Biće četrnaesti april. A posle njega petnaesti.
A kakva će biti ta tri aprila, pa za njima i ostali aprili, a onda kasnije i septembri i novembri i naredne godine, zavisi isključivio od toga kakvi želimo da oni budu i koliko smo spremni da se za to borimo. Pre svega, baš me zanima koliko će nas doći na veliki miting u Beograd trinaestog aprila (u petnaest časova, ispred Narodne skupštine).
Stižu apeli orgnaizatora kako na taj miting pre svega treba da dođu Beograđani. Evo i ja zovem Beograđane, i još jednom ih zovem, štaviše lepo ih molim, dođite na miting. Ipak, morate da znate nešto o Beograđanima. To su isti oni koji su dozvolili da im ispred nosa Slaviju pretvore u nešto što liči na moldavski bordel. To su isti oni koji su mirno posmatrali kako im ispred nosa mafijaši odnose železničku stanicu, podignutu u devetnaestom veku.
To su isti oni koji mirno gledaju kako raste mafijaški kompleks Beograd na vodi. To su isti oni koji nisu uspeli da se izbore da okupatorska uprava grada ne dobije novi četvorogodišnji mandat. To su isti oni koji su mislili ma neće valjda naprednjaci baš sve da zabetoniraju, neće valjda opet da pale novogodišnju rasvetu u septembru, to mora da im se omaklo, neće valjda seći naše prelepo drveće zbog nekakve gondole. Ma neće i zato ne idem na izbore, ionako nemam za koga da glasam.
To su vam oni koji uparkiraju auto u saobraćajnoj traci, a onda vade pištolj na sve koji se zbog toga bune. To su isti oni koji će te ubiti od batina jer si pokušao ispred njihovog džipa (bez invalidske nalepnice) da uđeš na parking mesto rezervisano za invalide (sin ti je invalid). To su isti oni kojih izađe deset da se pobune zbog masovne divlje gradnje na beogradskom vodoizvorištu. Beograđani će svoje stare porodične kuće rado prodati mafijašu koji će na tom mestu parama od kokaina dići „divlju zgradu“ sumnjivim materijalima u kojoj će im podariti dva stančića u potkrovlju. Beograđani su oni koji će misliti da će to što će potpisati onlajn peticiju sprečiti da im se sruši pola grada. Beograđani su oni koji žele da se ubiju, ali nisu baš u to sigurni, pa zato najčešće skaču sa mosta u reku, kako bi možda ipak preživeli.
Beograđani vole da izlaze petkom i jebote koja je to fora da se miting zakazuje u tri popodne, pa ja ležem u jedan! Jedan, popodne! Neki od Beograđana subotom idu u zavičaj, jebiga moram do keve, nestalo mi ajvara, a i love. Neki od njih subotom, ali samo subotom, peru kola, a da ne govorim o onima koji jednostavno moraju sa još desetinama hiljada drugih do Ade, brate znaš kakvo je dobro vreme bilo, gle biceps što sam osunčao, a pičke tek, ludilo, kako odoleti beogradskom moru. Ko neće na more onda na planinu, to jest na Avalu. Kad će deca, koju odgajam da bi ih poslao u insotranstvo, videti Avalu ako ne u subotu.
Pa svadbe, jel imate vi pojma koliko svadbi ima subotom u aprilu?! Moraću da odem na dve, a možda i na tri! A napiću se već pre prve. A tek ako se igra neki fubal, e rado bih na protest, brate, ali igra Grafičar, bitka na život i smrt za opstanak u trećoj ligi. Srećom, Beograđani su i oni koji će na ovakav tekst odgovoriti: „Dobro bre, mamu ti jebem, koga si našao da prozivaš , jel se sećaš koliko nas je bilo petog oktobra, a!? Jel se sećaš! A šta je bilo petog oktobra!? (napio se već u deset uveče i zaspao u svom dečjem krevetu, na glasačkim listićima pokradenim iz zapaljene skupštine) Idem na svadu, nazdravim maledncima, pojedem predjelo i dolazim ispred skupštine!“ Dakle, Beograđani će da dođu u subotu, trinaestog aprila. E sad, dokle će da ostanu, to već ne znam.
A kako stvari stoje sa onima koji nisu iz Beograda? Njih u njihovim mestima naprednjački kapoi na svakom protestu slikaju i beleže njihova imena, da ih stave na crnu listu, koja služi da se oni koji su protiv naprednjaka nikad ne zaposle, a ako treba mogu i batine da popiju u kancelariji predsednika opštine. Mnogo je lakše protestovati u Beogradu. Verujem zato da će vanredne inspekcije tehničke ispravnosti svih putničkih autobusa u zemlji biti dodatni podstrek da se urođeni srpski inat rasplamsa, zajedno sa urođenom potrebom za bunom na dahije. Dakle, doći će nas puno. Šta će biti, nemamo pojma.
Setite se samo koliko puta su nas u poslednjih mesec dana fašisti nazivali fašistima. Setite se onog dede, koji je, poput smradova koji u Kini skaču kolima na haube, kako bi naplatio lovu od osiguranja, legao pred kolonu, samo da bi fotografije koje su tad napravljene Vučićevi mediji plasirali kao dokaz da su mirni protestanti ubili to lažljivo matoro govno od batina. Setite se naprednjačke babetine koju ni vo ne bi mogao da savlada, kako glumi infarkt u skupštini grada. Setite se DJ Žexa koji će, sa buljom punom kokaina doći da širi ljubav sa svog ozvučenja. Setite se njihovih ministara i njihovih poslanika, setite se Slininog ćaleta, setite se Sline, setite se sto za jednoga, setite se Ćuruvije, setite se Olivera Ivanovića, setite se Andreja, setite se Aleka. A ja ću se setiti grupe balavaca kojima je neko dao pare da protestnoj koloni u Kovinu, u kojoj sam i ja bio, viču: „Šiptari, Šiptari!“.
Vidimo se trinaestog. A videćemo se i četrnaestog.