Koliko dobra može doneti kilavo sastančenje režima sa opozicijom, uz medijaciju nevladinog sektora, ispraćeno međusobnim optuživanjem za situaciju u kojoj se društvo našlo?
čerašnji dan trebalo bi zapravo da slavimo, jer je došlo do ispunjenja jednog od zahteva sa velikog beogradskog opozicionog mitinga, od 13. aprila: vlast je pristala da pregovara o izbornim uslovima. Da, to je moj definitivni zaključak, posle skoro dvadeset četiri sata naizmeničnih međusobno suprotstavljenih reakcija koje sam imao na vest o tome da su se predstavnici režima i opozicije susreli na FPN, da razgovaraju o tome kako doći do fer izbornih uslova.
Ovaj nesvakidašnji događaj, iniciran od strane zajedničkog prijatelja vlasti i opozicije, Soroševog Fonda za otvoreno društvo, kao i meni, pomutio je umove mnogima. Za neke je, vidim na fejsbuku, sam čin sedanja za isti sto sa doktorom Stefanovićem i advokatom Đukanovićem, ravan supružničkoj prevari. Eto, napokon, materijalnog dokaza da su svi isti, reaguju iracionalno drugi. E sad je dosta, idem u Nemačku, da čistim ulice, pobedonosno zaključuju treći. Potrebni su novi ljudi, potrebna je promena sistema, urlaju najluđi.
Zajednička karakteristika reakcija opoziciono nastrojene javnosti na „pregovore“ jeste slab osećaj za realnost. A realnost govori da su ljudski resursi za istinsku promenu sistema gotovo nikakvi, kada se ima u vidu da je preko pola miliona najkvalitetnijih ljudi emigriralo. Realnost govori da bi, posle sedam godina Vučićevog terora, naprednjake na izborima 2020. bilo teško poraziti, sve i da sutra prestanu sa pritiscima na glasače, otvore medije, a firer obeća da neće koristiti svoje ime kao naprednjačku predizbornu reklamu.
A to se neće desiti, osim možda blagog relaksiranja medijske situacije i uređenja biračkih spiskova. Naprednjačka izborna otimačina zasniva se na pritiscima koji se vrše na biračko telo u predizbornoj kampanji i na dan izbora, te besomučnom arčenju Vučićeve njuške u istom periodu. Oni imaju tačan spisak onih koji su im dali glas u više prethodnih izbornih procesa i koje će sedamdeset pet puta do izbornog dana telefonski i licem u lice na to podsetiti, uz nalog da kapilarci obezbede i glasove punoletnih članova svoje bliže i dalje familije.
Kao nagrada za poslušnost čeka ih pašteta sa firerovim likom, a neke čak i sitna lova. Sve i da nema bandita koji drežde ispred biračkih mesta sa kopijom biračkog spiska, sa ovako agresivnom „kapilarnom kampanjom“, u kojoj se Vučićeva hunta nalazi još od 2013, nemoguće je izboriti se. Sve i da nema lokalnih kabadahija, kojima biračko telo mora pružiti na uvid fotografiju biračkog listića posle glasanja, teško da se posle višegodišnjeg maltretiranja u kratkom vremenskom roku može očekivati radikalna promena izbornog ishoda.
Čemu onda ovo glupiranje na FPN? Osim zbog pečenja i kolača. Pretpostavljam da je jučerašnji neformalni sastanak bio rezultat pritisaka koje su na Vučića izvršili njegovi zapadni prijatelji. Štaviše, deluje mi da su isti zapadni prijatelji i opoziciji sugerisali da najpre legitimitet svojim zahtevima osigura na ulici, a onda svi lepo da sednu za pregovarački sto i da se dovedu donekle u red i da ne prave puno sranja, sad, kad je razdrešenje kosovskog čvora nadohvat ruke. U svakom slučaju, prijalo je na jedno popodne osetiti kako izgleda kada napraviš jedan mali korak ka normalnosti.
To što sastanak s pečenjem i kolačima na FPN deluje kao naučna fantastika upravo je pokazatelj u koliko nenormalnim društveno političkim uslovima živimo, a odraz realne slike trenutnog stanja jesu tribine Novog optimizma koje se ovih dana održavaju u Šapcu. Sve tri koje su se do sad održale, ometala je šačica golobradih mandrila. Da li su to fantomski desničari, ili su to naprednjaci, ili možda plaćeni pripadnici neke navijačke grupe, nije ni važno, jer to su sve ista govna.
Ono što je važno jeste da su sve tri tribine prekinute, pa čak i ona koja se održavala na dan „istorijskog“ sastanka na FPN. Dakle, nema primirja na terenu, čak ni kada se vode pregovori. Važno je znati i to da su se panduri pojavili tek treće večeri, kada je jedan od učesnika tribine bio gradonačelnik Šapca (i jedan od pregovarača) Nebojša Zelenović, što znači da je prethodnih dana moglo da bude svakakvih sranja, no dobro raspoložena i duhovita publika, te slabo motivisani maloumnici, koji ni ne razumeju ono što urliču, postarali su se da do fizičkog obračuna ne dođe.
Koliko dobra može doneti kilavo sastančenje režima sa opozicijom, uz medijaciju nevladinog sektora, ispraćeno međusobnim optuživanjem za situaciju u kojoj se društvo našlo? Uvek moramo biti svesni u kakvoj sredini živimo, ko su ljudi koji nas okružuju i koji su naši realni dometi. Vazda dobro obavešteni Vuk Jeremić definisao je te domete u ovom trenutku; uspeh na izborima bilo bi sto mesta za opoziciju u parlamentu, a uspeh bojkota bila bi izlaznost manja od 40 odsto.
Oba ova uspeha i vlast može da posmatra kao svoj uspeh – malo li je 150 mesta u parlamentu, a izlaznost nije ni bitna, pošto zakon kaže da su izbori legalni sve i da na njih izađe samo jedan birač. Gledano iz ugla građana, naš najdalji domet jeste postepeno relaksiranje političke situacije pod neprekidnim zapadnim pritiscima, preuzimanje jednog broja opština od SNS, dok konačnu promenu režima ne vredi očekivati pre predsedničkih izbora, 2022. Uz to, tu je i pitanje šta nas čeka ako opozicija bojkotuje izbore, pa naprednjaci bez borbe uzmu sva mesta u republičkom parlamentu i sve opštine u Srbiji.