dana, rečeno mu je da moraju da mu ugrade još dva stenta, a 2009. godine dobio opet još toliko. Od tada ima ukupno 11 stentova i postao je evropski rekoreder, samo jedan Amerikanac drži svetski rekord sa 12 stentova.
Žika se u osmoj deceniji odlično oseća, veoma je aktivan i živi na relaciji Beograd – Poskurice. Bavi se prikupljanjem istorijske građe o Poskuricama. Objavio je knjigu „Pesništvo Poskurica“, a u pripremi je i „Monografija o Poskuricama“, za koju ga je zadužio da uradi bivši profesor geografije.
Autor: Gordana Božić